Dragan Babić: Čovek koji je umeo da koristi tišinu

Uzdajući se u sećanja starih Kruševljana, retkih koji pamte vremena oko Drugog svetskog rata, rodnu kuću jednog od najvećih, a svakako najharizmatičnijeg jugoslovenskog novinara Dragana Babića, kome su prijatelji nadenuli simpatičan nadimak Babura, lociramo, na starim fotografijama, u lepoj spratnoj kući koja se nekad nalazila tačno na onom „laktu“ na kome se iz Vidovdanske danas uliva u Nemanjinu

Na taj ćošak od 1971. godine gleda Njegoševa bista. Tu se prostrla i bujna skulptura „Krušeljanka“, čuvenog vajara i profesora Dimitrija Simića. Na žalost, velika je još jedna istina – retki su današnji stanovnici „kneževstva nam“ koji znaju za skulpturu, još manje ima onih koji su ikada zapazili Njegoša tu, a gotovo i da nema poznavalaca lika i dela legendarnog Dragana… rođenog 3. septembra 1937, „od oca radnika, partizanskog ratnika, palog u onom ratu, i matere, rigidne pravnice, sudije Vrhovnog suda, kojoj se dopalo da bude žena proletera“, kako će zapisati, nakon njegove smrti, njegov prijatelj, književnik Bora Ćosić.

Kasnije se, u vreme pohađanja osnovne škole, sa majkom seli u Čolak Antinu ulicu, a na mestu te kuće već davno se nalazi velika stambena zgrada.

O svom najranijem detinjstvu, baš tom ratnom kruševačkom, Dragan je ostavio zapis u autobiografskoj knjizi „Putovanje na kraj jezika“, čije će detalje početkom 21. veka i paralele sa tragičnim bombardovanjem SR Jugoslavije ’99, na pitanje kako je provodio vreme dok su bombe padale, objašnjavati ovako:

„Šetao sam, ležao, gledao, slušao, govorio, posećivao prijatelje, dobio po drugi put i definitivno otkaz na RTS-u, bio jako zadovoljan time i pravio poređenja između tog apotekarskog, pedagoškog rata i onog iz detinjstva. Pisane poruke sam spalio, a dve izuzetne mogu da vam prenesem kao paradigmu devedesetih u Beogradu. Stojimo ispred pedantno izbušenog Dobrovićevog i Miloševićevog Generalštaba i znamo da su Ameri onu rupu tamo, čak iz Jadrana, napravili zato što je baš tamo bila Pavkovićeva kancelarija. Većina posmatrača, s rukama na dupetu, ležerno i pripovedački staloženo, uglavnom se slaže da je to koješta, glupost i laž. Slično komentarima na kruševačkom korzou 1941, ako se sećate slike s Meseršmitom iz „Putovanja na kraj jezika“. Uprkos mojim očinskim preklinjanjima, Damjan (Babićev sin – prim.aut) je seo u autobus i otišao u Ćupriju da vidi devojku koju je voleo…

A odlomak iz pomenute knjige glasi: „Da čovek može teško da oboli čitajući knjige, znao sam od detinjstva i mnogo pre odraslog hijerarhizovanja siromašnog hidalga, oca svih teških bolesnika, koji sam, na konju, ratuje sa glomaznim propelerima u sopstvenoj glavi. Pošto ni u Kruševcu, ni u njegovoj blizini, nisu postojale nikakve slične naprave, iako je ludaka bilo na sve strane, mučio sam se tokom Drugog svetskog rata, dok sam bio mali, da zamislim kako izgleda čovek nesrpskog porekla, mršav i načitan, na putu za Kosovo polje. Nisam ni slutio u kakvom opasnom srodstvu sa Hiljadu jednom noći živi ovaj fantom, onim duhovima, olujama i bunarima, jednim malim izvodom iz bolesne mašte takođe, koji se već smestio u moj orijentalni mozak između Istoka i Zapada.“

Apsolvirao je engleski jezik i književnost u Beogradu. Najpre se pojavio u književnoj javnosti, pričama u NIN-u 1958, a potom je pisao u književnom časopisu „Delo“. U njegov literarni opus spadaju i knjige „Putovanje na kraj jezika“, „Ti možda misliš drugačije“ i dokumentarni roman „Kao mehur od sapunice“.

Na Televiziji Beograd radio je od 1968. Počeo je u Dečjoj redakciji, koautor je kultne emisije namenjene deci „Dvogled“, zajedno sa Ljubivojem Ršumovićem. Tokom jedne godine pripremao je i emisiju „Maksimetar“. Potom prelazi u Redakciju za kulturu i počinje novu autorsku emisiju, seriju TV portreta „To sam ja“, seriju „Sutra“, uređuje i vodi „Kino oko“, emisiju o filmu, koja je prerasla u TV debatu o aktuelnim društveno-političkim događajima, sve do 1990. kada je ukinuta, a Dragan Babić ubrzo odlazi na prinudni godišnji odmor.

Bio je oličenje intelektualnog bon vivana kakvi su bili moderni u vreme kada je Jugoslavija bila egzotično „predgrađe“ Zapada. Bilo ih je još, ali Babić je imao taj melanholični pogled večitog skeptika koji želi da živi svoje snove ali je duboko svestan da je život sve samo ne san.

Čovek koji se televizijom bavio u vreme kad se nije govorilo o rejtingu, ni šeru, vrednosti sekunde. Kad, tokom neke emisije, nije bilo ljudi na ulicama – emisija je uspela, svi su otrčali kući da je gledaju! Emisije i dokumentarci Dragana Babića, a posebno „Kino oko“ i „Dvogled“, menjale su dinamiku socijalnog života i terale ljude pred televizore.

Pričao je o dubokim temama uprkos nerazumevanju okoline i pravio emisije za sladokusce koje su preživele test vremena i završile u večnoj riznici neobičnih ostvarenja.

Umeo je da razgovara s ljudima i da sluša sagovornika s nekom naročitom staloženošću, ispitujući ga svojim prodornim gotovo hipnotičkim pogledom, tražeći u razgovoru nešto posebno.

Umeo je da koristi tišinu, tog neprijatelja televizije. Delovao je istovremeno kao veoma pristojan, razložan i pomalo prgav čovek. A razgovarao je sa Džonom Hjustonom, Lijem Strazbergom, Glendom Džekson, Šeli Vinters, Ingmarom Bergmanom, Erlandom Jozefsonom. I sa Liv Ulman. Prelepu norvešku glumačku divu posadio je na kanabe naspram sebe 1980. godine. U to vreme bila je poznata kao muza švedskog filmskog režisera Ingmara Bergmana…

Koliko ste puta u životu imali prilike da posmatrate proces zaljubljivanja dve osobe, a da sami niste bili jedna od njih? Početkom 80-ih godina prošlog veka beogradska čaršija bila je zaokupljena govorkanjima o iznenadnoj i snažnoj vezi koja se razvila između omiljene Bergmanove glumice (i njegove bivše supruge) Liv Ulman i našeg Dragana Babića. Neobuzdana strast, kako je dosta kasnije sam Babić posvedočio u emisiji „Dok anđeli spavaju“, rađala se postepeno između sagovornika tokom intervjua. Nekoliko narednih godina su bili u vezi. Liv Ulman je počela da posećuje Beograd, a da je bila rado viđena gošća i na srpskim slavama posvedočiće dnevnička beleška psihologa Dragana Krstića (beleška sačinjena 16.2.1981.):

“Kod jednog prijatelja bio sam na ručku, na slavi Sv. Trifuna, zajedno sa glumicom Liv Ulman, koja je došla u pratnji jednog našeg zajedničkog poznanika. O vezi lepe i slavne glumice i inteligentnog novinara priča se dosta, začudo bez one pakosti, ili količine pakosti koja bi se mogla očekivati u ovakvim slučajevima. Za stolom nas je bilo desetak i svi koji su se tamo našli bili su dovoljno obrazovani i videli dovoljno sveta da smo mogli govoriti opušteno, mislim da se i Ulmanova osećala prijatno i bez zazora, nije bila na oprezu. Negde na početku ćaskanja preneo sam joj pozdrave moje majke, zaista je volela njene filmove, posebno sa Bergmanom, ali i uopšte je bila sklona nordijskim kulturnim tvorevinama, posle Rusa rado je čitala i Knuta Hamsuna, Ibzena. Ulmanova se sa šarmom velikog profesionalca iskreno obradovala tim komplimentima, bila je dovoljno iskusna da je znala koji glas treba čuti, ovaj koji je čula nije bio korumpiran nikakvim interesima, takve glasove ona retko čuje, mislim da je tako nešto i rekla.

Njihove pomodne žurke za njujorški umetnički krem, na kojima su viđani i Vudi Alen i Mia Farou, završile su i u knjizi sećanja slikara Miće Popovića. Liv Ulman je takođe, u svojim memoarima, pisala o vezi s beogradskim novinarom. Doduše uz dosta uvijanja i aluzija, a manje konkretnih detalja.

Dragan je bio prvi novinar iz nekadašnje Jugoslavije koji je dobio poziv da radi na Bi-Bi-Siju, ali je umesto ponuđenih pet godina ostao samo pola godine i vratio se, jer se susreo sa administracijom kojoj nije bio vičan, pošto ga je zanimao autorski, a ne činovnički posao. Tokom 1991. u Sarajevu, sa Mirjanom Bobić Mojsilović i Aleksandrom Tijanićem, vodi emisiju „Umjeće življenja“. Zatim sledi serija „U senci“, na Art kanalu, emitovano je 120 emisija tokom 1996. i 1997. godine.

Još jedan otkaz, na Televiziji Beograd, dobija 1999. godine. Nastavlja rad na autorskim emisijama u produkciji Medija centra, „Kraj epohe“ i „Nacionalna geografija“ (2001.). Obe emisije prikazane su na RTS-u, na koji se vratio 2005. serijom „Kao mehur od sapunice“, o domaćoj kinematogrifiju u periodu posle Drugog svetskog rata. Usledila je serija „Porodica čoveka“, emitovana 2008. Nikada nije bio član nijedne partije.

Na kraju je otišao u dobrovoljni egzil od javnog života, ponevši sa sobom i sve svoje uspomene za kojima je tabloidna javnost vapila, ali ih se nikad nije dočepala:

„Opredeljivao sam se, usprotivljavao, komentarisao i bio besan, čak, čitavog života. Privlačnost našeg psihopatološkog društva sve više opada, neke reakcije se ponavljaju. Rođeni, svakodnevni komentatori života, mada uslovljeni vaspitanjem u našem psihopatološkom političkom društvu, pretvorili su svoje privatne traume, plitku naučenost i lukrativnu pristrasnost u prigodnu naviku.

Kada je postepeno i nenadoknadivo počeo da se prazni horizont ljudi i žena sa kojima sam morao i mogao da čitam, govorim i ponekad pišem, i kada se jedinstveno i prirodno okruženje u kome se čovek nađe samo jednom i nikad više istanjilo i gotovo ispraznilo, smanjivala se i potreba da “iščekujem sud” od nepoznatih ljudi promenljivih navika, iskustva i znanja.“

Preminuo je u Vranju 2013. u 76. godini. Tim tužnim povodom veliki književnik Bora Ćosić je zapisao:
“Umro Babura, Dragan Babić, lepi momak Beograda, inteligentan, uspešan u televizijskom poslu, onaj koji je doveo Liv Ulman u našu kuću. Bili su privlačan par, nije umeo da prevlada svoju frustraciju, kako živeti sa svetskom zvezdom? Sa Draganom sam bivao na mnoga mesta, puno toga popili smo skupa… Bio je trajno osednut “literaturom”, samo da napiše malu knjižicu tipa ‘Stranca’! Nije se mogao svrteti tamo na Central Parku sa Liv, uz Vudija Alena i ostale, gonio ih je da skaču sa stene u Algarve, da bi se ubili, bezuspešno. A kad su se našli na otoku, kod Bergmana, stari cinik ih je trucirajući, smestio u apartman iz filma ‘Bračni život’”.

Vida Ognjenović se, kada je Dragan preminuo, od njega oprostila rečima:
“Baš smo vitlali, kada smo mladi bili, Dragan je uskovitlavao jedan svet i jednu epohu, zadavao joj je nivo, snagom, lepotom, znanjem i darom.
U Ulici 29. novembra, znam – 108, na osmom spratu, užasno je mirisala, najslađe moguće i najogavnije, fabrika slatkiša “Soko Štark”. Ništa zato. Sedeli smo tu noćima, i Tereza, i zbilja se bavili svetonazorima. Hej, ludaci i đaci. I gotovo obavezno, ritualno, kad zanemoćamo, Babić je voleo da svi čujemo Sinatrinu i njegovu pesmu “I did it my way”.

Radila sam sa Babićem emisije “To sam ja”, lude li pripreme emisije sa Vladimirom Dedijerom i noći svedočenja, mudre li bliskosti Bogdana Bogdanovića, izrečenog i zapamćenog profetskog, a sa Vesnom Krmpotić dogodilo se da je ona govorila o okcidentalnim tabuima kakav je eros i seks, a povodom prevoda “Kamasutre”, i taj tabu je prevaziđen. “A koji nije?”, pitao je Babić. “Smrt”, rekla je Vesna, i nastavila da govori o medikamentnosti shvatanja čoveka u njenoj Indiji da se smrću prelazi u novu fazu, u drugi život.

Kako je Tito tada bio u bolnici, pred kraj života, nastala je frka po televiziji, rasprava je bila žestoka, emisija nije emitovana tada, već nakon Titove smrti, sedeli smo kod Vesne, razgovor o smrti je nastavljen, to je bilo pre trideset godina i tog razgovora više neće biti. “Idem da je nađem”, vrteo je kišobran u ruci i otišao. Posle smo tražili Liv Ulman i Milenu Zupančič po mestu Kropa u Sloveniji, tamo gde se prave razni čavli i nitne za vrata, prozore i sve po kući…“

Komšija Dragan Babić
Na inicijativu stanara iz ulaza 108, 110 i 112 u Bulevaru Despota Stefana, na zgradi u kojoj je živeo i radio Dragan Babić, Opština Palilula postavila je tablu sa fotografijom i tekstom o njegovom stvaralačkom opusu. Ovom činu prisustvovali su Babićeva kći Staša i sin Damjan, bliski prijatelji, komšije i veći broj novinara pisanih i elektronskih medija. Ploču su otkrili Predsednik opštine Palilula Stojan Ilić i Babićeva prijateljica i „komšiče“ Ivana Dimić, koja je tom prilikom rekla: „… Dragan Babić je pošten intelektualac, čestit, vrlo hrabar, namćor, pažljivo je posmatrao ljude i umeo da sluša. Uzoran primer autora i novinara, čoveka sa visokim standardima, najstrožiji prema samom sebi, pa odatle i prema drugima, pouzdan prijatelj i divan otac“.

Ivan St. Rizinger