Godišnje okupljanje maturanata Učiteljske škole iz 1967. godine

U organizaciji Miloja Mihajlovića, poznatijeg kao Mile Meda, u restoranu „Konak“ održano je redovno godišnje okupljanje maturanata Učiteljske škole iz 1967. godine. Zabeležili smo uspomene i sećanja nekadašnjih učitelja i učiteljica

Slobodanka Živković (Dragićević) je po završetku Učiteljske škole sedam godina radila u Gornjem Zleginju, a potom u Jasici. 

– Imali smo stroge i divne profesore, vrhunske pedagoge, prave roditelje. Izvanredno su nas obrazovali i naučili šta treba da radimo u životu. Hvala im mnogo na tome. Bili smo seljačka i radnička deca, a oni su nas naučili kako da se uključimo u gradski život. Stanka Katunac, geograf, je bila pravi velikan među prosvetarima. Lepa sećanja nosimo o Lepi Mijović, biologu, Dobrili Antonijević pedagogu, Dragoljubu Čabriću, velikom matematičaru, Pavlu Bubanji, filozofu. Među nama je bilo veliko druženje, jedni drugima smo uvek bili ispomoć bez ikakve ljubomore. Pravo drugarstvo evo traje i dan danas –priča ona. 

Jelica Milanović radila je kao učiteljica tri godine, a zatim je bila sekretar u Tehničkom centru. 

– Mi smo neponovljiva generacija. Petak je bio dan Pavla Bubanje kod koga smo imali pet časova iz pet predmeta. Nismo smeli uveče da izlazimo u grad, jer je on uvek video prestupnike i sutra pitao u šaljivom tonu– kaže ona.

Za Milevu Šaronjić iz Kruševca stanovanje u internatu je bilo nešto najlepše u njenom životu. Milica Milošević [era, svestrana sportistkinja, bila je golman ŽORK „Napredak“, branila je boje „Borjaka“ iz Vrnjačke Banje i PPT iz Trstenika. 

– Išli smo svuda po Srbiji, najlepše godine u mom životu su vezane za sport. U školi sam igrala šah za „Napredak“, zatim košarku, stoni tenis i fudbal koji u to vreme nije bio organizovan, ali ga je bilo na poljančetu. Radila sam u BiH, zatim se vratila u Kruševac i do penzije bila u „Dušanu Petronijeviću“, gde nas je Miče sve zaposlio– navodi ona. 

Životije Arsić iz Vrnjačke Banje, koji iza sebe ima osam objavljenih knjiga je na okupljanju generacije nekadašnjim drugarima iz školske klupe predstavio svoja dela. Zaga Milisavljević iz Trstenika je ponosna na Učiteljsku školu u Kruševcu, jer je ona davala kadar koji je bio oličenje pravog prosvetnog radnika. U penziju je otišla kao pomoćnik direktora Osnovne škole „Čajka“. 

Miloje Mihajlović, Mile Meda podseća da je u njihovoj generaciji za 90 mesta, konkurisalo 500 kandidata među kojima je bilo 250 odličnih učenika. 

–To je bio jedinstveni slučaj u zemlji, a ostalima su vraćena dokumenta da bi konkurisali za druge škole da ne bi zakasnili za prijavu. Najomiljeniji profesor bio je Čabrić, a Bubanja najfascinantniji jer je jedno vreme predavao čak sedam predmeta– navodi on.

U prosveti se može uspeti ljubavlju i disciplinom, a nikako tučom i silom, poručuje Slobodanka Živković, koja i danas uživa ugled i poštovanje kod bivših đaka i  njihovih roditelja. 

Za Dušana Pejčića je školsko doba bilo najlepši period života. 

– Najviše smo voleli da igramo loptu na poljani gde je sada Hala sportova. Imali smo vremena za učenje i bili veoma dobri đaci, a i profesori su nam bili sjajni i to je neponovljivo. Kao đaci dolazili smo od nepismenih roditelja. Ako uštedimo neki dinar to je bilo za bioskop i pozorište. Bili smo kao braća i sestre i to svuda i uvek. Na ekskurzije smo išli u drvenim vozovima, a na letovanjima smo spavali u šatorima–seća se Pejčić koji je u prosveti malo radio, jer je muzika bila njegov životni izbor.

Miroslav Petković Petko je u penziju je otišao sa mesta direktora OŠ „Dragomir Marković“. Priseća se discipline koja je u vreme njegovog školovanja vladala. 

– Bez radne odeće đaci nisu smeli ni da prođu pored škole, a o bacanju papirića i šaranju po zidovima nije bilo ni pomisli, pa za to dežurni profesor nije bio ni potreban u hodniku, jer su vladali pravi rad, red i disciplina – zaključuje on. 

Živomir Milenković