Dve decenije restorana Konak

Čuven po ukusnoj hrani i dobroj zabavi, kruševački restoran Konak, vlasništvo braće Nenada i Mirka Mihajlovića, ovog meseca proslavio je dve decenije postojanja i rada. Van restorana, Mihajlovići su poznata  i po pripremi srednjevekovne trpeze za venčanja koja se u okviru Vidovdanskih svečanosti, već tradicionalno organizuju u porti crkve Lazarice. Za naše čitaoce, povodom svog rođendana, podelili su recept za jedan od specijaliteta kuće.

Braća Nenad i Mirko ovaj posao nasledili su do svog oca, poznatog kruševačkog ugostitelja Dušana Mihajlovića koji za sebe kaže da u kafani ima staža jednu godinu više nego što ima godina života, jer je majka iz kafane, koju je držao Duletov otac, otišla pravo u porodilište, prekidajući posao samo na kratko.

Sin Mirko, koji je danas direktor ovog ugostiteljskog objekta, završio je Poljoprivredni fakultet, dok je Nenad, nekadašnji rukometaš ORK Napredak, diplomirani ekonomista. Braća su ugostiteljstvom ozbiljnije počela da se bave po odlasku oca u penziju koji, i sada, ponekad navrati ne bi li pomogao svojim naslednicima.

– Ponosan sam na svoju decu. Drago mi je sto su nastavili mojim ugostiteljskim putem i što čuvaju porodičnu tradiciju – kaže Dušan.

Nenad i Mirko se dobro slažu, a omiljeni su i drugim zaposlenima koji poslužuju goste.

– Lepo je gostima a i svima nama. Važno je da smo obostrano zadovoljni, jer tako nas je i otac učio – veli Nenad.

Za Mirka tvrde da je bio velemajstor u rukometu, a to važi i za rad u Konaku.

– Najbitnije je da nismo obrukali oca, koji je bio ekspert za ove poslove. Svakog gosta primamo kao najrođenijeg i evo opstajemo dvadeset godina – s ponosom kaže Mirko.

Mihajlovići godinama unazad pripremaju i srednjevekovnu trpezu za venčanja koja se već tradicionalno organizuju u okviru Vidovdanskih svečanosti a kada se u porti crkve Lazarice okupi veliki broj posetilaca koji žele da vide kako su nekada izgledala venčanja ali i svadbena trpeza.

Braća kažu da je to interesantna ali ujedno i vrlo ozbilja priča, jer se tog dana obavlja pravo venčanje, sa zvanicama, ali po nekim davno zaboravljenim običajima i uz trpezu iz tog vremena.

Već deset godina, za srednejvekovnu trpezu pripremaju predjelo sa sirom i suvim mesom, salatu, bobove pihtije, ribu, zeljanik, červiš, od pića crno vino, ali ne i namirnice od krompira, kukuruza, paradajza, oraha i pasulja jer su one kasnije stigle u ovaj kraj. Sva jela pripremaju se na maslinovom ulju ili svinjskoj masti, a na trpezi se pojavljuju i badem i maslinke, rečna riba sa Dunava. Piletine nema, jer se u to vreme slabo koristila jer se čuvala zbog jaja, ali je zato u izobilju bilo svinjskog mesa i divljači.

Meni u restoranu Konak je pak raznolikiji od srednjevekovne trpeze, a vlasnici su povodom dvadestog rođendana ovog ugostiteljskog objekta, podelili sa našim čitaocima recet za jedan od svojih specijaliteta:

– Reč je o Željin šnicli. Ona se priprema tako što se svinjski file punjen kajmakom i pecenicom uvalja u brasno pa isprži na vrelom ulju. Kada se isprži, zalije se masom od kisele pavlake, pečuraka, tucane paprike i vegete. Poredjaju se listici kačkavalja i zapeče u rerni.

Po svemu sudeći, braća Nenad i Mirko u svom Konaku potvrđuju staru narodnu, da bez sloge nema ni uspeha. Zato nije  ni čudo što se uvek traži mesto više za goste iz grada pod Bagdalom, ali i drugih krajeva.

Lj.M. – D.P.