Licem u lice: Zoran Rajković – Slikari su zatvorena bića

Kruševac mog detinjstva je bio provincijski grad prašnjavih, kaldrmisanih ulica, dvorišta i bašti punih cveća i raznog povrća, drvenih plotova, šupa i bunara… Retki su oni koji svoj izraz nađu već na školovanju… Likovna kultura u Kruševcu nije trenutno na baš zavidnom nivou… U bliskoj budućnosti bih trebao da obeležim 50 godina umetničkog rada jednom retrospektivnom izložbom, ali za sada još nisam spreman

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Profesori se čitavog života pamte po nadimcima, anegdotama i zaslugama, i to pamćenje uglavnom je nemilosrdno – vrlo pedantno je u njemu ubeleženo jesu li bili sivi ili sjajni, pravdoljubivi ili povodljivi, Tihi ili Kriger… Neki iz sećanja iščile čim poslednji put prođemo kroz školsku kapiju, oni drugi (kao danas virtualni asistenti na kompjuteru) zanavek se ugnezde u neku moždanu vijugu pa nam dobronamerno daju znake kad zapadnemo u dileme kojim životnim putem krenuti.

Tako i priču o Zoranu, otmenom i odmerenom slikaru koji je dve decenije svog života posvetio edukaciji mladih naraštaja ove naše čaršije, do danas baštine generacije TŠC đaka, ustaljujući narativ o njemu kao o sjajnom čoveku koji im je, uz osmeh, otvorio sva bajna vrata poimanja vizuelnog…

Kao istaknuti član čuvene kruševačke loze Rajkovića pretpostavljam da ste odrastali u duhu uzvišenog lokalpatriotizma… Svedok ste ili slušalac iz prve ruke svega onoga što je oblikovalo ovaj grad u vremenu dužem od jednog veka – kako biste ocenili sve te njegove transformacije i koji period je, vama lično, najdragoceniji?

Zoran: Kao rođeni Kruševljanin iz Birčaninove ulice, koji potiče iz stare kruševačke porodice, bio sam savremenik mnogih promena kroz koje grad prošao proteklih decenija. Kruševac mog detinjstva je bio provincijski grad prašnjavih, kaldrmisanih ulica, dvorišta i bašti punih cveća i raznog povrća, drvenih plotova, šupa i bunara. Saobraćaja nije bilo, sem fijakera i poneke zaprege, pa smo se mi deca po ceo dan igrali na ulici, često praveći probleme komšijama nekim razbijenim prozorom.

Moja majka je bila nastavnica u osnovnoj školi „Dositej Obradović“ koja se nalazila u zgradi sadašnjeg Narodnog muzeja, pa smo brat i ja svakoga dana morali da pređemo ceo grad da bismo stigli do škole. Iz tog perioda zapamtio sam mnoge građevine kojih više nema, predratnih hotela „Pariz“ i „Beograd“, čuvene boemske kafane sa živom muzikom u koje su nas roditelji vodili jedanput godišnje kada bi kao odlični đaci završili razred. Promene nastaju 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, kada se staro jezgro ruši a umni ljudi grade i osnivaju mnoge institucije kulture: Umetničku galeriju, Narodni muzej, a posebno oduševljenje kod mene 1966. godine je izazvalo otvaranje umetničkih ateljea na Bagdali. Tada su kolege dobile svoj prostor i mogućnost stvaranja što je u Srbiji imalo malo gradova. Krenulo se sa velikim entuzijazmom, organizovane su mnoge grupne i samostalne izložbe. Osnovanao je udruženje umetnika, članova ULUS-a Zapadnog Pomoravlja sa sedištem u Kruševcu.

Nažalost, sada je to samo daleka prošlost. Najdragocenije mi je sećanje na položeni prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, 1969. godine, što je bio veliki uspeh posle pauze od čitave decenije, kada niko iz Kruševca nije bio primljen. Interesovanje za likovnu umetnost nosio sam još iz najranijeg detinjstva. Dok su se moji drugovi igrali, ja sam sedeo u hladu našeg dvorišta i pokušavao nešto da nacrtam na marginama knjiga, često neuspešno. Posebno me je interesovao ljudski lik. U gimnaziji sam crtao portrete drugova, a voleo sam i vajanje koje sam zapostavio. Portretom se bavim i danas, iako je teška tema, veliko je zadovoljstvo kada oživite na platnu nečiji lik i sačuvate ga od zaborava.

Sa kruševačkih 20 stupate u epicentar najuzbudljivijeg perioda SFRJ, godinu iza čuvenih studentskih protesta i dve godine pre pada liberalnog krila srpskog rukovodstva. Svi velikani u punoj snazi, umetnost na svetskom nivou, a studenti umetnosti predodređeni da uvek gaje klicu anarhizma… Kako je teklo Vaše usklađivanje sa tim „uzavrelim gradom“?

Zoran: Gimnaziju sam završio 1968. i počeo da se pripremam za prijemni ispit. On se polagao iz dva dela, prvi radovi po konkursu urađeni kod kuće odneti su komisiji koja je odlučivala da li da vas pusti da polažete drugi deo na Akademiji. Ja sam prvi prošao i u septembru polagao drugi. Pripremao sam se za vajara uz pomoć prijatelja Milivoja Mićića. Primalo se samo četiri studenta i nisam prošao. To je period događaja u zemlji, studentskih demonstracija, za mene kao provincijalca sve to je bilo novo i nisam mogao odmah da ih razumem. Mi studenti imali smo neku korist, doneta je odluka da svi koji nisu položili prijemni ispit na nekoj Akademiji – muzička, pozorišna, likovna – mogu da upišu istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Bilo nas je preko hiljadu što je jedinstveni slučaj. Ja sam tu godinu dobro iskoristio, upisao sam večernji kurs u Šumatovačkoj ulici koja je spremala buduće studente za likovnu Akademiju. Sledeće godine položio sam prijemni ali sam se na vajarstvu zadržao samo godinu dana. Tada je bilo moguće da promenite odsek, završio sam prvu godinu u junu, podneo slikarske radove Nastavničkom veću koje me je prebacilo na slikarstvo. U veću su bili naši poznati umetnici, slikari, Nikola Gvozdenović, Cuca Sokić i drugi.

Najpre ste se kolebali hoćete li na vajarstvo ili slikarstvo, jeste li imali dilemu i nakon završetka akademije – ostati ili vratiti se u Kruševac… i šta je, naposletku, prelomilo?

Zoran: Nisam se kolebao između vajarstva i slikarstva, oduvek sam želeo da budem slikar i više nikada nisam ništa izvajao. U Beogradu sam proveo više godina i stekao neko ime. Odluka da se vratim u Kruševac bila je teška, vezana za moj posao, stalna putovanja, jer sam radio u školi i nerešeno stambeno pitanje. Rešio sam da napravim kuću, a pre svega atelje.

Kao i svi stvaraoci i vi ste protokom godina menjali svoj likovni izraz, u potrazi za novim i drugačijim. Koliko ste do sada faza zaokružili i sme li slikar da ima omiljeni period u kome je stvarao?

Zoran: Po završenoj Akademiji umetnik ima dilemu kako dalje. Retki su oni koji svoj izraz nađu već na školovanju. Po prirodi sam slikar figuracije, uvek polazim od doživljaja. Izraz se menjao godinama, kako sam sticao sve veće iskustvo. Voleo sam i danas volim da eksperimentišem materijalom. Da posmatrača ostavim u dilemi kako sam nešto uradio. Omiljeni period mi je baš taj kada sam se oslobodio straha od materijala, i slike nastale tada su neponovljive jer sadrže kontrolisanu slučajnost i slikama daju nov život.

Čemu su Vas naučile dve decenije profesure i zašto ste krajem ’90-ih odustali od tog zanimanja?

Zoran: Profesor u srednjoj školi sam bio da bih porodici obezbedio egzistenciju. Slikari su zatvorena bića, jer rade jedan težak posao po više sati, usamljeni ispred štafelaja. Škola mi je pomogla da se otvorim, da imam što bolji odnos sa đacima i da ih naučim periode u istoriji umetnosti. Kada me danas sretnu posle toliko godina i kažu da sam im ostao u lepoj uspomeni to mi je najveća nagrada. Ipak sebe sam smatrao slikarem i kada su se stekli uslovi da mogu da živim od slikarstva napustio sam školu.

Imali ste veliki broj pojedinačnih i grupnih izložbi i postali laureat nekih vrlo značajnih nagrada… Šta Vas je posebno dodirnulo u karijeri i za čim Vam ostaje žal?

Zoran: Umetniku početniku u najdubljem sećanju ostaju prve nagrade, izlaganja na najvećim izložbama u Srbiji i kontakti sa kolegama. Prvi put sam nagradu dobio na Oktobarskoj izložbi u Kruševcu 1979. godine, nagradu na izložbi „Beograd inspiracija slikara“, 1980. godine. Godišnju nagradu SIZ-a kulture za samostalnu izložbu u Umetničkoj galeriji 1984. godine i tako dalje. Veliko uzbuđenje je bilo kada su me tri puta primili na najvećoj izložbi u Srbiji „Beogradskom oktobarskom salonu“ prolećnim izložbama ULUS-a i tako dalje. Žao mi je što ranije nisam upoznao sadašnju suprugu koja me je vratila u atelje i oživela platna svojom energijom i ljubavlju.

Sredinom novembra održano je i prvo izdanje kolonije „Miličini dani“ sa zaista vrlo reprezentativnim spiskom učesnika. Kakve su bile reakcije javnosti i šta možemo da očekujemo od Vas u bliskoj budućnosti?

Zoran: Likovna kolonija „Miličini dani“ bila je ideja moje supruge Anje, ja sam bio malo rezervisan, jer sam znao kakvi nas sve problemi očekuju. Međutim, kolege su se odmah odazvale, ostavili su odlične slike, ali sam događaj nije izazvao neku pažnju javnosti obzirom da likovna kultura u Kruševcu nije trenutno na baš zavidnom nivou. Najveći uspeh je u tome što su neki važni ljudi prepoznali kulturnu misiju kolonije i mi smo dobili poziv da organizujemo dve na Staroj planini i na Jastrepcu. U bliskoj budućnosti bih trebao da obeležim 50 godina umetničkog rada jednom retrospektivnom izložbom, ali za sada još nisam spreman.

Biografija

Zoran Rajković rođen je u Kruševcu 1949. godine. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1968. Diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1974. u klasi profesora Radenka Miševića. Tokom studija nastavu je pohađao i kod naše poznata slikarke, prof. Cuce Sokić. Po povratku sa studija u rodni Kruševac, Zoran je radio kao profesor likovne kulture, više od dvadeset godina, u Mašinsko elektrotehničkoj školi u Kruševcu, sve do odlaska u slobodne umetnike 1998.

Do sada je izlagao 20 puta samostalno i više od 150 puta grupno. Dobitnik je više nagrada za svoj slikarski rad. Radovi mu se nalaze u privatnim kolekcijama, radnim organizacijama i ustanovama kulture u zemlji i inostranstvu. Izbor iz bibliografije, radio i televizijskih intervjua i emisija sadrži više od 200 jedinica.

Član je ULUS-a od 1978. godine i ULUK-a (Udruženja likovnih umetnika Kruševca, jedan je od njegovih osnivača i prvi predsednik) od 2011. Slobodan je umetnik. Živi i stvara u Kruševcu.