Latinka Milojević: Samo edukovan čovek je srećan i zadovoljan čovek

Danas je Svetski dan borbe protiv dijabetesa (14.novembar). Tim povodom, objavljen je tekst o našoj sugrađanki Latinki Milojević koja je dugogodišnji dijabetičar, a inače je predsednica Udruženja dijabetičara Kruševac. Prenosimo vam priču o njenom višedecenijskom iskustvu s dijabetesom, objavljenu na sajtu Stetoskop.info

Davne 1956. godine hemičarka Helen Marej Fri otpočela je revoluciju u dijagnostici dijabetesa izumeći test za otkrivanje šećera u krvi putem urina. Nedugo nakon toga, 1964. slavna hemičarka, Doroti Hočkin dobila je Nobelovu nagladu za hemiju, otkrivši trodimenzionalnu strukturu insulina. Ove naučnice su utabale put mnogim otkrićima na polju dijagnostike i lečenja šećerne bolesti nesebčno dajući svoj doprinos kako nauci, tako i svima onima koji se bore s ovom bolešću. Njihov primer sledi i Latinka Milojević, profesorka hemije i naša današnja sagovornica.

Latinka Milojević je dijabetes dobila daleke 1986. godine. Tada se malo znalo o dijabetesu i nije se očekivalo da ga dete od 12-13 godina dobije. Svoje višedecenijsko iskustvo s dijabetesom, iskoristila je da otvori Udruženje dijabetičara koje svim novim generacijama daje ono što je njoj tokom odrastanja nedostajalo.

Kada je smršala desetak kilograma, što je za dete koje u tom trenutku ima 13 godina veoma ozbiljno i vidljivo, lekari su shvatili da se zapravo nešto dešava. S obzirom da je to da je u tom momentu bila u stanju koje prethodi komi, zvanično joj je utvrđena dijagnoza dijabetesa.

„Sa vršnjacima sam krišom jela slatkiše“

Rekla nam je da se veoma dobro se seća svog prvog boravka u bolnici na Institutu za majku i dete: „Tada me je vodio mladi lekar na Endokrinologiji dr Dragan Zdravković, koji se sada čuveni doktor s kojim sam imala priliku da sarađujem. Kada je laboratorija pokazala visok šećer, odmah su me ostavili na dečijem odeljenju, a ja sam samo gledala koja deca u sobi imaju slatkiše i šta mogu da pojedem. Tada nije bilo aparatića za brzo merenje šećera, već se to obavljalo u laboratoriji, a preko dana smo određivali šećer u urinu tako što se urin kuvao sa različitim reagensima i gledala se promena boje. Meni je, kao detetu iz seoske sredine, bilo zanimljivo da trčim po Institutu, do poslednjeg sprata i nazad i tada je dr Zdravković utvrdio da, nakon mog trčkaranja gore-dole, laboratorija daje odlične šećere. Nasuprot tome, godinama se verovalo da fizička aktivnost uopšte nije dozvoljena.“

Kada su joj potvrdili dijagnozu, bilo joj je neobično to što svakog dana neko mora da joj daje injekcije: „Na početku, naravno, nisam sama sebi davala insulin. Detetu koje je u tom trenutku bilo sedmi razred i jelo sve najnormalnije kao i ostala deca, posebno slatko i testa, sad sledi zabrana na sve to. To je bilo vreme kada sam jedva čekala da izađem iz kuće i družim se sa vršnjacima koji nisu ni znali šta je šećerna bolest i onda bih zajedno sa njima krišom jela slatkiše.“ – seća se ona.

„Deca koju ja učim u školi su “deca dvadeset prvog veka”, dok smo mi, u dvadesetom veku, stvarno malo znali o ovome. Izraz “šećeraši”, protiv kog smo se kasnije mnogo borili preko Udruženja i Saveza, je bilo nešto što je asociralo na stare, bolesne ljude i na nešto od čega se jako brzo umire. Zbog toga, reći jednom detetu da je šećeraš je neprihvatljivo. Zaista, bilo je sve dosta drugačije nego danas i mnogi mladi ljudi su imali velike komplikacije sa dijabetesom, baš zbog manjka znanja.“

Ono što je njoj tada bilo najupečatljivije, a govoreći iz ugla nekog ko se danas svakodnevno bavi edukacijom i pružanjem pomoći novootkrivenim od šećerne bolesti, jeste period kada se verovalo u to da fizička aktivnost nikako nije preporučljiva u slučaju da neko ima dijabetes: „Na mojim svedočanstvima, iz osnovne i srednje škole, a kasnije i na fakultetu, svuda stoji “oslobođena od fizičkog”. Danas se naravno zna da je fizička aktivnost sastavni deo terapije nekog ko je oboleo od dijabetesa i da to produžava život.“

Dijabetes u 21. veku nije bolest, već stanje

Njeni roditelji ništa nisu znali o šećernoj bolesti i u početku su strogo radili onako kako kažu lekari: „Sve nam je od hrane bilo zabranjeno, na početku je to bila samo kuvana hrana, nije bilo zaslađivača, ni merača šećera. Nije bilo proizvoda za dijabetičare, koji se danas u skoro svakom restoranu mogu naći, kao što su lepi kolači napravljeni sa steviom. Ovoga nije bilo i ja sam stalno pokušavala kroz razne časopise u kojima su pojedini lekari pisali da skupim što više informacija.“

„Danas je nauka napredovala i zato je bitno da se mladi ljudi edukuju i da shvate da je danas, u 21. veku, šećerna bolest stanje, zato što su im dostupni penovi, senzori za merenje šećera, zato što u svakom trenutku mogu da izaberu šta god požele da pojedu, samo treba da budu dovoljno edukovani da znaju koliko insulina treba da prime da im šećeri ne pređu u dvocifrene brojeve.“ – napominje nam ali dodaje: „To treba da nam budu ciljne vrednosti, ali ne treba organizam iscrpljivati, jer čovek treba da radi, da živi od svog rada i da uživa, da iskoristi najnoviju paletu insulina, da vodi računa o zdravom stilu života i da svakodnevno ima fizičku aktivnost.“

„Danas svi znamo, a i moje bogato iskustvo sa decom i odraslima je pokazalo da je fizička aktivnost broj jedan. Već 8 godina u Kruševcu se baš zato održava velika menifestacija “Sportom menjamo dijabetes”, kako bismo pokazali da kad smo na svežem vazduhu i kada unosimo dovoljno vode, naš organizam pravilno reaguje na terapiju i dobijaju se odlične vrednosti šećera, naravno, uz balansiranu ishranu.“

Latinka uvek kaže da svako ima pravo da pravi propuste i slatke greškice kad su neke posebne prilike, ali da čovek za takvu situaciju treba da zna da greške pokrije odgovarajućom dozom insulina i da se potrudi da posle takve hrane bude fizički aktivan: „Kad su veselja, čovek treba da iskoristi priliku da se veseli, da igra i da se troši, jer pozitivna energija definitivno utiče na pad šećera. Jako je bitno birati pozitivno okruženje, ali i unositi dovoljno vode.“

Postoji jedan izraz: „S jedne strane samokontrola, a s druge strane edukacija”. Po njenim rečima, čovek treba da nauči da ako ima ovo stanje, a posebno ako je ono vezano za insulinsku terapiju, da pri izlasku iz kuće nosi svoj merač šećera: „Danas su to vrlo lepi, mali aparatići koji ne zauzimaju puno prostora u torbi. Takođe, treba da nosi nešto za brzo podizanje šećera. Uvek savetujem da to budu dekstroze ili kesice meda, što je lako za nošenje, a jako brzo svi reagujemo na to. Uz to, nigde se ne polazi bez flašice vode.“

Biti sam svoj „lekar“

„Kada sam sa grupom entuzijasta i grupom lekara 2005. godine osnovala Udruženje dijabetičara, shvatili smo koliko je zapravo bitna edukacija.“ – kaže Latinka i dodaje: „Shvatili smo da samo edukovan čovek, koji zna da prepozna simptome hiperglikemije i hipoglikemije, može da bude srećan i zadovoljan čovek. Takođe, samo čovek koji radi, živi od svog rada, a ne od invalidske penzije, koji koristi i sebi i svojoj porodici može da se nosi sa stanjem koje se zove šećerna bolest.“

Dijabetes nije slučajno nazvan “tihi ubica” od strane SZO. Nažalost, neznanje kako da se reguliše bolest, neprepoznavanje simptoma, je odnelo mnogo života, zato što šećerna bolest sa sobom povlači niz komplikacija.“

Medicina zaista napreduje, ali je ključni akter sam pacijent, koliko on zna o svojoj bolesti i koliko je spreman da se nosi sa pojmom samokontrole: „Naravno, na početku je vrlo bitna pomoć struke, mislim na endokrinologe, ali smo svi svesni da u Srbiji nema dovoljan broj endokrinologa. Od perioda korone vrlo teško se zakazuju specijalistički pregledi i edukacija sada jako fali. Nikako ne smemo da zanemarujemo činjenicu da je jedna od čestih posledica preležanog kovida novonastali dijabetes.“

„Važno je da, kako mi kažemo čovek sam postane „lekar” i to je funkcija Udruženja.“ – naglašava nam. „Uvek kada gostujem na nekoj od manifestacija u vezi sa dijabetesom, kažem da sam profesorka hemije, a da pričam iz ličnog iskustva i iz odslušanog velikog broja predavanja na kojima sam bila učesnik. Dosta toga sam naučila i vrlo sam raspoložena da to prenesem na svoje sugrađane. Ljudima kažem da se sa ovim živi do kraja života, da uče svakodnevno i da osluškuju svoje telo, da uoče šta im zaista najviše prija, jer je svako od nas individua za sebe.“

Fizička aktivnost kao prioritet

Nije isto kada dete dobije dijabetes i kada ga dobije čovek koji ima već stečene navike: „Odrasli ljudi teže prihvataju da treba da menjaju navike. Važno je da čovek počne da se menja, da ima pravilne obroke, da unosi tečnost, da svakog dana uživa u životu, a to znači da ima neku fizičku aktivnost i da za vreme iste bira sebi pozitivno okruženje. Dakle, prijatelje koji mu prijaju, koji će mu podići raspoloženje, jer će to dobro raspoloženje da ga drži sledećeg dana na radnom mestu. Tako bi trebalo da žive i potpuno zdravi ljudi.“

„Kada pričam o pravilnoj ishrani, kažem da se mi dijabetičari najzdravije hranimo. Kada bi se svi tako hranili, izbegli bismo prvo gojaznost, a učestalost kardiovaskularnih bolesti bi bila manja.“

Da je to zaista pravilna ishrana ukazuju i kampovi Udruženja gde se deca ili mladi dijabetičari spajaju sa sportistima: „Oni su uvek uzimali istu hranu koju i mi jedemo. Dakle, apsolutno smo se tu poklapali, osim što su se mladim, zdravim sportistima dodavale veće količine voća.“

„Kada kažem fizička akivnost, ne mislim samo na treniranje u teretanama.“ – naglašava Latinka. „Važno je da naučimo dišemo, a sa druge strane svako treba da radi onoliko koliko njegov organizam može da izdrži. Bitno je da svako ima fizičku aktivnost koja, kako kažu kardiolozi “odgovara njihovoj pumpi”. Odrasla osoba ili starija osoba treba da krene sa šetnjom koja odgovara njenom organizmu i da se svakog dana trudi da to bude za korak više i to će zaista biti uspeh. U Udruženju imamo članove koji satima mogu da voze biciklu i to je zaista prava aktivnost, neki imaju svoje bašte i u njima rade. Treba voditi računa da biramo fizičku aktivnost koja kod nas stvara dobro raspoloženje, a ne na silu i ne zato što to tamo neko radi, pa je njemu šećer dobar. Iz iskustava sa kampova gde smo imali grupe od po 100 dece, dešavalo se da imamo decu koja ne vole da šetaju i kako krenu da pešače, šećer kreće da raste.“

„Svako treba da upozna sebe. Nekom, kada mu je šećer povišen, prija da se osami, da odspava sat-dva. Nekom prija da pliva, nekom da se tušira – svi smo različiti.“

Aktivnosti Udruženja dijabetičara

Do početka epidemije koronavirusom, svakog prvog četvrtka u mesecu bi bilo organizovano predavanje gde je dolazilo između 200 i 300 posetilaca i po tome je Udruženje bilo prepoznatljivo u celoj Srbiji: „Ono po čemu svi pamtimo ta predavanja su individualni razgovori posle predavanja, uz obavezno merenje šećera. To je pokrivala farmaceutska kuća koja je reklamirala svoj merač šećera. Tu je obavezno ostajao doktor da razgovara i da daje odgovore svima onima koji su imali nešto da pitaju, a do tog momenta nisu stigli do svog endokrinologa.“

Od kada je krenula pandemija, nažalost, velika predavanja su ukinuta. Sada Udruženje deluje najmanje jednom nedeljno ispred apoteka, u holu tržnih centara gde prolaznicima mere šećer i daju savete: „Prilikom našeg druženja ispred apoteka, uvek je tu merač šećera, kao i dnevnik samokontrole. Nudimo našim sugrađanima besplatan dnevnik, sedmodnevni kuvar, kao i različite materijale koji se tiču merača šećera i merača pritiska, jer dijabetes prati i povišen krvni pritisak. Cilj je da kada čovek ode kući dobije ideju šta bi mogao da promeni u svom životu, a da mu šećer bude u granicama normale.“

„Imamo sreću da postoji jedna divna saradnja i sa medijima, tako da su naši članovi česti gosti, kao i ja. Na ovaj način dolazimo do velikog broja sugrađana kojima je pomoć potrebna. Udruženje, pored toga što uvek može da zameni i da novi aparat, tu smo da svima koji boluju od šećerne blesti pružimo podršku i da im besplatno nabavimo sve što je potrebno. Osim šećera, koji naši sugrađani mogu da provere svoju telesnu masu, te da vide da li treba nešto da menjaju u svom životu.“

Za 17 godina rada, Udruženje je stvorilo sjajnu saradnju sa Zdravstvenim centrom. Svaki novootkriveni pacijent koji je bio na lečenju na Internom odeljenju na endokrinologiji je od bilo koje sestre ili doktora dobio informaciju da postoje i da su tu da svojim sugrađanima olakšaju prvi period kada shvate da moraju da menjaju svoj način života.

Latinka kaže da je velika sreća da i sada kada nema predavaja, često njihovi lekari imaju individualne razgovore sa svojim sugrađanima: „Kada je hitno, uspevamo bez čekanja da dođemo do specijalista. Moram da naglasim da je u vreme korone Stetoskop.info mnogo olakšao pacijentima.“

Život skaldan s dijabetesom

„Smatram da je rad u prosveti verovatno najbolji izbor za mlade koje imaju dijabetes. To pre svega mislim zbog uslova – 5 radnih dana i rad u smenama, gde se sve da uskladiti.“ – kaže nam i dodaje: „Ja sam na 4 doze insulina. U školi imamo odmore i sve može da se organizuje tako da bude diskretno, što ja stalno ponavljam deci koja imaju dijabetes i nose sa sobom senzore. Naravno da se i meni desi da mi padne šećer u toku časa, s tim što ja odlično prepoznajem simptome. Ko god da je u pitanju, da li dete ili predavač, na neprimetan i kulturan način se može uzeti dekstroza, bez remećenja časa. Drago mi je što u ulozi profesora mogu da nastavim svoje predavanje, a da deca ni ne primete da se nešto desilo. Sve se može prevazići.“

Što se njenih kolega tiče, Latinka je rekla da svi znaju, zato što je još kao dete shvatila da ljudi u okruženju to treba da znaju: „Meni je mnogo lakše da, tamo gde se pojavljujem, ljudi budu upoznati. Kada sam bila tinejdžerka, gledala sam jednu emisiju koja je na mene ostavila jak trag. Radilo se o životu jedne dame, advokatice koja je imala sve komplikacije koje sa sobom nosi šećerna bolest. Izgubila je vid, imala oštećenja na bubrezima i baš zato su je pozvali da bi ispričala kako ne treba postupati. Ispričala je kako su joj dijabetes kasno dijagnostikovali i kako se na poslu za svaku pauzu ponašala kao i sve svoje koleginice koje nisu imale dijabetes, ali koje nisu znale ni da ga ona ima i da prima insulin. Za doručak je jela peciva, slatkiše, sve što ne treba. S druge strane, Srbi smo, stalno neko nešto slavi, a ona se tada ponašala kao potpuno zdrava, zbog straha da bude odbačena. Danas se svi plašimo da budemo diskriminisani. To je najveći problem i kod dece i kod odraslih. Ovom pričom je htela da pokaže kako bi bilo daleko bolje da se izborila sa tim i objasnila da ima dijabetes, nego što se ponašala kao “zdrava” i svakodnevno zbog toga imala visoke šećere koji su srozali njeno zdravlje. Meni je to ostalo trajno u sećanju. Tada sam rekla sebi da ću da živim kvalitetno i da neću biti odbačena, ali da ću živeti u skladu sa svojom dijagnozom.“

„Više niko ne reaguje kada izvadim svoj pen i primim insulin, uz prethodno merenje. Zaista mi je tako mnogo lakše i nemam osećaj krivice ili srama. Svi pravimo različite izbore u životu – ja sam izabrala da budem profesor hemije, nisam birala da dobijem šećernu bolest i ne smatram da zbog toga treba da se stidim.“

Sa velikim ponosom nam je rekla da za 25 godina rada, nije bilo potrebe za otvaranjem bolovanja: „Svoje učenike koji imaju šećernu bolest učim da ne skreću pažnju na sebe bespotrebno, već da se ponašaju kao svoji vršnjaci. Trudim se i da kolegama koje se nisu susrele s pojmom “šećerna bolest” objasnim da ako je dete doživelo hipoglikemiju i tog dana ne može da odgovara, ne radi to zato što tako želi, već zato što je koncentracija ravna nuli. Takođe i obrnuto, ako je šećer visok, dete mora da pije vodu i da ide često do toaleta. Učim ih da budu razumni i da ne insistiraju da baš tog dana dete mora da se oceni. Uvek ima vremena, ako postoji volja da se nešto učini.“

„Smatram sebe dobrim primerom od kog su kolege učile, jer mislim da će nam se dobro vratiti ukoliko dobro činimo. Zaista smatram da treba da budemo uviđajni i da pomažemo drugima i onda kada nemamo od toga direktne koristi, jer onda to dobija potpuno drugu dimenziju. Razumevanje i podrška znači svima, pa tako i nama koji imamo šećernu bolest.“

„Nadam se da ću doživeti 101 godinu“

„Nažalost, u teškim vremenima sam bila student – ratovi u Bosni i Hrvatskoj, pa nestašica lekova, nestašica insulina… To je period kada nije bilo dovoljno ni hrane u prodavnicama, a ne lekova i insulina. To je zaista proizvodilo veliki strah da li ćemo mi koji imamo dijabetes preživeti. Nakon toga dolazi bombardovanje. To je zaista bio težak period.“ – seća se. „Kada je krenulo da bude bolje? Pa eto, možda u 21. veku, tek tada. To je period kada se pojavljuju i savremeni penovi za primanje insulina. Svi smo tada videli svetlo na kraju tunela, počeli da se radujemo, živeli smo u nadi da će se za nas pojaviti novi lek. Pojavila se i priča da će insulin biti spakovan u kapsulama.“

Ona na život gleda pozitivno i od trenutka kada je saznala za šećernu bolest, bori se da dokaže da se može potpuno normalno živeti: „I dan-danas me drži ta energija. Želim da pokažem da se sa insulinom živi zaista kvalitetno, dugo, da može da se dočeka duboka starost, regularna penzija, bez komplikacija, što je jako bitno. Nadam se da ću doživeti 101. godinu i da ću možda iz nekog staračkog doma moći da radim sve ovo što radim i danas.“

„Stalno nešto eksperimentišem, pa se nadam da će nešto od toga ove mlađe generacije da naučiti, jer valjda sam zato profesor i da će svim mladima biti lakše i lepše u nekom budućem vremenu.“ 

„Sva deca ovog sveta su moja“

Latinka kaže da u životu nema kajanja, jer je imala sreću da je leče i da o njenom šećeru brinu najbolj: „Ono što je meni žao jeste što se u 20. veku verovalo da fizička aktivnost i trudnoća nikako ne smeju biti izvedene, da je velika verovatnoća da ukoliko dođe do trudnoće, to će ugroziti moj život i da će se roditi beba koja će takođe imati dijabetes. Verovatno se tako mislilo zbog načina lečenja u to vreme, zbog insulina koji smo tada imali na raspolaganju. Zato kažem, to nije kajanje i nikog ne osuđujem, jer nije bilo savremene terapije. Tako da je meni žao što nemam bar tri deteta, ali sva deca ovog sveta su moja, jer se bavim zanimanjem koje sam izabrala. Biti profesor je nešto najlepše.“

„Radujte se životu svaki dan i uživajte u njemu, jer je svaki novi dan, dan života i od jutra poklonite nekom osmeh, jer je svaki osmeh vredan, on produžuje život. Držte se svoje porodice, jer je ona stub društva. Zdrava porodica stvara zdravo društvo, pa će samim tim i nauka da napreduje značajno više. U jednom trenutku će medicina sigurno pronaći lek protiv dijabetesa. Shvatite svoj dijabetes kao partnera, a vi budite ti koji će taj partnerski odnos voditi.“

Foto i tekst: Stetoskop.info