Intervju sa Dejanom Stojiljkovićem: Najbitnije je da znaš šta nećeš!

Među svim živim bićima jedino je čovek sposoban da bude zao. Zlo je, dakle, staro koliko i ljudski rod. *  Svi savremeni književnici su, u stvari, kompilatori koji recikliraju stare ideje i priče, neko bolje, neko gore… *  Moj cilj je da ispričam dobru priču. A to, bar po meni, nije nešto preterano uzvišeno. Ako svojom prozom postignem da moj čitalac uživa u toj priči bar delimično kao što sam i ja dok sam je pisao, smatram da sam postigao dovoljno

Bavi se stripom, novinarstvom i pisanjem proze.  Njegova najpoznatija dela su romani “Konstantinovo raskršće” i “Duge noći i crne zastave”. Tu su i prozne zbirke “Leva strana druma”, “Low life”  i “Kišni psi”. Kao ko-autor objavio je romane “Kainov ožiljak” i prvi deo ilustrovane trilogije “Nemanjići”.  Dobitnik je više značajnih književnih nagrada u Srbiji. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, makedonski i grčki. Član je Srpskog književnog društva i književne grupe P-70.

– Između ostalog, u „Konstantinovom raskršću“ bavite se meni naročito intrigantnom temom – korenom zla u ljudima. Da li ste izvukli neki zaključak o poreklu tog fenomena?

– Da. Među svim živim bićima jedino je čovek sposoban da bude zao. Zlo je, dakle, staro koliko i ljudski rod.

– Jasno je da Vas kao literatu fascinira okultno, ali šta stvarno mislite o tim pojavama (verovanje da pronalazak predmeta u koje su utopljeni klinovi sa Isusovog krsta ili spajanje glave i tela kneza Lazara mogu doneti preobražaj)? Ima li tu racionalnog?

– Zavisi od toga kakav je vaš pogled na svet. Recimo, ako ste hrišćanin, za vas je postojanje Boga i anđela najracionalnija moguća stvar. Isto tako je i sa okultistima. Oni su ubeđeni da tzv. „predmeti moći“ donose njegovom vlasniku određenu moć, za njih je ta iluzija stvarnost. Inače, telo i glava kneza Lazara su spojeni, i nalaze se u kivotu gde su pohranjene mošti, čak je svojevremeno dozvoljeno stručnjacima SANU da ih pogledaju.

– U romanu „Duge noći i crne zastave“ prikazujete tamniju stranu ličnosti toliko slavljenog svetog kneza Lazara, a u „Kainovom ožiljku“ pripovedate o delu života Ive Andrića, jedinog južnoslovenskog nobelovca, na koji nije bio ponosan i o kojem je nevoljno i retko govorio. Da li je to kod Vas podrazumevalo poseban predumišljaj?

– Nije. Moj cilj kada sednem da pišem jeste da ispričam dobru priču. A da bih to mogao da uradim, primenjujem razne literarne tehnike. Pošto je u književnosti sve dozvoljeno, ja se često služim biografijama poznatih ličnosti koje interpetiram onako kako to najviše odgovara priči koju pričam.

– Bili ste u Kruševcu radi prikupljanja građe za roman. Kako je to izgledalo?

– Posetio sam Muzej, fotografisao, obišao ostatke tvrđave… Našao neku pisanu građu, pričao sa ljudima, popio pivo.

– Šta je najbitnije za stvaranje dobre književnosti – spisateljski zanat, talenat, filozofičnost teksta, literarni stil, ili…

– Bitno je da znaš šta hoćeš. Još je bitnije da znaš šta nećeš. Najbitnije je da imaš dovoljno vremena da to uradiš. Ja sam profesionalni pisac, što je u Srbiji retkost, tako da imam 24 sata u toku dana, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini da se bavim pisanjem i ničim drugim.

– Kako prevazilazite stvaralačku krizu?

– Nikad nisam imao stvaralačku krizu.

– Kako bi Srbija danas izgledala da su njeni građani (svih rasa, klasa i zanimanja) mnogo više čitali kvalitetnu književnost i da li verujete da li bi se to reflektovalo na poboljšanje aspekata života kojima smo primarno nezadovoljni – politiku, ekonomiju…?

– Ne mogu to da zamislim. Mislim da književnost, baš kao i svaka druga umetnost, jednostavno nema tu moć. Na društveno-političke okolnosti utiču mnogi faktori, ali čitanje knjiga i književnost svakako ne.

– Oponašate li svoje uzore prilikom stvaranja?

– Naravno. To rade svi. Nema ničeg novog pod suncem još od Homera i „Ilijade“. Svi savremeni kniževnici su, u stvari, kompilatori koji recikliraju stare ideje i priče, neko bolje, neko gore…

– Na kraju, šta želite da postignete svojom prozom, ima li ona neki uzvišeni cilj?

– Ne verujem u takve ciljeve kada je pisanje u pitanju. Moj cilj je da ispričam dobru priču. A to, bar po meni, nije nešto preterano uzvišeno. Ako svojom prozom postignem da moj čitalac uživa u toj priči bar delimično kao što sam i ja dok sam je pisao, smatram da sam postigao dovoljno. Naravno, ja pisanjem proze zarađujem za život, tako da je i to jedan od osnovnih ciljeva. Ne mogu, kao hiljade drugih pisaca u Srbiji, sebi dozvoliti toliko luksuz da pišem za džabe.

Nemanja MILIĆEVIĆ