Jedina časovničarka u Srbiji

Živadinka Čajić, rodom iz Zlatara, je bila prva generacija bruske Gimnazije iz 1962. godine. Sudbina je htela da posle mesec dana upozna svoju prvu ljubav, mladića iz komšiluka gde je stanovala. Dve godine su se zabavljali, zatim je napustila školu i udala se, a kasnije postala ugledna časovničarka, jedna od retkih u Srbiji.

– Počela sam da učim na ruskom satu “Start” 1969. godine. Dok je Srba popravljao satove, ja sam gledala i divila se kako on to vešto radi. Počeo je da me uči kako se koji deo zove i kakva je njegova uloga u sklopu mehanizma. Počeo je da mi zadaje određene zadatke, a to je prvo bilo rasklapanje, zatim sklapanje ručnog sata i njegovo puštanje u rad. Posle mukotrpnog učenja i rada bila sam spremna za proveru znanja i prakse i odlučila sam da to dokažem.

Marta 1971. polagala sam stručni ispit. Došla je ispitna komisija na moj zahtev. Ispitivač je bio moj suprug Srba, koji je zanatsku praksu izučio u Fabrici satova INSA u Zemunu i srednju školu za KV radnike “Nada Dimić” u istom mestu, a zatim školu za visoko kvalifikovanog majstora, čime je stekao licencu ispitivača praktičnog rada za časovničare i precizne mehaničare.

Predsednik komisije skinuo je sat sa ruke i rekao mi: “Evo ti ovaj sat. Počeo je da kasni i ne može da radi 24 sata”. Ja sam ga otvorila i videla da je počeo da rđa i rekla da mora generalno da se uradi, pa sam ga rasturila, skinula sve zupčanike, očistila, podmazala uljem, sklopila i pustila u rad. Bio je to sat “Doksa”, automatik sa datumom i centralnom sekundarom. Komisija me pohvalila i uručila mi sertifikat i tako sam stekla uslov za rad i samostalno vođenje časovničarske radnje, kaže Živadinka Čajić.

Gospođa Čajić kaže da kada dobije neispravan sat, prvo ga otvori i pregleda i objasni mušteriji šta mu fali i koliko to košta pa ga tek onda počinje popravku. Kad sat proradi, znači vratila mu život i on otkucava tačno vreme i to je veliko zadovoljstvo za nju, majstoricu. Ugledna časovničarka kaže da je alat za opravku vrlo precizan i specijalne čvrstoće čelika da bi uvek bio u funkciji.

– Sat se sastoji od 175 do 300 sastavnih delova. Mehanizam služi za merenje vremena, a njih ima više vrsta i to: ručni muški, ručni ženski, automatici, štoperi, mehanizmi koji se navijaju za feder, kvarcni, džepni… Budilnici su mehanički i kvarcni, zidni satovi su mehanički na federe i tegove, kvarcni sa bilansom i rotorom, a postoje i satovi na javnim trgovima i crkvama, na železničkim stanicama i semafori na stadionima. Opravka sata traje od 10 minuta do 3 sata, zavisno od kvara. Generalne opravke traju od tri do pet, a ima kraći i duži period. Mnogo je važno pravilno održavanje sata.

Posao sajdžije je kreativan i atraktivan, jel tako?

– Nikad nisam posumnjala da neću uspeti u ovom poslu, jer sam imala podršku od muža i uz njegovu asistenciju sam uspela. Najzahtevniji su bili automatici i štoperice koji su koristili sportski treneri i profesori fizičkog vaspitanja, jer su morali da budu strogo tačni i precizni. Japanski “Seiko 5” i “Citizen”. To je bio najveći izazov i provera sigurnosti i znanja. “Citizen” je automatik čiji je mehanizam složeniji od “Seiko 5”. Naravno, bez asistencije i taj zadatak sam uspešno uradila. Od tada potpuno samostalno i bez strepnje sam radila do sada. Posao sajdžije je kreativan. Do sada svaki sat urađen je događaj za sebe gde se uvek doživljava kao inkarnacija, a to je kao vratiš ga u život i on počinje da radi i obavlja svoju funkciju.

Mehanički ili analogni satovi su sa federima i na navijanje i uglavnom ih nose osobe koje su ih dobijale od firmi, a to su dobrog kvaliteta te takve satove donose na redovno održavanje i po proceni ima ih jedna trećina stanovnika.

Živadinka je i multidisciplinarna umetnica
Pored časovničarenja, Živadinka gaji ljubav i uspešno se bavi ručnim radovima (gobleni, heklanje, pletenje, šivenje), zatim fotografijom i kamerom, prateći razne događaje i zbivanja, kao i na turističkim putovanjima sa kojih poseduje ogroman materijal. U Brusu se afirmisala i kao slikarka, slika uljem na platnu i član je Udruženja slikara Brusa.

Fotografijom i kamerom zabeležila je nastupe na kulinarskim manifestacijama u zemlji i otrgla od zaborava stara i tradicionaalna jela Brusa i potkopaoničkih sela. Ističe se svojim jelima, kolačima, tortama i svega što sprema za razne promocije. Iz hobija u slobodno vreme bavi se spremanjem i predstavljanjem tradicionalnih jela na raznim manifestacijama gde je postigla veliki uspeh na republičkim takmičenjima “Zlatne ruke Srbije”. Na osnovu postignutih rezultata i osvajanja prvih mesta, po nagovoru Slavke Nedeljković, tadašnje direktorke Turističke organizacije Srbije, skupila je sve svoje recepte i izdala Kuvar “Tradicionalna jela Brusa i potkopaoničkih sela”. Uz njenu sugestiju registrovala je i Udruženje “Zlatne ruke Brusa” sa ženama koje su bile učesnice na republičkim manifestacijama i osvajale prva mesta u ručnim radovima 2011. godine.

Živadinku smo pitali i o kulinarskim specijalitetima iz ovog kraja.

– Brus je planinska opština, prava vazdušna banja i na njenoj teritoriji sve je zdravo, čisto i nezagađeno i proizvodi se zdrava hrana za ishranu ljudi i gajenje stoke. Netaknuta priroda, čist vazduh i čista voda sa izvorišta i nezagađenost industrijom daje prednost u ukusu i kvalitetu hrane koja je lako prepoznatljiva. Naročito su ukusni specijaliteti: šardeni od jagnjeće iznutrice sa nadmorske visine iznad hiljadu metara, teleća glava u škembetu, teleće i svinjske pihtije, šnicle od kopriva, pita sa borovnicama, mafini sa borovnicama, gulaš od srnećeg mesa sa vrganjem, recelj od šire i bundeve, čorbica od jagnjeće glave, čorba od telećeg škembeta itd.

U Brusu postoji izreka “U Brusu se kuvalo za dva kralja i jednog cara”, a na osnovu istinite istorijske priče sa početka 20. veka kada su u ovom potkopaoničkom gradiću razgovaralo o savezu balkanskih naroda za oslobođenje od Turaka.

Živadinka je neumorna, pripremila je novi materijal za još jednog Kuvara gde je skupljala recepte od 2006. do kraja prošle godine.

Živomir Milenković