Na današnji dan: Desanka Maksimović – “Kruševac je grad kamo bi srpski narod trebalo da dolazi na hadžiluk”

Dobitnica Bagdaline nagrade „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića“ za 1985. godinu bila je Desanka Maksimović. Ona je svoju Besedu poslala iz Igala (datirano sa 10. aprilom te godine, a Prsten joj je uručen na Sajmu knjiga u Beogradu iste godine:

„Neka je srećan ovaj praznik slobode i poezije!

Teško mi je što zbog bolesti nisam mogla doći da lično pozdravim Bagdalu, mecenu nas pesnika. Ali ja sam u mislima danas s vama.

Ne okuplja slučajno Kruševac pesnike oko sebe. Ovi prostori su kolevka slavne naše narodne poezije. Kruševac je grad kamo bi srpski narod trebalo da dolazi na hadžiluk, jer nekadašnja prestonica kneza Lazara je središte naše tradicije.

Divim se Bagdali i književnicima ovoga kraja što su uspeli okupiti oko sebe toliko mladih, pa i starih pesnika – ako pesnici mogu biti ikad stari. I to ne samo pesnika iz ovog kraja, nego iz cele Jugoslavije, pa čak, u prevodu, pesnike drugih zemalja. Sam Nikola Trajković, lanjski slavljenik, dao je u prevodu maltene celu francusku klasičnu i savremenu poeziju.

Bagdala je širokogrud izdavač, a i pesnika imamo, hvala Bogu, napretek. Naš narod živi s poezijom. Naši ljudi, ako ne pišu pesme, latentni su pesnici. U ova teška vremena ratova i svađa poezija je oaza u koju se sklanjamo.

I ja verujem u poeziju i sklanjam se u nju kad mi se približi patnja. Pesnici se poezijom brane od života. Priroda se na njih smilovala i dala im moć da uvek žive u podnebesju, u mašti, u sećanju, u nadanju, a i kad se spuste na zemlju, ne ostaju na njoj dugo.

Poezija oblikuje ljude, snažnije nego nauka i sredina u kojoj žive. Zar naša narodna poezija nije stvorila kult časti u našem narodu, odgajila jedno rodoljublje svojstveno samo nama, lišeno šovinizma, kult junaštva i vernosti. A lirska poezija je probudila kult ljubavi, samilosti, stvorila oči za lepotu sveta, okrenula sluh prema muzici, lišila jezik od banalnosti. Poezija leči više nego religija i molitva.

Zlatni prsten koji dajete pesnicima kao odlikovanje, opipljiva je poetska metafora — venčavate pesnike sa poezijom. Niko se dosad nije toga setio. Hvala vam! Dajući ga meni, potvrđujete da sam zarobljenik reči, zarobljenik snova.

Ovu reč sam malo odužila, ali moram još reći – da nije književnika okupljenih oko Bagdale, na Kruševac i njegov značaj u prošlosti počela bi padati senka zaborava. Hvala im!“