„Despot Stefan Lazarević“ iz pera Luke Mičete

Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara, vladar nesvakidašnjeg dara i sposobnosti. Ostalo mu je u nasledstvo propalo srpsko carstvo, na čijim je ruševinama stvorio moćnu despotovinu. Kao vladara krasila ga je mudrost, a kao vojskovodju hrabrost i viteštvo

Srpska država je posle Kosovske bitke trajala još sedamdeset godina upravo zaslugom i umećem despota Stefana Za nepune dve godine, Luka Mičeta je domaćoj čitalačkoj publici ponudio serijal knjiga u kojima je predstavio Stefana Nemanju, Stefana Dečanskog, Stefana Provevenčanog i sada Stefana Lazarevića, detaljno opisujući kakvim su sve delima Nemanjići zadužili Srbe, ali i šire okruženje.

Čitaoci su zavaljujući ovom dragocenom opusu dobili istorijski koloritnu sliku doba koje ipak neće ostati prekriveno maglom vremena.

Poslednja u ovom serijalu je knjiga posvećena Stefanu Lazareviću (rodjenom u Kruševcu 1377. godine), sinu kneza Lazara i kneginje Milice, koji je vladao je Srbijom u teškim vremenima posle očeve pogibije u Kosovskoj bici, najpre kao knez, a od 1402. kao despot (visoka vizantijska titula, po dostojanstvu odmah iza cara).

Mudrom vladavinom i vojničkom veštinom, despot Stefan je od vazalne kneževine Srbije, od države na ivici propasti, načinio bogatu despotovinu, u kojoj su cvetale privreda, umetnost i kultura. Za ovaj prosperitet prvenstveno je bilo zaslužno rudarstvo, odnosno proizvodnja srebra.

Grad Novo Brdo na Kosovu, u kome se nalazio istoimeni rudnik, bio je u to vreme veći od Pariza. U Srbiji su nalazili utočište učeni monasi i umetnici koji su bežali pred Turcima, cvetala je književnost, a i sam despot, koji je govorio nekoliko jezika, ostao je u srednjovekovnoj književnosti upamćen po svojoj pesmi u prozi Slovo ljubve.

Kraj priče…

O svemu tome Luka Mičeta detaljno piše na 350 stranica knjige „Despot Stefan Lazarević“ (izdanje Lagune), koja obiluje istorijskim činjenicama i relacijama koje zaokružuju priču o jednoj kapitalnoj ličnosti i vremenu. Tako pripoveda i o poslednjim trenucima despota.

U blizini današnjeg Mladenovca, kod sela Stojnika, krenuo je despot Stefan u lov sa sokolom, ali mu je, dok je jahao, pozlilo pa su ga pratioci skinuli sa konja i odneli u šator. Bila je subota, 19. jul 1427, kada srpski despot „duh svoj predade Gospodu“. Na mestu njegove smrti, vlastelin Djuradj Zubrović – pripoveda Luka Mičeta – podigao je spomenik od studeničkog kamena koji se danas nalazi u porti seoske crkve u Markovačkim Crkvinama kod Mladenovca. Na zapadnoj strani spomenika izmedju ostalog piše:

-U vlasti danoj mi od Boga provodio sam vreme moga života koliko je želeo Bog: 38 godina. I tako je od Boga, cara svih, došlo naredjenje preko poslatog od njega andjela koji mi reče: ‘Idi!’.

I tako se moja duša od sirotog tela odvoji na mestu zvanom Glavi(ca?) godine šesthiljadite i devetstote i trideset pete (1427), indikta 5, krug Sunca 19, i Meseca 19, meseca jula 19. dana.

– Ali, to nikako nije kraj priče o despotu Stefanu. Jer, kako kaže narodna mudrost, životi velikihljudi ne završavaju se njihovom fizičkom smrću. A o tome koliko je Stefan bio veliki, detaljno govori knjiga Luke Mičete, koji ga opisuje kao vladara kome je uvek na prvom mestu bilo njegovo „hristoimenito stado“, viteza, književnika i pobornika umetnosti, graditelja, zahvaljujući čijoj zasluzi je srpska država posle Kosovske bitke trajala još 70 godina.

– „Rukovodjen od blagočestivih“ – sve je bilo visoko kod Stefana Lazarevića – i stas i viteštvo i kultura – naglašava Mičeta, zbog čega ga je i narod nazvao Visokim Stevanom. Pritom navodi i podatak kako je ovaj „čuvar pobožnosti“ imao običaj da tajno izlazi u noćne šetnje i daruje sirotinju kao nepoznati darodavac, “da čini obično milostinju“.

– Bio je poznat po strogosti, ali i po dobroti: kada mu je Dubrovčanin Maroje Cinculović na samrti zaveštao sto i pet litara srebra, srpski despot se, „videvši nejakost njegove (Marojeve) gospodje i njegove dece i njegovih ostalih“ – odrekao ovog poklona i vratio ga Marojevoj deci – podseća Mičeta.

Od Kruševca do Angore i Rovina Knjiga Luke Mičete do detalja prati životni put despota Stefana i prilike tog vremena (smrt cara Dušana, pojava Balšića, odnos srpske crkve i Carigradske patrijaršije, podrška crkve knezu Lazaru, knez Lazar i pomirenje dveju crkava, bitka na Kosovu, kult kneza Lazara, ugled Vuka Brankovića, misija kneginje Milice i monahinje Jefimije, ženidba Djurdja Brankovića, ekonomska snaga Srpske despotovine, prevodioci i pisci tog doba…).

– Ostalo mu je u nasledstvo propalo srpsko carstvo, na čijim ruševinama on stvara moćnu despotovinu… Srbija je za vlade despota Stefana, a potom i njegovog naslednika Djurdja Brankovića, „bila skoro isto toliko prostrana koliko i država starijih Nemanjića“ (Konstantin Jiriček) i prostirala se od Dunava do Jadranskog mora, od Beograda do Bara – podseća Luka Mičeta.

Prošao je despot Stefan bojišta od Angore do Rovina, obišao mnoge zemlje, plovio Egejskim, Jonskim i Jadranskim morem, mnogo je video i naučio, upoznao kulturna bogatstva i način života drugih zemalja, a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrdjenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.

Pritom ga je krasio izuzetno radoznao duh – želeo je da mnogo nauči i to primeni u svojoj zemlji. Govorio je i pisao na srpskoslovenskom, znao je grčki, poznavao latinski jezik. Bio je ljubitelj umetnosti i knjiga, imao je veliku biblioteku i oko sebe okupljao pisce i prepisivače. I sam je prevodio i pisao – od njega su ostali Pohvalno slovo knezu Lazaru, natpis na mramornom stubu na Kosovu, kao i čuveno Slovo ljubve, koje važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka.

Gradio je palate, crkve i škole, reformisao vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, mudro raspolagao bogatim rudnicima i učinio Srbiju najvećim proizvodjačem srebra i jednom od ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope. Graditelj je i zadužbinar manastira Manasija, mada su, kako kaže Luka Mičeta, mnogi skloni da tvrde da je upravo Beograd – njegova izgradnja i uzdizanje u srpsku prestonicu – prava i najveća despotova zadužbina. A sudbina ga je stavljala pred strašne izazove.

– U dogovoru sa patrijarhom Spiridonom i celim sinklitom, otišao je na poklonjenje Bajazitu, sultanu koji mu je ubio oca, i odveo svoju malodobnu sestru Oliveru u njegov harem. Kako je zapisao stari srpski pisac David, kneginja Milica i njen sin Stefan postali su područnici ubici kneza Lazara. Bio je to težak ožiljak na duši mladog srpskog velmože – konstatuje Luka Mičeta.

Stefan Lazarević je bio i prvi vitez Reda zmaja, ustanovljenog u Budimu, gde je srpski despot imao i svoju palatu (nijedan srpski vladar van Srbije do tada ne samo da nije imao tako raskošnu već uopšte nije imao palatu; a imao je i kancelarije koje su vodile korespondenciju na latinskom sa Mlečanima i Ugrima, na grčkom sa Carigradom i na srpskom sa Dubrovnikom, Vlaškom i turskim sultanima).

A životne teškoće, puteve i uopšte sudbinu, despot kao da je objasnio u povelji izdatoj rumunskim manastirima 1405. godine, u kojoj kaže kako je Bog koji prevodi ljude „od tesnoće na prostranstvo, i od nemoći u silu, i od tuge na veselje“ i njega preveo „od pokornosti na slobodu i od manjeg prestola na viši“.

Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao Svetog Stefana despota Srpskog, na petstogodišnjicu njegove smrti 19. jula 1927. godine.

S. MARKOVIĆ