Iako je svet (naizgled) komunikacijski premrežen, sve više ljudi pati od osećaja otuđenosti, tuge i straha od uključenja u zajednicu. Da li znate razliku između usamljenosti i samoće i šta možete da uradite ako ste usamljeni?
Broj ljudi kojima smo okruženi nije najbolji i najjasniji kriterijum po kome bismo mogli da prepoznamo usamljenost. Veličina socijalne mreže nije nužno povezana sa usamljenošću, ali zato kvalitet odnosa jeste. Ko ima kvalitetan odnos sa barem jednom osobom, manja je verovatnoća da će se osećati usamljeno. Ako naš nedostatak potrebe za društvom ne prati osećaj tuge ili patnje, najverovatnije nije reč o usamljenosti. Većina ljudi može vrlo dobro da prepozna usamljenost kod sebe: osećaju se loše i tužno, nemaju sa kim da se smeju, da podele svakodnevne sitnice. Najbolji pokazatelj je upravo osećaj tuge i izolovanost od drugih.
Kod nekih osoba vrlo teško možemo da prepoznamo osećaj usamljenosti ako nam ga sami ne pokažu ili izgovore. Obično se usamljene osobe ne jadaju pred drugima, nego osećaj usamljenosti potiskuju u sebi. Ako se nekome povere, to može biti početak stvaranja kvalitetnijeg odnosa, a samim tim i pokušaj izlaska iz usamljenosti.
Usamljenost najčešće ne možemo da vidimo na nečijem licu, jer se usamljeni ljudi trude da pokažu da nisu usamljeni. Ponekada u tome i preteruju, pa izmišljaju razne priče i dogodovštine sa drugim ljudima koje nikada nisu sreli ili videli i pridaju preteranu važnost nekim površnim odnosima, jer nemaju bolje i kvalitetnije odnose.
Iako usamljene osobe mnogo vremena provode same, to nije nužno pokazatelj usamljenosti, jer osamljivanje može biti svestan i željen izbor ponašanja. Ponekada je možda jači simptom usamljenosti preterana potreba za društvom, izlascima, aktivnostima, događajima… Kao da osoba „na silu“ pokušava da popuni neku prazninu u samoj sebi.
Kako graditi odnose s drugima – osvestite i kažite šta želite?
Usamljenost nije nešto što želimo. Ni za koga nije dobra: od toga da niko ne želi sa neugodnom emocijom, do toga da usamljenost direktno loše utiče na naše fizičko zdravlje. Usamljenije osobe mnogo češće obolevaju od raznih bolesti, uključujući dijabetes, poremećaj rada štitnjače i povišen pritisak. Dobri odnosi doprinose našem psihičkom i fizičkom zdravlju. A kako to postići?
Najpre napravite fer i realnu samoprocenu.
Da li ste zadovoljni odnosima sa drugima? Da li je potrebno da brojite ko je koga koliko puta nazvao? Da li vredi da zamerate neke stvari koje su se dogodile pre tri godine? Ako smatrate da možete da imate bolje, toplije i kvalitetnije odnose, postavite sebi pitanje: Šta JA mogu da učinim? Očekivati od drugih da ispune naše potrebe nije baš realno. Promena mora da krene od nas samih.
Izađite iz kuće – do prodavnice, parka, biblioteke… Dajte sebi priliku da nekoga sretnete i popričate o vremenu, situaciji u zemlji, televizijskom programu, sportu, prirodi, o bilo čemu.
Izađite iz svoje zone komfora – probajte nešto novo. Upišite se u planinarsku grupu ili na neki hobi, idite na okupljanje na koje ste pozvani iako vam se ne ide. Kada probamo nešto novo, obično upoznamo i nove osobe. Možda vam se neko svidi i otkrijete da sa tom osobom možete kvalitetno da razgovarate.
Inicirajte kontakt – rizikujte malo i otvorite se nekome za koga mislite da neće zloupotrebiti vaše poverenje, recite mu kako se osećate.
Odnose koji vas iscrpljuju i u kojima se osećate iskorišćeno treba menjati. Ali, niko ne može da čita vaše misli, zato izgovorite šta vam tačno treba i šta želite, pa ćete to dobiti ili nećete. Barem ćete znati na čemu ste. Ako vas prijatelj voli, možda vam pruži ono što vam treba, a ako vam to ne pruži ni nakon traženja, možda to nije odnos koji vas ispunjava.
Izvor: sensa
