Mihajlu Pantiću uručen “Bagdalin prsten”

Prsten despota Stefana Lazarevića, koji dodeljuje Književni klub “Bagdala” po 35. put, uručen je piscu, profesoru i književnom kritičaru Mihajlu Pantiću u Kruševačkom pozorištu. Ovaj književni događaj okupio je značajne pisce našeg kraja koji su govorili o Pantićevom stvaralaštvu i recitovali njemu u čast, a laureat je održao besedu u znak zahvalnosti

-Hvala vam što ste u ovo nedoba došli da malo razmišljamo o nekim lepšim i radosnijim stvarima, nećete mi zameriti uzbuđenje koje osećam u ovom trenutku. Ja se po prirodi svoga posla češće bavim govorom o drugima, a večeras sam u prilici da drugi govore o meni i moram da priznam da to nekako jedva podnosim, toliko je taj doživljaj intenzivan. Zbog toga se iskreno zahvaljujem mojim kruševačkim prijateljima Ljubiši i posebno Miši Petroviću,koji je za mene, jedno čudo činjenicom da čita to što ja pišem, a o tome još i nedahnuto i lepo govori- zahvaljuje Pantić.

Za sebe kaže da je vršnjak “Bagdale” i da ga je ova nagrada, kao i ime Despota Stefana Lazarevića njegove misli vratila u vreme kada je počeo da se bavi književnošću.

-Piscu je, uveren sam,kao što je dan dan, a noć noć, dovoljno to što može da piše, zabavljen svojim jezičkim krugovima, pa je tako ostalo da ovog časa kada sam od književnosti, tačnije od bavljenja njome na mnogo načina, mimo nultih očekivanja dobio zaista vrlo mnogo, što i nije neka viša matematika. Ako se ničemu ne nadate, svaki i najmanje gest čitalačkog prihvatanja, a kamoli neka draga nagrada koju su pre vas dobili drugi zaslužnici učine vas radnosnim, presrećnim i makar na trenutak, zadovoljnim. Rekoh na trenutak, za više se nema ni potrebe, ni vremena, a čeka nas dalje čitanje i pisanje-ističe on.

Bagdalino priznanje učinilo ga je počastvovanim.

-Prihvatam ovo lepo priznanje kojim se Bagdala sa razlogom ponosi, kao i prethodna koja sam dobio sa osećanjem počastvovanosti, ali i više i dublje od toga, kao znak da nisam uzalud trošio svoje vreme i da nisam govorio vetru. Na jednoj knjievnoj večeri održanoj nedaleko odavde, nakon što sam pročitao tekst o njegovoj poeziji „Ja govorim o drugima“, đavolski darovit pesnik Brana Petrović rekao je publici: „Zahvaljujem svakom čoveku koga je dotakao makar i jedan jedini moj stih, a vi možete zamisliti, a ja ne mogu izreći, koliku zahvalnost dugujem onome koji je još i tekst o mojim stihovima napisao”. Upotrebiću uz trajnu zadivljenost njegovim moćima govora to sećanje za sličnu retoričku figuru, od svih književnih nagrada i to uzetih skupa vrednije je saznanje, da je neko nekada, a možda i sada, u rukama ima ili je imao neku vašu knjigu izabranu među milion drugih , a sva je prilika i mnogo boljih od one koju ste vi napisali ili da ostanem u prvom licu jednine, koju sam ja napisao.

Viđanja spisateljskog poziva kao muke, noćnomornih isključenja i tegobnog ispaštanja njemu su strana.

-Pisanje je za mene oduvek, pa je tako i sada, u ovom času, velika radost, sjajno osećanje da smo u trenutku dok pišemo, čak i bez namere da to poigravanje rečima bude književnost, jer sve što je napisano niti jeste, niti može biti književnost, da smo, dakle, dok pišemo, najbolji što možemo biti, samoprisutni i smislotvorni i da njime u krajnjem zbiru iskupljujemo vreme koje nam je voljom sudbine podareno. Opet sudbina. Sve preko toga, očekivano ili neočekivano, kao u ovom slučaju, čisto je i svetlo uzdarje-navodi Pantić u svojoj besedi.

Ljubiša Bata Đidić, predsednik žirija i Nebojša Lapčević, predsednik Književnog kluba „Bagdala“ uručili su ovo značajno priznanje Pantiću, koje su pre njega poneli Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihajlović, Ljubomir Simović i mnogi drugi.

-Njegovo stvaralaštvo nosi nesvesnu opterećenost profesora koji od čitaoca traži malo predznanja da bi sa njegovim naratorom bolje ušli u savremeni svet košarke, rok muzike, sporta, filma i stripa, ali i pecaroške veštine kojima je vičan kao jedan od njegovih prethodnika, a to je Miha Alas-ističe Đidić.

U svojim pričama uvek polazi od stvarnog, a njegovo pripovedanje odlikuje ležernost.

-Pričama Mihajla Pantića prilazimo sa radošću čitanja jer on neposredno pripoveda, što nas uvlači u zbivanja menjanjem tačke gledišta. On je uvek u dosluhu sa stvarnim zbivanjima, ako toga nema nema ni pisanja. Njegovu priču pokreće stvarni događaj, misao na slepog muzičara Stivija Vondera i na zid, ta misao poput Prustovog kolačića priziva zbivanje i pamti Voder svaki ton bluza- rekao je o njegovom delu Miloš Petrović, član žirija i urednik “Bagdale”.

Na svečanom uručenju nagrade, obratila se i Gordana Predić, posebna savetnica u Ministarstvu kulture i informisanja.

-Raznovrsnost naučnog i umetničkog rada dobitnika nagrade dobila je još jednu potvrdu uspeha kroz ovo priznanje. Književni klub “Bagdala” ovom nagradom čuva uspomenu na književno delo despota Stefana, Slovo ljubve, koje je najsvetliji primer srpske književnosti. Oni koji u našem vremenu čine živim spomen na slavno delo despota, nastavljaju nit njegovog stvaralaštva.

Pesnici, Bojan Jovanović, Miroslav Cera Mihajlović, Branko Ristić i Veroljub Vukašinović recitovali su svoje pesme u čast Pantiću, a događaj je upriličila i muzička tačka koju su izveli Pavle Panin i Ivana Todosijević.

M.S.

ANTRFILE

O laureatu

Mihajlo Pantić (1957, Beograd) je pripovedač, književni kritičar, univerzitetski profesor.

Objavio je više knjiga priča, dobitnik je brojnih književnih priznanja. Priče Mihajla Pantića prevedene su na dvadesetak jezika, štampane u više zasebnih inostranih izdanja i zastupljene u antologijama kod nas i u svetu.Živi u Beogradu.