Licem u lice: Ivan Pelaić Pelko, ragbista, roker, humanitarac, bajker i direktor

Samo sam poželeo da vratim ljudima osmeh na lice

Treći album Partibrejkersa i pozajmljena stara akustična gitara i školski sport kao ventil, ne znam šta me je više opuštalo… Sve mi se srušilo i izgradilo ponovo u tom jednom trenutku! Tad sam shvatio da su svi problemi koje sam imao na poslu potpuno beznačajni, da sve one prolazne gluposti uopšte nisu bitne… Do kraja godine festival mora da se održi. Publika postoji, videli smo to na Grizlijadi

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

On je kruševački „dobri Samarićanin“, večiti momak koji gradom jezdi na svojoj retro mašini, trubadur iz kafića, lider sjajne i poprilično popularne grupe Treća Smena, vrhunski pedagog, direktor „Biničkog“… ali i dobrovoljac u svim postojećim gradskim humanitarnim udruženjima, osnivač „Udruženja kruševačkih rok muzičara“, pokretač „Maratona“, a pre svega toga reprezentativac Jugoslavije i Srbije u ragbiju…

Pripadaš generacijama koje su u formativnom dobu, dakle najdelikatnijem periodu odrastanja, „zli dedaci“ upoznali sa slikama velikih ljudskih tragedija… Kako se danas sećaš tog naglog skoka iz mirnodopskog u ratni mod i tog vremena kada su deca tvog uzrasta spašavala čast i obraz Kruševca, boreći se angažovanim iskazivanjem buntovničkog stava kroz razne forme umetnosti, najviše muzikom?

Pelaić: Detinjstvo i odrastanje u Kruševcu pamtim kao jedan miran i srećan period. Bez obzira na izolaciju i ratove koji su nas zadesili, nesreće inflacije i potpune sluđenosti raspada jedne, nekada, a sigurno bi to bilo i sada, neverovatne zemlje, osećao sam se zaštićeno. Verovatno je tome doprinela toplina porodice i ovo blato i prašina Lazarice, koji su nas sve činili istima. Za mene u tom trenutku nije bilo razlike između mojih najbližih i sve one dece sa kojima sam se po ceo dan jurio po ulici i igralištu, nebrojene noći pored vatre sa pečenjacima i „ekskurzije“ do najboljih trešanja i šljiva u kraju su bile redovne. Iz te igre su se kod mene izrodile dve najveće ljubavi (ukoliko izuzmem svoju porodicu što je svakako jedna posebna kategorija i ne meri se ni sa čime) sport i muzika, i nikada ne mogu da ih odvojim jednu od druge. Nekako je to došlo u isto vreme. Treći album Partibrejkersa i pozajmljena stara akustična gitara i školski sport kao ventil, ne znam šta me je više opuštalo. Kasnije sam shvatio da se to samo dopunjavalo. Izbor muzike se menjao, kao i sportovi, dok nisam došao do ragbija. Nakon toga, za mene ništa više nije bilo isto. Sa drugarima sa ragbija Vladom Bogićevićem i Bojanom Lukićem pravim prvi bend 1995-te. Besan, buntovan i iskren… kao i mladost. Prvo nazvan Genocid, a onda Megateron. Sa obojicom sam i dalje najbliži.

Kroz muziku i sport proleću mi prve ratne godine i godine raspada velike države, pomalo i neokaljane ludilom sukoba i zaštićene od strane ovog grada i ovih ljudi iako sam bio dete iz „mešovitog“ braka. Ragbi mi je bio kao muzika, razigran i maštovit, a muzika kao ragbi – iskrena, jaka i angažovana. Izražavali smo jasan stav prema politici i dešavanjima oko nas, iskreno i naivno, da bi nas u realnost vratilo bombardovanje 99-te. Vlada tada odlazi u vojsku i na Kosovo, a Bojana i mene ovo zatiče na svetskom prvenstvu u Švajcarskoj. Shvatamo da postoje posledice za sve ono što radimo. Postoje posledice po nas čak i za ono što drugi rade. Možda sam zato i kasnije shvatio da moraju da se uzmu stvari u svoje ruke, da se ima bar neka kontrola svog života. Tu se umešalo obrazovanje.

Možda sam sam sebi skočio u stomak ovim zadnjim rečenicama, jer one baš i ne oslikavaju miran i srećan period koji sam spomenuo na početku, već više haos i neizvesnost, ali kada pogledam unazad ja sam stvarno bio srećan što sam bio tu gde jesam. Možda zbog toga što sam radio nešto što volim, igrao se i svirao. Bio sam reprezentativac i Jugoslavije i Srbije, a i nastupio sam na trgu sa svojim bendom kada su „došle“ promene 2000-te. A možda i zbog toga što me je život u Kruševcu tih godina pripremio na sve, na dobro i na loše. Kad se okrenem unazad i pogledam žao mi je samo što nisam imao formalno muzičko obrazovanje pa sam morao sve sam, ali i to je filozofija ličnosti. Trudio sam se da iz svake situacije naučim nešto. Kažu da pametni uče na tuđim greškama, a oni manje pametni na svojim. Naučio sam se i na jedan i na drugi način… ali ono što će mi ostati urezano kao recept za sreću je da prihvatim ono što ne mogu da promenim i da menjam ono što ne mogu da prihvatim, a mogu da menjam. Trudim se da u svemu vidim lepotu i da je podstičem.

Prava adrenalinska kombinacija – ragbi i hard rok! Kasnije si svemu dodao i ljubav prema motorima – reklo bi se trijumvirat iz holivudskih filmova. Šteta je što Megateron nije stigao do nekog zvaničnog izdanja, ali studije te nekako preobražavaju u umetnika sklonijeg „lakšim notama“ te nastaje čuvena Treća Smena…

Pelaić: Da, stvarno mislim da je velika šteta što Megateron nije stigao do zvaničnog izdanja. Imali smo fenomenalnu i brojnu publiku. Nastupi su bili izuzetno energični, tekstovi angažovani, a poruka koja se šalje iskrena, ali nedostajao je taj sledeći korak, snimanje i izdavanje zvaničnog albuma. Planovi su postojali ali su nas ta 99-ta i neke naredne godine sve bacile na različite strane. U to vreme sam upisao fakultet, Vlada se oženio, a Bojan odselio za Austriju i to nas je još dodatno odvojilo. Mislili smo da se naše bavljenje muzikom završilo, ali ne. Kad ti nešto uđe u krv, jednostavno postaje deo tebe. Ideja o snimanju albuma se nije ugasila, tako da smo posle nekog vremena Bogi i ja hteli da se vratimo na binu. Čini mi se da je bila 2008. godina kada smo pozvali Svetu Golubovića da zameni Bojana.

I eto ga Megateron ponovo. Tada smo se suočili sa nekim drugačijim problemima. Gde svirati? Kako finansirati ozvučenje? Binu? I nađosmo rešenje. Napravićemo Udruženje Rok Muzičara Grada Kruševca, da možemo da konkurišemo sa različitim projektima. Bogi i ja uz pomoć više kruševačkih rokera i radnika u kulturi pravimo udruženje i pokrećemo manifestaciju Kruševački Rok Maraton! Čak 28 bendova je bilo u udruženju tada. 28! Pravimo četiri vezana Maratona. Na jednom je učestvovalo čak 18 bendova u dve večeri! Fenomenalno! I prepuno publike.

Treća Smena nosi jednu drugačiju, iskrenu i svetlu ideju i tačno se sećam trenutka i osobe zbog koje je ona nastala. U to vreme sam volontirao i u Crvenom Krstu i u Udruženju „Mostovi“ koje se bavilo radom sa decom sa posebnim potrebama. Radili smo hiporehabilitaciju i posle jedne izuzetno naporne nedelje na poslu otišao sam da pripremimo decu za jedan događaj koji se održavao u Zaječaru. Bilo je tu dosta dece, ali vodeći jednu devojčicu na konju i pričajući sa njom, ona se u jednom trenutku okrenula ka meni i sa prelepim krupnim očima i najlepšim osmehom me je upitala „Jel idemo za Banju?“. Sve mi se srušilo i izgradilo ponovo u tom jednom trenutku! Tad sam shvatio da su svi problemi koje sam imao na poslu potpuno beznačajni, da sve one prolazne gluposti uopšte nisu bitne. Pogodio me život. Ona je nekada išla za Banju i bilo joj je lepo… ja sam učinio da se ona seti toga i da ponovo oseti tu emociju. Doneo sam nekome osmeh na lice. Čim sam došao kući, za petnaest minuta, sam napisao pesmu koja se zove „Zajedno“, čiji svaki stih govori o potrebama i željama te divne dece koja su stvarno posebna na svaki način. Pesma je snimljena sa članovima RnR Udruženja i 2012. godine je otvorila Nacionalne sportske igre za decu sa posebnim potrebama u Kruševcu. Onog trenutka kada čujete kako deca iz 17 različitih gradova pevaju i igraju uz vašu muziku, to ne može da bude loše. Tako da… nastade Treća Smena. Samo sam poželeo da vratim ljudima osmeh na lice. Većina tekstova sa prvog albuma je ljubavnog i veselog karaktera, a kasnije, na drugom albumu, smo počeli da se bavimo unutrašnjom borbom i ličnim demonima koje svako od nas nosi u sebi. Možda note jesu blaže nego ranije, ali poruka koju šaljemo je i dalje snažna i iskrena.

Po Jovaninom (Jevtić) i tvom primeru reklo bi se da je Treća Smena inkubator za stvaranje ozbiljnih pedagoških radnika. Uz sve izrečeno i ne čudi što si se uhvatio i rukovođenja prestižne jasičke škole „Stanislav Binički“…

Pelaić: To su lepe reči za našu školu. I tvrdim da je to rezultat rada kolektiva OŠ „Stanislav Binički“. U školi je i ranije postojao dobar kolektivni i zajednički duh, ja sam se samo potrudio da to održim. Predstavljati školu koja nosi ime našeg, po mnogima, najvećeg kompozitora, a koja se nalazi u mestu njegovog rođenja za mene predstavlja veliku čast, a i obavezu. Na nama je da muzičku manifestaciju „Dani Biničkog“ podignemo na jedan viši nivo, koji ovaj velikan zaslužuje. A što se tiče Jovane činjenica je da je sve što je postigla, postigla sama! Imao sam tu sreću da je uvedem u rok muziku kroz Treću Smenu, a sve ostalo je ona sama uradila. Od stidljive violine i nastupima na školskim proslavama ona je stigla do toga da suvereno vlada binom sa velikim bendovima i kao instrumentalista i kao vokal! Jedva čekam trenutak kada će ona to učiniti i sa svojom autorskom muzikom. Taj trenutak će sigurno doći!

Šta će biti ove godine sa Maratonom, prošle je sve izgledalo sjajno, uz dobre goste i puno dvorište publike, ali neko konstantno koči tu priču, a leto odlazi…

Pelaić: Da, svi mislimo isto. Ovo je više pitanje za Vladu, predsednika Udruženja ali probaću da dam neku informaciju. Na žalost u startu je došlo do problema zbog izostanka finansiranja za ovu godinu. Iako smo mislili da smo taj problem preskočili i rešili, time što bi taj program sproveli sopstvenim snagama i resursima, oslanjajući se samo na lokalne snage i naše kapacitete uz nesebičnu i velikodušnu pomoć AKC „Gnezda“, prijatelja svih kulturnih činilaca ovog Grada, opet smo naišli na odlaganje, izabravši datum za koji je zakazan veliki studentski protest, gde je stav članova Udruženja bio da nije trenutak za Maraton i da bi trebalo da se sačeka. Niko nije odustao od Maratona. Svi smo mišljenja da naš grad mora da bude domaćin jednog velikog RnR festivala i kao što si sam napomenuo prošla godina je bila neverovatna! Odličan RnR! Puno dvorište KPZ-a obe večeri! Fenomenalni nastupi! Jedino što je falilo jeste više mladih kruševačkih bendova! To je i glavni cilj svih nas koji smo u Rok kulturi. A toga ove godine ne bi manjkalo, jer je interesovanje mladih ljudi za festival bilo veoma veliko. Na nama je odgovornost. Ne smemo da dozvolimo da ovo bude kraj festivala, niti smemo da dozvolimo da bude tolika pauza kao što je bila od 2013-te… Do kraja godine festival mora da se održi. Publika postoji, videli smo to na Grizlijadi.

Album „Dovoljno jak“ Treće Smene još uvek je u promotivnoj fazi, imao si pre nekog vremena i izlet u solo vode, često te sugrađani mogu videti kako nastupaš po ovdašnjim klubovima, a osim direktovanja i dalje si prilično aktivan u društveno korisnim akcijama. Šta sledi u bliskoj budućnosti, pošto si dobro znan kao veleposednik adrenalina, stalno spreman na nove izazove?

Pelaić: Ne spremam izazove… sami se nameću. Album „Dovoljno jak“ je i dalje u promotivnoj fazi ali moram da priznam da je, što se tiče medija poput radija i televizije, ipak prošao pomalo ispod radara. Promovisan je na nekoliko festivala zajedno sa pesmama sa prvog albuma, ali je nedostajala ciljana koncertna promocija samo tog izdanja. To je bilo planirano da se sprovede zajedno sa proslavom desetogodišnjice Treće Smene. Na žalost do toga nije došlo zbog nekih mojih ličnih medicinskih razloga… a onda se udaljiš od datuma i tako. Treća Smena i dalje radi. Za kraj leta planirali smo Beograd sa jednim većim bendom za zatvaranje koncertne sezone. Što se tiče novog materijala uveliko radimo na pripremi trećeg albuma. Imamo bar 75 odsto materijala pripremljeno i trenutno se radi na spremanju aranžmana. U međuvremenu Smena i dalje ima svoje redovne aktivnosti, a ne odustajemo ni od humanitarnog rada, koji se ogleda ne samo u nastupima već i u tadicionalnoj akciji dobrovoljnog davanja krvi, na šta smo posebno ponosni, jer smo do sada, zajedno sa „Kruška pabom“, organizovali 10 akcija i prikupili preko 500 jedinica krvi.

Istina je i da me Kruševljani često mogu videti na nastupima po klubovima, i samog, i u društvu Vlade i Jovane, tako da ne isključujem, u budućnosti i neki solo projekat gde bi mogli da predstavimo neku temu, jer, kao što si već primetio, toga je bilo u prošlosti. Mislim da treba da se radi, da se stvara. Prihvatiš da je umetnost deo tebe i da je potpuno pogrešno da se ta strast, ili bilo koja druga uzvišena, sputava. Čovek jednostavno mora da radi stvari koje čine da se oseća lepo. A lepo bih se osećao da uspem, zajedno sa ljudima iz Udruženja, da postavimo Maraton na noge i da Kruševac konačno dobije jedan rok festival koji već dugo zaslužuje. Značiće to ovim mladim ljudima u gradu.

Dragan Babić: Čovek koji je umeo da koristi tišinu