Mladi u gradu: Nagrađeni rad Jovana Jovanovića

Jovan Jovanović, učenik trećeg razreda srednje Medicinske škole u Kruševcu, jedan je od nagrađenih u literarnom konkursu koji su organizovali Centar za stručno usavršavanje Kruševac i Podružnica Društva za srpski jezik i književnost Rasinskog okruga. Ovaj učenik od najranijih razreda učestvuje na literarnim konkursima i takmičenjima, a ovaj mu se posebno dopao zbog teme seoba.

– Tema mi se jako dopala, nisam se uopšte dvoumio između ove i drugih tema. Prva asocijacija koju sam dobio iz naslova su bile velike seobe Srba, tako da sam odlučio da dodam i malo naše istorije u sastav, ali ne toliko da skrenem sa teme – kaže ovaj učenik.
Piše od malena, a za svoje radove često biva nagrađivan:

– Još od prvog razreda sam pisao pesme i osvajao nagrade na raznim konkursima. U poslednje vreme ređe pišem, uglavnom zbog školskih obaveza. Pišem samo kada mi se ukaže prilika kao sad.

U slobodno vreme čita romane, po preporuci prijatelja.

– Neki od mojih omiljenih pisaca i pesnika su: Laza Lazarević, Ivo Andrić, Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dučić, Laza Kostić… Ima još mnogo pisaca čija mi se dela sviđaju, ali najviše sam uživao čitajući tu petoricu – navodi Jovan.

Njegov odgovor na literarni temat pročitajte u produžetku.

“Ima seoba. Smrti nema”

Pričali su mi stariji ljudi, a kasnije sam video i sam… Postoje biljke, često ih nazivaju korov, koje, čak i kada mi odsečeš cvet ili deo stabla, nastavljaju da rastu, da se vezuju za stabla, nastavljaju da cvetaju. A to je, kažu, zato što im je koren negde na drugom mestu i dok god imaju taj koren, njih niko ne može da uništi. Tek kada im se iščupa koren, one prestanu da rastu, da bujaju, da cvetaju.

Ali postoje i biljke kratkovečnije, nežnije i manje razvijene. Njihov cvet ne ide daleko od korena i, čim ih ubereš, otkineš ili odsečeš, one uvenu. Gube vezu sa korenom i to je njihov kraj.
Slično je i sa ljudima. Samo što mnogi ljudi ne znaju koliko je njihov koren bitan. A to će saznati jedino ako se upoznaju sa istorijom svog naroda, ali i sa svojom porodičnom istorijom.

Istorija mog naroda je jedna velika seoba, sastavljena od mnogo malih, ali samo prividno malih seoba. I kao što biljka ima svoje vreme, kada se njen koren može izvaditi i poneti u neke druge krajeve, tako i čovek, kada ga nevolje primoraju, pokupi svoj mali zbeg i krene, noseći svoj koren, tražeći novu, plodnu zemlju gde može slobodno pustiti klicin korenak.

Moji su se preci selili od davnina. Možda su došli iz Zakarpatja, možda iz još udaljenijih krajeva. Selili su se od nevolje do nove nevolje, preko zećanskih planina, preko Kosova i Goča, da bi naposletku stigli u podjastrebački kraj.

Gonili su ih i Avari, i istočnjačka plemena, zatim Turci i Austro-ugari. Hteli su ih istrebiti, rušiti im kuće i paliti useve. Ali moj narod je navikao na to i umeo je da oseti kada je vreme za novu selidbu… Pa i kada nije bilo vremena za pripremu seobe, kao one 1690. godine, oni su umeli da sa sobom ponesu ono najosnovnije. A to su bila deca – ti pokretni korenčići, što uspevaju na svakoj novoj podlozi, što održavaju život u večnosti.

Narod koji ima istoriju sličnu našoj shvatio je, kroz progone i patnje, da je nagon života jači od svakog neprijatelja. Shvatio je da ne treba graditi dvorce i palate, već domove koji se mogu seliti, kućice čije grede stanu na par zaprega…

Ali, znali su da ih te zaprege i te grede nikuda ih neće odvesti ako, tokom seobe, oko volovskih kola ne trčkaraju deca, blago koje se ne seli zajedno sa dvorskim sefovima i škrinjama, već koje ide uz roditelje natovarene naramcima i korpama sa bebama. Tako su Srbi selili svoje korene, tužeći za napuštenim zavičajem, ali ne gubeći nadu. Novi zavičaj videli su u svojoj deci, koja su davala smisao seobama i smisao borbe za opstanak.

Zbog toga, posle seoba, iza mog naroda nisu ostajali dvorci i palate. Srbi su bili siromašni i ne baš omiljeni vojskama koje su prolazile Balkanom. U dvorce malobrojnih vladara uselili bi se pridošli silnici ili bi bili srušeni i spaljeni. Sve što je moj narod posle seoba ostavljao za sobom bili su hramovi. A zašto, reći ću vam. Sa sobom je u srcu poneo Gospoda stradalnika, a u ponjavama, skrivenu – ikonu svog sveca, zaštitnika.

Moji preci i moj narod nisu poklekli pred zlom i nesrećama. Seobe su shvatili kao nešto što traje mesec, dva, pet… I nisu se toga bojali. Znali su da će tih nekoliko meseci lutanja postati samo trunke u večnosti, jer seoba ima, bilo ih je i biće… Ali život je večan. Život je večan kao što je večna i vera kojoj pripadaše naši preci, graditelji hramova, spomenika Gospodu, ali i spomenika koji nas podsećaju na zavičaje sa kojih smo, proterani, morali da odlazimo. I koji nas obavezuju da se, bar u mislima, ako ne možemo drugačije, nekada tamo vratimo.

M.S.

O projektu

„Mladi i šta ih pokreće“ pitanje je na koje ćemo odgovor potražiti u okviru projekta „Mladi u gradu – otvoreni prostori“, čiji je cilj da promoviše i podstakne stvaralačke potencijale mladih. Na portalu ćemo u okviru već formiranog Kluba „Mladi u gradu“ kao virtuelnog otvorenog prostora objavljivati stvaralaštvo mladih u svim oblastima, objavljivati razgovore sa njima i predstavljati ih u tekstovima koje će raditi naši novinari. Želimo da znamo i kako mladi u Kruševcu vide javne prostore koji su im potrebni za izražavanje svog kreativnog bića, a potrudićemo se da prikupimo predloge o potencijalnim alternativnim prostorima, koje mladi prepoznaju kao konceptualne kulturne scene.