Ljubiša Bata Đidić, oproštaj od Šobajića: “Miloš Šobajić u rođaštvu sa Kruševcom”

Bio sam srećan što sam mnoge prijatelje, u gradu u kojem živim, mogao nazvati svojim rođacima, ali bolno nesrećan kad su se među njima nalazili Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Bata Mihajlović, Buca Mirković… U najsvežijoj rani Miloš Šobajić!

Naše međusobno rođaštvo počelo je na dodeli Vukove nagrade 2009. kada smo se „našli“ u nekim malim nalaženjima koja su imala draž prolaznih neprolaznosti. Već iduće godine Šobajić će izlagati u Kruševcu, u galeriji Milića od Mačve Kosovo, prvi prag Srbije (čiji sam „staratelj“), na manifestaciji „Raspeto Kosovo“. Cela izložba je predstavljala jedno platno, čime Šobajić opčinjava grad koji ga usvaja u svoje rođaštvo!

Tako su počela da traju odgonetanja između jednog pesnika i jednog slikara. U mnogim malim varijantama čije su tangente dodirivale sve što nismo umeli da razumemo. Osim kada je on u pohodu sa svojim delom objašnjavao takve neobjašnjivosti pred kojima je trebalo klečati, kao u molitvi. U slikarstvu kao obliku hirurgije u kojem kičicom kao skalpelom izlečuje oboleo svet. Samo sebe neće moći da izleči, jer je prirodno da da sopstvenu žrtvu, inače ovom neizlečivom svetu. Ma kako da se zvala u ovom trenutku ta boljka – jer je za njegov vek, na koji je natovario celo jedno doba, to doba našeg vremena! Tako će u katarzi pred filozofijom boje ostati nepobediv sjajeći u njenom trijumfu.

Miloš Šobajić, Knez Lazar

Baš kao što ga je u žaru korone zatekla metafora o knezu Lazaru, čiju je skulpturu radio za proslavu 650 godina od osnivanja Kruševca. Video je čestitog Kneza sa glavom u rukama, kao i sebe samog, materijalnim u žilama sazdanim od krvi, ali i duhovnim žilama sazdanim od duge. Imao sam tu nesrećnu sreću da učestvujem u načinu kako je tekla ta vajarska misao za ovaploćenje Kneza! Kada mi je poslao na uvid skice kako će izgledati njegov izvajan Nikola Tesla (kako je glava velikog genija obuhvaćena rukama kroz koje prolazi živo strujno kolo od živih strujnih iskrica), predložio sam Šobajiću da oreol Kneza Lazara obavije takvom živom strujom. Bio je oduševljen!

Gradski oci Kruševca (Bata Gašić i dr Dušan Šokorac) su ga očekivali da odrede lokaciju na vrhu Bagdale. Galerija Milića od Mačve je čekala njegovu izložbu za Vidovdan, koju smo već dogovorili. Prihvatao je Šobajić to rođaštvo, osećalo se njegovo rodoljubivo srce, u ovo vreme, u ovo ponovo i ponovo srpsko nesrećno vreme, da u ovom rođaštvu sa ovim gradom „ima neka tajna veza“. Kada je prošle godine gostovao u Likovnoj koloniji Ribarske Banje, pohvalio je mlade vajare sa ciklusom Kosovskog epa. I rekao je: I ja ću učestvovati u jednom Lazaru.

Za obnovu crkve u Milentiji /XIVvek/ odazvao se na likovnoj koloniji svojom slikom iz ciklusa Na Drini ćuprija…

Za 650 godina Kruševca ušao je u sve velike programe…

Po unutrašnjem rođaštvu iz njih više neće izaći.

Kao što odlazeći neće izaći iz srpske umetnosti kojom je zasjajio u Evropi – a kod prijatelja sa srcem koje će sjajiti bolno…