Dušan Pejčić, harmonikaš i kompozitor: Muzika kao sudbina

Dušan Pejčić je još u detinjstvu pokazao interesovanje za muziku, posebno za harmoniku. Ostvario je uspešnu karijeru interpretatora narodne muzike na harmonici, tekstopisca i kompozitora, osnovao Orkestar Radio Kruševca, snimio nosače zvuka, a ima i nove ambiciozne planove

 –Pripremam novi CD sa narodnim kolima za produkciju „Melos“ iz Kraljeva, koji će izaći u toku godine. Sve je dogovoreno, a to će biti treći nosač zvuka po redu. Pošto je treći voleo bih da bude treća sreća i da prođe najbolje. Planiram da u toku ove godine izdam knjigu „Devetka“, po imenu čuvene nekadašnje kafane preko puta Kruševačkog pozorišta, gde su se okupljali muzičari, glumci, novinari, frizeri i ostali slobodni umetnici. Postoji veliki broj anegdota o tim ljudima, kruševačkim boemima, a koje sam zabeležio za buduća pokoljenja – kaže Dušan Duca Pejčić u razgovoru za naš portal.

*Ispričajte nam neku od tih anegdota iz „Devetke“.

-Moj kum Miodrag Knežević Knez i saradnik u celoj mojoj karijeri bio je veliki umetnik, boem i veoma interesantna ličnost. Jednog dana dolazi u „Devetku“ kada je slučajno obukao crnu košulju. Pita ga jedan od gostiju zašto nosi crninu, a on kaže: „Umro mi otac“. Iz sažaljenja svi prisutni su počeli da mu naručuju piće i posle nekog vremena i mnogo tura jedan od prisutnih slučajno pita Kneza – Kada ti umro otac, a on odgovori – Mislim da ima sedam – osam godina, ne znam tačno. Prisutni su videli njegovu prevaru, ali su se nasmejali od srca. Lepa je i anegdota o dva poznata kruševačka boema. Ljuba Čunja i Koka Milojević sede za dva stola jedan preko puta drugog. Koka pita – Ljubo kada će mi vratiš sto marke? Ljuba kaže kad si mi dao? Koka će ponovo – Kad si bio pijan. Ljuba malo razmisli pa reče – A, vratio sam ti. Koka pita kad, a Ljuba mu odgovori  – Pa kad si bio pijan.

*Hajde da se vratimo muzici, vašoj karijeri. Kako ste započeli da svirate?

-Prvi dodir sa harmonikom imao sam kada sam sa roditeljima bio u gostima kod nekih prijatelja. Dok su oni pričali, ja sam u drugoj sobi primetio ovaj instrument, uzeo ga u ruke i razvlačio i uspeo da odsviram neku melodiju na sluh. Moji roditelji i domaćini su čuli zvuk harmonike, ušli su da vide i začudili se, jer sam je prvi put uzeo u ruke. To je urođeni sluh koji se ne uči, već talenat za muziku. Znanje o muzici sam stekao u školi, a to što sam u praksi koristio na harmonici, treba da zahvalim jednoj ženi – velikom poznavaocu harmonike koja je stanovala u mom komšiluku kod Subotarske crkve, a zvala se Refija Petrović.

Kasnije mi je mnogo pomoglo nekoliko starijih kolega – Dušan Milivojević, Dragan Stefanović, Miodrag Knežević Knez, Aca Ćirković, a najviše od svih Miodrag Protić Protka, u čijem orkestru sam dugo svirao. Po završetku Učiteljske škole u Kruševcu radio sam kao učitelj i nastavnik u Dvoranu i Jasici i postao član orkestra KUD „14. oktobar“, gde sam stekao veliko iskustvo. Pre toga u školi, kao đak, nastupao sam na mnogobrojnim svečanostima, u Tuzli sam svirao sa Orkestrom Doma JNA, tamo završio Višu pedagošku školu i imao ponudu da ostanem, ali nisam pristao.

*U vreme vašeg rada za KUD „14. oktobar“ formiran je Radio Kruševac, u čijem programu ste i Vi učestvovali sa orkestrom, a kasnije postali i šef orkestra te medijske kuće. Recite nam nešto o tome.

-Boža Milosavljević, tadašnji direktor „Pobede“, me pozvao jednog dana i predložio da formiram Orkestar Radio Kruševca i ja prihvatio sa oduševljenjem. Od toga dana pa sve do sada nalazim se na čelu Orkestra Radio Kruševca, a kasnije RTK. Tada su u Srbiji postojali samo orkestri Radio Beograda i Radio Novog Sada, koji su se održali do danas. Nastupali smo svuda i pratili brojne domaće i strane pevače i to u zemlji i Evropi. Godine 1973. i 1974. imali smo prekid u radu u Radio Kruševcu i to vreme smo svirali u Kragujevcu, kao Orkestar KUD „Abrašević“, čiji je član bio danas legendarni Bora Dugić. Vraćamo se, zatim, u Kruševac i nastavljamo da radimo kao Orkestar Radio Kruševca.

*Umetnički trag ostavili ste i u “nekadašnjoj “Merimi”, danas “Henkelu”, u kojoj ste dugo radili.

-U „Merimu“ sam prešao osamdesetih godina i tamo sam osnovao istoimeni KUD, koji i danas uspešno radi, a ja u njemu i dalje sviram. KUD „Merima“ je, zahvaljujući uglavnom meni, Milivoju Mariću, a i Miroslavu Vučiću, jedno od retkih društava u Kruševcu koje je opstalo. Bavio sam se i obučavanjem mladih talenata za harmoniku, među kojima su mnogi postali uspešni. Radio sam kao predsednik Udruženja muzičara u Aleksadrovcu. Moma Mitrović, zamenik predsednika Opštine Aleksandrovac, predložio mi je da otvorim odeljenje Muzičke škole u njihovom Domu kulture. Prilikom promene mog radnog statusa zamolio sam ga da se sačuva Odeljenje harmonike koje sam formirao i da se pripoji Muzičkoj školi u Kruševcu, što je i urađeno, a isto i dan – danas postoji.

*U svojoj karijeri sarađivali ste sa mnogim pevačima i estradnim zvezdama iz bivše SFRJ. Možete li ih pomenuti, ali ispričati i neku anegdotu o njima.

– Saradnja mog orkestra sa pevačima se odvijala na raznim zabavama, u hotelima i na koncertima u zemlji i inostranstvu. Sa mnom su nastupali Lepa Lukić, Marinko Rokvić, Dobrivoje Topalović, Ana Bekuta, Miroslav Ilić, Snežana Đurišić, Ekstra Nena, Snežana Savić, Cune Gojković, Raša Pavlović, Novica Negovanović, Rade Jorović, Srećko Jovović, Hanka Paldum, Milena Plavšić, Čeda Marković, Merima Njegomir i brojni drugi. Pratio sam i Kruševljane – Tomu Đorđevića, Dragišu Perčevića, Radu Bajić, Miodraga Simića Simketa, Mileta Đurića, Savu Popovića, Ljubišu Janićijevića, Božu Vasića i Miću Živanovića. Za vreme dočeka jedne Nove godine u Kruševcu Lepa Lukić je pet večeri pevala u hotelu „Rubin“. Ona je mnogo volela da igra karte. Loda, poznati kafedžija iz Stare čaršije, opelješio je na kartama, pa je ona ostala bez para. Igrom slučaja sutradan je bio praznik “Oci”. Kada smo došli uveče u hotel, Lepa je uzela kaiš za pantalone od jednog našeg kolege, a mi nismo znali zbog čega. Po starom pravoslavnom običaju počela da vezuje noge prisutnim gostima. Oni su pristali, pravili se kavaljerima i nisu hteli  da se brukaju pred njom i tako je Lepa sakupila više para nego što je zaradila pevajući. Druge večeri u novoj igri karata ona je povratila sve što je izgubila prve večeri i čak uzela nove pare i jedan butik od vlasnika. Lepa je bila i ostala neuništiva, a to mi potvrdio i Loda treće večeri: „Sve nas je oljuštila i odrala do gole koske.“

*Učestvovali ste i na muzičkim takmičenjima i osvajali nagrade. Koje su Vam najdraže?

-Malo sam se takmičio, jer me to nije mnogo interesovalo, a tamo gde sam se pojavio uvek sam pobeđivao. Godine 1971, ili 1972. u Kragujevcu sam osvojio nagradu „Prva harmonika Srbije“. Kasnije sam nastupao na festivalima narodne muzike, uglavnom kao autor tekstova i muzike. U to vreme moje pesme je pevala Radmila Bajić, pa smo u selu Veliko Laole osvojili drugo mesto sa kompozicijom „Dođi opet svome kraju“. Na festivalu posvećenom legendarnom Dragiši Nedoviću 2012. u Kragujevcu Rada Bajić je pevala moju pesmu „To je moja Šumadija“ i osvojila prvo mesto. Iste godine ostvario sam najveći uspeh na festivalu u Ilidži, koji je bio jedan od najvećih i najpoznatijih još u bivšoj SFRJ. Moja kompozicija „Bosno, zemljo od meraka“ ubedljivo je pobedila sa najvećim brojem glasova, a u interpretaciji sarajevskog pevača Edisa Brkanića. Godine 2014. u Vrnjačkoj Banji, na festivalu „Zlatni melos“ Radmila Bajić je osvojila prvu nagradu sa mojom pesmom „ Vrnjačka Banja je lepa“. Nagradu za životno delo u kulturi Kruševca – Vidovdansku plaketu dobio sam 2013. godine.

*Po pravilu, iza uspešnih ljudi stoje porodice koje ih podržavaju. Da li je tako i u Vašem slučaju?

– Imam veliku podršku od supruge Nadežde, a nas dvoje imamo ukupno šestoro dece – pet ćerki i jednog sina. Svi su obrazovani i uspešni – lekari, inženjeri, muzičari… Sin je krenuo mojim stopama, završio je Muzičku akademiju, svira klavir, džez muziku i veoma je aktivan na brojnim festivalima u Kragujevcu, Beogradu i van Srbije. On je jedino zajedničko dete moje i supruge Nade, sa kojom živim u porodičnom stanu u Kruševcu.

Dušan Pejčić je rođen 21. novembra 1945. u Kruševcu. Osnovnu školu i Učiteljsku je završio u Kruševcu, a Višu pedagošku u Tuzli. Živi i radi u rodnom gradu.

Živomir Milenković