Miloš Petrović: Nekada je Slobodište značilo i zračilo

Svečanosti slobode bile su praznik kulture, Meka za sve ljubitelje pozorišta i umetnosti, a Slobodište živi spomenik podignut kao antiteza ratu sa kojim je publika mogla da se poveže i sa čijim prostorom je mogla da se indetifikuje. -Bilo bi lepo da kamene ptice ponovo zalepršaju, bilo bi lepo se ovaj jedinstveni teatar unapredi i obnovi – kaže Miloš Petrović, književni kritičar, profesor, urednik književnog časopisa “Bagdala” i nekadašnji član Saveta Slobodišta

– Svečanosti slobode je ustanovio Grad Kruševac na predlog Dobrice Ćosića, a one su uvek bile praznik kulture, ne samo Kruševca već cele zemlje. Tamo se sakupljao kulturni med, najbolji pisci, pesnici, pozorišne ekipe iz tadašnje Jugoslavije su dolazile  kod nas. Pamtim kolone lučonoša koje su išle ka spomeniku, svojom pojavom uokvirili su i ulepšali scenu. Slobodište je tada bilo znak bez kog se ne može – priseća se Petrović.

Na recitalima koji su tamo izvođeni, mogla se čuti poezija na svim narečjima tadašnje države.

– Kada sam pripremao “Poeziju slobode” za Svečanosti, sećam se da su nju govorili glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali tamo se mogla čuti i poezija iz svih centara ondašnje Jugoslavije. Mogli ste čuti Dalmatinca, Makedonca i Slovenca kako govori poeziju, to je bila jedna muzika jezika. To nam itekako nedostaje, uopšte u kulturi i životu, Slobodište je mnogo značilo i zračilo – kaže on.

Na Slobodištu su izvođene brojne predstave, ali nijedna nije tom prostoru nije odgovarala kao “Otkriće” Dobrice Ćosića, jednog od autora Slobodišta.

– Ćosićeva “Otkrića” su bila prava predstava za Slobodište, savršena je u tom prostoru i prilagođena izvanredno, sve izgleda kao da se tu i dešavalo, Slobodište je tada postalo jedan univerzum, interesantan. “Otkriće” je vrlo metaforičan naziv, ne odnosi se samo na jedan istorijski događaj, ne govori samo o teškoj prošlosti, već istovremeno otvara vidike i ukazuje na to da treba ići više i dalje. Danas nama nedostaje otvaranje vidika, koje je recimo davala baš ta predstava. Nisu se sve predstave tako savršeno uklopile u Slobodište kao ova, mada bilo je izuzetnih predstava i našeg Kruševačkog pozorišta, ali i Hrvatskog kazališta i Makedonskog teatra – objašnjava Petrović.

“Teatar živih” na Slobodištu, idealan je za postavljanje predstava, a njegov značaj leži i u osećanju prisnosti koju pruža svojim gledaocima.

– Slobodište je omogućavalo prisnost gledaocima, bez obzira da li ih je bilo pet hiljada ili manje. Ta prisnost je zračila sa onih spomenika, sa one bine koja je ličila na pticu koja će da poleti u stvaranje i nebo. Slobodište je u tom smislu bilo veoma prisno gledaocima, tu prisnost nisu osećali samo naši sugrađani, već i gosti iz drugih republika – ističe on.

Promenom kulturne politike grada Svečanosti slobode prestale da postoje u svom prvobitnom obliku, a Petrović smatra da je to velika šteta. Rešenje vidi u obnovi Saveta Slobodišta, institucije, koja je donosila odluke o programu Svečanosti i organizovala ih.

– Politika kad se umeša ona sve pokvari, ona ne treba da se meša, treba da podupire i jača. Korenite kulture, za koje smo mislili da je i ova naša, kruševačka, nikad ne menjaju ono što je dobro i svoju tradiciju. Ništa nije trebalo menjati na Slobodištu, samo je trebalo dinamizirati ono što je prvobitno bilo zamišljeno. To je, naravno, moguće i to zavisi od inventivnosti koju je Kruševac kao grad ima, a rekao bih i vlast. Nažalost, te inventivnosti koje je nekada bilo više nema, i stiče se utisak da su se svi uspavali. Teško je iz dremeža izvući neku akciju koja je kulturno vredna. Sada jedino možemo da žalimo što takvog Slobodišta nema. Trebalo bi obnoviti Slobodište tako što bi se obnovila najpre jedna institucija, uprava, koja bi vodila Slobodište, kao što je nekada to bilo, koja bi okupila ugledne ljude, kao što su to nekad bili Ćosić, Davičo, Lalić…

Suštinu Slobodišta ne treba menjati, već je unapređivati i ponovo favorizovati.

– Možda Svečanosti i ne mogu da se vrate u prvobitni oblik, ali esenciju treba zadržati, to se mora. Međutim, ja sam stekao utisak da nadležne institucije u Kruševcu, uključujući i Opštinu nemaju tu enegriju da obnove Svečanosti slobode i nastave sa idealima Slobodišta, koji nisu vezani samo za jedno vreme, a to su opšti ideali kao što su sloboda, pravda i jedakost. Ti veliki ideali koje smo videli u Francuskoj revoluciji, postoje kod nas na Slobodištu i njih ne treba menjati, već unapređivati. Tamo se sada izvode đačke predstave, a potrebno je da se Slobodište vrati u intezitetu kakav je nakada bio. U našoj opštini kao da nema snage da se to pokrene, a ja verujem da bi kultura to prihvatila, a posle i nosila – ističe on.

Svečanosti slobode bile su oaza kulture i kao takve ostale su u sećanju mnogih Kruševljana. Petrović veruje da će, ako se one ponovo uspostave, biti dobro prihvaćene.

– Drago mi je da čujem od vas da ljudima nedostaje Slobodište i da dobro reaguju na stare fotografije Slobodišta i evociraju uspomene. Mislim da bi narod voleo da se Svečanosti slobode vrate, nekad su pešice dolazili na predstave čak iz okolnih sela, što znači da je Slobodište imalo jednu apsolutnu, privlačnu moć, to je bila Meka kulture. Kultura oplemenjuje ljude, nekad se na tome radilo i to nikako nije smelo da usahne i prestane – zaključuje Petrović.

Marija Stanković

Poezija slobode

“Ima stihova čiju punoću ne otkrivamo odmah. Odbegne i dugo ga nema. Nenadano se vrati, koliko stihova tek tako postanu naši. Postoji jedan stih u recitalu „Poezija slobode“ koji je sav sagrađen od slikarskog i zvukovnog materijala. To je stih Pa se biše i sekoše s Turci iz narodne pesme „Car Lazar i carica Milica“. Dotle, do recitala Jugoslovenskog narodnog pozorišta na Slobodištu, stih mi se nije ukazivao u svom raskošnom poetskom bogatstvu. Najednom, kazujući ga više puta kao što čini i narodna pesma, u stvari oponašajući recitatore, ugledah „krvavu trku“ i „krvavu stravu“. Pa se biše… Izgovorimo više puta: biše – biše – biše! Vidite li zamah i sev sablje, čujete li sečivo. …i sekoše…druga slika. Ako je prva bila pretnja, juriš i sudar, druga je već borba. Sablje su se ukrstile i okrvavile. Sečivo zvoni. …s Turci…treća slika. Oružje polomljeno. Nastalo je rvanje i gušanje. Kreščendo strave“ počet zamahom desnice. Slika bitke, ne jedne, u jednom stihu.”

Miloš Petrović, “Lepet kamenih ptica”

Tekst je deo projekta “Svečanosti slobode, (ne)zaboravljeni deo kulturnog identiteta Kruševca” koji je finansijski podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.