Licem u lice: Nikola Bojić Bojke (u ime The Daltones) – Povratak otpisanih pankera

Ako bismo promenili ijedan delić te prošlosti, narušili bismo ovu sadašnju ravnotežu; morali bismo da pomerimo svaki kamen u univerzumu da bismo ponovo pronašli balans a i same sebe… Inicijalni plan je bio samo da se podružimo, a onda se rodila želja da u studiju konačno odužimo dug pesmama koje nikada nismo zvanično zabeležili… Nismo planirali ni ovo gde smo danas, i baš zato je sve ovo prelepo

Otpirilike se ta autentična ekipa pank tinejdžera na kruševaču rok scenu ozbiljno pozicionirala pre 32 godine, u izrazu spajajući dve skupine svojih junaka: muzičkih (isti imidž, pa i muzika kao voljeni im The Ramones) i stripovskih (Džo, Džek, Vilijam i Averel Dalton bili su arhineprijatelji ležernom i ulickanom Taličnom Tomu).

Energični i beskompromisni vrlo brzo su osvojili grad – ulicu po ulicu, podrum po podrum… Strelovito nastavljaju i do krajnjih granica Srbije – dalje nisu mogli, sankcije su bile jače.

Kao i svaka nevina dečja priča i ova se okončala kada su stigli do zida – gluvog, nemog i pretvrdog. I dok su prsti dobrih četvrt veka opošljavali neke druge zanimacije, ljubav je ostala i očito jako planula iznova, čim se družina ponovo okupila. Tim povodom (nastup u kruševačkom klubu „Duh“, u subotu 4. jula) evo i nadgrađene priče o njima, u kojoj Bojke, u ime svih, razotkriva čitavu pozadinu njihovog uzdizanja, ronjenja i ponovnog uspona u poslednje tri decenije.

Nikola Bojić Bojke

Kako vam iz današnje perspektive i pameti izgleda ono vreme od pre 30 godina, dok ste kao tinejdžeri-pankeri, u vreme najvećeg ratnog ludila, krstarili Srbijom?

Bojke: Kada se okrenem unazad tri decenije, ta epoha mi deluje poput neke Dalijeve slike – potpuno realno-nadrealna. To su dve krajnosti koje su nam definisale živote. Nadrealna je ta nostalgija za vremenom kada su nam mladost, muzika i goli bunt bili jedini štit i lek protiv surove realnosti – rata, nemaštine i duševnog mraka koji je pritiskao Srbiju. Ipak, ta slika nam je topla i draga, uprkos mračnoj pozadini na kojoj je naslikana. Ilustracija sa naslovne strane našeg jedinog albuma, koju je uradio akademski slikar Nikola Živić (Žiletov rođeni brat), možda najbolje vizuelno opisuje taj paradoks: to ludo vreme i nas uhvaćene u njemu.

Ta energija i istinoljubiva naivnost je nešto što čovek nikada kasnije ne može da vrati ili izazove taj osećaj kod sebe – šta biste, s današnjim iskustvom, učinili drugačije, a šta ne biste dirali?

Bojke: Verujem da se sve dešavalo sa razlogom i da je kompletan razvoj događaja doprineo tome da mi sada stojimo ovde, živi i donekle zdravi (ha ha). Imamo porodice koje nas vole, okružuju nas ljudi koje volimo i koji vole nas, a to je ono najbitnije. Životno iskustvo me je naučilo da su stvari uvek onakve kakve treba da budu i da ne treba žaliti za skretanjima na putu. Zato ništa ne bih dirao. Ako bismo promenili ijedan delić te prošlosti, narušili bismo ovu sadašnju ravnotežu; morali bismo da pomerimo svaki kamen u univerzumu da bismo ponovo pronašli balans a i same sebe.

Među brojnim ljubiteljima vašeg imena i dela ostao je večiti žal za nekim autorskim pesmama koje ste tada svirali, a koje su bile planirane za nikad snimljeni drugi studijski album… Ima li nade za njih i hoćete li ih odsvirati na nastupu u „Duhu“?

Bojke: Taj žal i te kako živi i u nama. Drugi album je obećavao zreliji zvuk i verovatno bi bio naša kapija za ulazak u ozbiljne, profesionalne muzičke vode, ali je ostao nerealizovan san. Kao svetionici tog nesnimljenog albuma ostale su dve numere: naša obrada čuvenog hita iz Briljantina “ You’re the One That I Want “ i autorska „Ako je kraj“, koja je, ironično, najavila sopstveni naslov i stavila tačku na tu fazu benda. U njoj se čuje ta zrelija, uobličenija misao i tehnički napredak koji nam je dolazio s godinama. Od desetak pesama koje su čekale svoj red, vreme je poštedelo samo tri, jer smo ih svirali uživo i sačuvali na nekim starim snimcima. Te tri pesme su preživele i njih ćemo sa ponosom oživeti na nastupu u „Duhu“.

Zanimljivo je da svirate u identičnoj postavi kao i u vreme „originalnog“ postojanja – jeste li na prvoj probi osetili onaj famozni „klik“ koji svi povratnici pominju i kako je opet imati 18?

Bojke: To je delimično tačno. Priča o bendu je počela kroz druženje Džonija i Bojdže. Obojica su svirali gitare, pa im se ubrzo pridružio Slaviša Bobić Slavke na basu, zatim ja za bubnjevima, i na kraju Žile – naš pevač i superstar (ha ha). Sa Slavketom smo se razišli malo pre snimanja albuma, verovatno zato što je on u muzičkom i tehničkom smislu bio daleko ispred nas. Slušao je drugačiju muziku, a stil sviranja mu je vukao na fank. Izbacio je trzalicu i svirao prstima, što je u našim ortodoksnim pankerskim glavama tada bio jeres. Gledajući sa ove distance, ko zna šta je sve moglo da se rodi iz te kombinacije. Nakon kratke epizode sa Ivicom Anđelkovićem koji je učestvovao u snimanju albuma, Bojdža je prešao na bas i ostao na njemu do danas.

Zanimljivo je da je ceo taj prvi period benda trajao svega pet-šest godina, iako meni iz ove perspektive izgleda kao da je trajao više od decenije – eto koliko je to iskustvo bilo intenzivno. Što se tiče ponovnog okupljanja, nismo imali nikakav veliki plan. Jednostavno je Žile jednog dana rekao: „Hajde da malo sviramo“. Tako smo počeli. A onaj čuveni „klik“? On je došao malo kasnije, kada smo shvatili da još uvek nismo za staro gvožđe.

Tvrdite da je ovo jedno neformalno okupljane drugova i da će teško prerasti u nešto više od ove jedne svirke, ali ništa nije nemoguće… Ima li nešto što može da obraduje sve one koji su odrastali uz „Roco pank“?

Bojke: Budućnost je otvoren list. Inicijalni plan je bio samo da se podružimo, a onda se rodila želja da u studiju konačno odužimo dug pesmama koje nikada nismo zvanično zabeležili. Iz svega toga, potpuno neplanirano, izronila je i ova svirka, pre svega zahvaljujući Pirani i njegovoj Piranha Promotions. Ovim putem mu se zahvaljujemo što nas se setio… mada mu to nije bilo teško jer vežbamo u njegovom studiju (ha ha). Hoće li ova iskra zapaliti nešto veće? Niko od nas nema odgovor na to. Nismo planirali ni ovo gde smo danas, i baš zato je sve ovo prelepo. Sutra je novi dan, videćemo šta donosi.

The Daltones danas: Nikola Bojić – bubanj, Bojan Manojlović – bas, Aleksandar Živić – glas i Vladimir Radovanović – gitara; Foto: Aleksandar Velikinac

The Daltones

Godine 1993. u Kruševcu, Nikola Bojić – bubanj, Vladimir Radovanović – gitara, Slaviša Bobić – bas i Bojan Manojlović glas i gitara osnovali su sastav The Daltones. Po uzoru na pank rok bendove kasnih sedamdesetih, The Ramones i Sex Pistols, pravili su svoje autorske pesme. Pre zvaničnog izdanja albuma „Roco Punk“, imali su mnogobrojne koncerte po Kruševcu, Aleksandrovcu, Brusu, Beogradu, a prvi nastup održali su oktobra 1993. godine u prištinskoj hali sportova „Boro i Ramiz“, na brucošijadi. U grupu, krajem iste godine, dolazi Aleksandar Živić kao pevač, a Bojan ostaje za gitarom i dobija funkciju pratećeg vokala. Među značajnim koncertima u Kruševcu treba izdvojiti „Župin rok maraton“ na stadionu FK Napredka, i dva velika koncerta u Hali sportova, sa poznatim srpskim grupama. Iz grupe kasnije izlazi Slaviša Bobić, a kratko ga na bas gitari menja Ivica Anđelković.

Zvanični album „Roco Punk“, snimljen je u studiju ADC u Kruševcu 1995. u septembru, a objavljen 1996. godine za izdavačku kuću Take It Or Leave It Records iz Beograda. Produkciju je radio Vlada Milutinović. Tada grupa definiše svoj konačni sastav: Vlada – gitara, Nikola – bubanj, Aleksandar – glas i Bojan – bas gitara.

Izdvaju se uspešne svirke u beogradskom KST-u sredinom i krajem 1996. godine. Prvi put kao gosti grupe Goblini, na promociji njihovog tad objavljenog albuma „U Magnovenju“. Sledeći nastup u KST-u, održan je iste godine zajedno sa grupama Atheist Rap, Džukele, Six Pack, KBO, Direktori i mnogim drugim, što je zabeleženo na izdanju Hi-Fi Centra, „Punk obrade“. Kasnije, sledi još jedna uspešna svirka u KST-u pod nazivom „Svi protiv svih“, gde ih ponovo ima na zvaničnom izdanju Hi-Fi Centra.

Sa spremnim materijalom za sledeći album punili su koncertne prostore u Kruševcu, Beogradu, Nišu, ali, na žalost, album nikada nije objavljen.

U sklopu obeležavanja tri decenije postojanja njihova izvorna diskografska kuća Take It Or Leave It Records potrudila se da re-izda sve one kapitalne albume iz rane faze svog rada, koji su ostali zabeleženi jedino na audio-kasetnim nosačima zvuka. Na red su 2022. došli i čuveni „srpski Ramounsi“, kruševačka postava The Daltones, i njihov album prvenac „Roco Punk“.

I.St.Rizinger

U „Duh“ ove subota stiže legendarni KBO! uz velike povratnike The Daltones