+381 64 812 51 81
Naslovna » Društvo » Baturan: “Duhovno jedinstvo naroda bi me vratilo u Srbiju”

Baturan: “Duhovno jedinstvo naroda bi me vratilo u Srbiju”

Turbulentnih devedesetih je napustio Kruševac i Srbiju. U Kanadi je dočekao penziju. Prisutan je u srpskoj književnosti već pola veka. školovao se u Sarajevu i Beogradu. Radio je kao profesor u kruševačkoj Gimnaziji, kao naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, Nortrop Fraj centru i Centru za ruske i istočnoevropske studije na Univerzitetu u Torontu. Član je Udruženja književnika Srbije i Republike Srpske. Bio je član „Pen” centra do 1999. kada je napustio ovo udruženje jer nisu reagovali na bombardovanje Srbije. Osim što je objavio više knjiga poezije, proze, romana i književne kritike, pokretač je i urednik časopisa “Ljudi govore”. Dr Radomir Baturan, književnik, nekadašnji gimnazijski profesor prvi put nakon pet godina govori za medije

Poslednjih godina, od kada je u penziji, po nekoliko meseci provodi u Srbiji i Kruševcu. Nedavno je govorio na otvaranju izložbe Mirjane Đošić u ovdašnjoj Galeriji. Bila je to prilika da doktora nauka, urednika časopisa „Ljudi govore”, Radomira Baturana, svojevremeno poznatog kruševačkog profesora književnosti pitamo o godinama provedenim u Kanadi, o njegovom bogatom književnom opusu, mogućnosti povratka u grad u kome su ga mnoge generacije gimnazijalaca zapamtile kao predanog profesora i vrhunskog stručnjaka

* Da li biste se vratili u Srbiju nekad, kao junak vašeg romana?

– Od kad sam u penziji, po pet meseci sam u Srbiji, obilazim i ostale zemlje u regionu, volim prirodu i planinu. Rado bih se ja vratio kad bih osetio da se u Srbiji javlja duhovno jedinstvo. Moja poznata teza koju nisam prećutao ni u jednoj svojoj knjizi je da bez duhovnog jedinstva nema ni naroda, ni države. U Srbiji nema duhovnog jedinstva, niti ga može biti jer su na čelu ti koji vuku u tuđem jarmu, koji izdaju. Oni svim silama predaju svetu i temeljnu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju tuđinu, meni je to neshvatljivo, u takvoj Srbiji ne mogu da živim. Meni je sada lepo, niti neko mari za meni, niti me poziva, evo vi ste me prvi pozvali na intervju posle pet godina, ali ja i ne patim. Meni treba mir, jer i dalje pišem svakodnevno.

* Kako je nastao roman “Kukasti nad Srbijom”?

– Roman “Kukasti nad Srbijom ” je izdat 2017. Gradio sam lik prema ličnosti avijatičara Đorđa Stojanovića koji je oborio tri nemačka aviona u Drugom svetskom ratu, posle koga je napustio Srbiju i vratio se tek kad je propao komunizam. Ležali smo zajedno u bolnici i on mi je tada, u 88. godini rekao: “Idem, mojim životom staračkim da branim Srbiju”. To je veliki patriota, njegov otac je bio solunski borac. Glavni mi je cilj u tom romanu bio da prestane partizansko-četnički rat, sve su se nacije izmirile, a mi i dalje to imamo.

* Roman “Kustos Mezezije” ste pisali tri i po decenije? Zašto?

– Da, to je knjiga koju sam najtemeljitije radio i najduže, 35 godina. Prve glave sam objavio kad sam došao u Kruševac 1974. godine, kada smo osnovali Književnu omladinu “KOK”. Koristio sam postupak modernih pisaca, strujanje svesti, u ovom slučaju tri svesti, kustosa u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, njegovog vanbračnog sina, rođenog iz veze sa muslimankom koja nije htela da promeni veru, i treća je svest autora. Krenuo sam od 653. godine, obuhvatio sam trinaest vekova, a sve je u odsjaju rata u Bosni i Hrvatskoj. Nisam završavao 35 godina, ne zato što nisam stalno pisao, bilo je da pet, šest godina pero nisam uboo, nego nisam imao kraj. Kada su ovi zločinci bombardovali Srbiju ja sam bio u Torontu, svakog dana na demonstracijama pred Američkim konzulatom, i onda mi je sinulo. Nesreća naroda će biti kraj, sada kada rakete baca jedna nazovi demokratska svetska sila. Moj brat je komandovao jednom baterijom, njegovim dnevnikom sam završio, samo sam izmenio imena.

* Novi rukopis je u pripremi…?

– Trenutno pišem knjigu kojom ću obuhvatiti sve zemlje u kojima sam živeo – Staru Hercegovinu, Bosnu, Srbiju i Kanadu. Dosta sam napisao, imam prvu verziju, prva verzija prvog dela je završena, sada prepisujem, ja to sve radim nalivperom, a treća će tek biti u rukopisu. Moj fiktivni junak, rado ga zovem pejorativno Vilotije Kursulić, prolazi kroz sva ta vremena i prostore. Ja ne kažem da sam uspeo i da ću uspeti, ali pokušavam da to dovedem na jednu univerzalnu vrednost, da to ne bude moja personalnost. Da bude impersonalnost, a personalnost svih koji pročitaju roman.

Ni tamo, ni ovde

* Svojevremeno ste pokrenuli časopis “Ljudi govore”. Kako funkcioniše rad na njemu na relaciji Srbija – Kanada?

– Časopis “Ljudi govore” ili “People say” je dvojezični srpsko – kanadski časopis za književnost i kulturu, izlazi dvanaest godina, a urađen je tako da je sa jedne strane na engleskom, a sa druge na srpskom. Zastupljeni su svi žanrovi književnosti, umetnost, nauka, filozofija, tako da smo praktično obuhvatili sve kreacije ljudskog duha, i umetničke i naučne. Kad sam ga pokrenuo znao sam da ako uzmem sve ljude iz Toronta koje znam iz kulture, a pogotovo Srbe, to će sve brzo da propadne. Ljudi će se posvađati i nastaće dva časopisa. U Srbiji sam bio aktivan 20 godina, bio sam u redakcijama Bagdale i Sinteze, poznato mi je kako funkcionišu književni časopisi i onda sam odlučio da biram po delu. Hteo sam da obuhvatim sve kontinente, kulture, a svakako i srpsku dijasporu. Glavni urednik časopisa je profesor Milo Lompar, on je nasledio Predraga Dragića Kijuka, živu enciklopediju. Tu je i Željko Prodanović sa Oklanda, Vladimir Dimitrijević, takođe eruditna ličnost. Nebojša Radić sa Kembridža uređuje rubrike. Iako ga nikad nisam sreo pozvao sam ga zbog njegove knjige “O golmanima i bubnjarima”. Ta knjiga je obuhvatila sve srpske probleme, a bogami i svetske. Velika imena srpske književnostu su se tu javljala. Dragoslav Mihajlović je u prvom broju objavljen i on je poslednji veliki pisac u Srbiji. Drago mi je da je dobio nagradu Skender Kulenović, jer je on zaista pripada plejadi Andrić – Selimović – Crnjanski. Posle njega mi nemamo velikog pisca. Danas mnogi pišu, ali to nije lepa književnost. Časopis štampam u Kanadi. Nije to lak posao, dok sam radio bilo mi je teško, sada kada sam u penziji je lakše, ali opet, nisam sam. Imam i sponzore. Od prvog broja prijatelja časopisa i moj lični, Žarko Brestovac, sponzorisao je svaki. Moram da budem pošten, ova garnitura mladih kolega u Ministarstvu kulture Srbije su poslednja tri broja sponzorisali, skromno, ali mi smo zahvalni da su oni prepoznali kvalitet.

* Kako Vama izgleda književna scena dijaspore?

– Književna scena dijaspore je na mišićima. Mi smo stranci svuda. U Srbiji za nas kažu: “A to je pisac iz dijaspore” i odmahnu rukom. Ako vam kažem da su o mom romanu brilijantno pisali Lukić iz Švajcarske i Prelević iz Toronta koji je napisao “Baturanova Gernika”, Šarkamenac iz Pariza je pisao, a u Srbiji niko nije pisao. Jedino je profesor Petrović rekao u Biblioteci Grada Beograda, na promociji knjige “Kukasti nad Srbijom”, da posle nje nema šta više da se kaže o četničko – partizanskim i ljotićevsko – nedićevskim podelama.

* Kako izgleda (funkcioniše) srpska zajednica u Kanadi?

– Zajednica je velika, ima čestitih ljudi, ali nažalost ta mesta koja bi trebalo da vode, vode oni, kako kaže naša narodna pesma “lakomi i slavoljubivi” i onda se upropaste velike ideje. Budući da sam čovek koji je prisutan u kulturnoj sferi zadovoljan sam ljudima koji pomažu, ali nisam zadovoljan što se isto dele kao ovde, jedni su vladičini, drugi su protiv vladike, tako su i oterali vladiku Georgija. Verovatno su imali razloge, ali ja nisam za to da se narod deli, nego da baš ti pozvani ljudi na rukovodećim mestima grade srpsko duhovno jedinstvo i u dijaspori i u matici.

Pravo duhovno jedinstvo je vladalo samo u vreme Stefana Nemanje i Svetog Save, posle njih su došli lakomi i oholi, a i danas takvi vladaju. I Aleksandar Karađorđević i Broz i Đinđić i svi posle apsolutno ništa ne rade na srpskom duhovnom jedinstvu, već razbijaju i grabe. Zaveli su strah i siromaštvo, a to su dve najveće poluge za vladanje.

* Da li Kanađani prepoznaju srpsku kulturu?

– Kanada je mlada država, i svuda traže kanadsko iskustvo. Meni su tražili, iako sam doktorirao i magistrirao, da upišem ponovo magistraturu zbog toga. To me je uvredilo, u Rektoratu starog Univerziteta Toronto, imaju sve grbove starih svetskih univerziteta, a među njima je i grb Univerziteta Beograd. Kada je počelo bombardovanje, neko je namerno navukao ogroman ormar i preko tog grba. Tadašnji vladin prevodilac Bogdanović i ja smo gurali taj orman kako bi otkrili grb Srbije. Navodim ovaj primer, jer svaka mlada država ima puno skorojevićkog, ne prepoznaje tuđe, samo svoje. Čast izuzecima, ima časnih ljudi, ali generalno srpska kultura, osim folklora, u Kanadi nije priznata.

“Naši ljudi vole da vuku u tuđem jarmu”

* Šta čitate?

– Ja sam pročitao, po preporuci mog prijatelja Bate Andrića, koji je pre 20 godina bio moj najbolji đak za književnost, dve knjige Marka Šelića Marčela. On piše pitko, dobar je, u sveopštem šundu odskače. On je muzičar i vidi se da se u muziku razume, ali njom ne umara već daje veći kvalitet epskoj priči i slengu današnje generacije, tako da je to dobra knjiga, ali ne mogu da kažem da spada u najviše domete naše književnosti. Trenutno čitam roman Vergila, rumunskog pisca, koji prikazuje stanje čoveka u Drugom svetskom ratu, to mi je takođe preporučio neko od mojih đaka. Pekića dosta cenim, on je spojio moderno i tradionalno. Posvetio sam mu dobar deo svog života, napravio sam i knjigu o njemu, kao i o Rastku Petroviću, po čijoj sam knjizi i naslovio časopis. “Dan šesti” je najbolja knjiga o Prvom svetskom ratu, a još uvek nije dobila mesto koje zaslužuje u srpskoj književnosti.

* U kom pravcu se kreće današnja literatura?

– Sada je jedan talas poraza, ovde i u regionu, Evropi, naši ljudi vole da vuku u tuđem jarmu u književnosti i u muzici. Za naše poglavice Evropa nema alternativu, tako i za naše bajne pisce, evropski trend nema alternativu makar on bio lezbejski, homosekusalni, feministički, ili kabadahijski, turski. To je meni strano, ne cenim trendove koji ne neguju onu “materinsku žicu” kako bi rekao naš veliki pesnik Momčilo Nastasijević. Zgražava me ta potreba da se bude neko drugi, bežanje od sopstvene suštine umesto da je upoznaš, u njoj se učvrstiš i vučeš svoju ličnost i narod u zdravom pravcu.

Novica Tadić, to je svetsko ime poezije, na sve jezike je preveden, a u Srbiji retko ko za njega zna. Zaista je neophodno da u Srbiji pravi ljudi dođu na prava mesta, da domaćin dođe na čelo države, i da se odnosi prema državi kao domaćin, a ne kao gangster i onda će sve krenuti bolje.

Marija Stanković

Na đake ponosan, u okruženje razočaran

* Kakva vas sećanja vežu za kruševačku Gimnaziju?

– U kruševačkoj Gimnaziji sam radio sa ponosom i zahvalnošću. Među ljudima koji su me sjajno prihvatili su pre svega moje kolege Živka Tasić, Mileva Protić, Živica Milićević i Miljojko Fern. Pristao sam da pobegnem iz Pobede, na neodređeno vreme, na 14 časova, i oni su sve učinili da ostanem. Kada je bio protest prosvetnih radnika u Bioskopu Kruševac pretili su da će mi oduzeti dnevnik, a ja sam rekao : “Ne daj bože veće nesreće da mi oduzmu dnevnik, nit je mene niti moju porodicu učinio sretnim, jedina plata koju priznajem je duhovna komunikacija sa decom Kruševca”. To mi je najveća nagrada u životu. I danas ne mogu proći, a da ne sretnem nekog svog đaka, sa svakim stanem da porazgovaram, a često i sednem da popijem piće. Moji đaci, to su brilijantne ličnost. Da naše društvo neguje i vrši selekciju prema sposobnostima, Kruševac i Srbija bi se vinuli daleko. Nažalost, ja sam posle video da ti moji najbolji đaci nisu u Kruševcu, ili ako jesu, progonjeni su u deset sela. Posle toga svratio sam u Gimnaziju samo jednom, ne ja nisam čovek principa, u smislu rekao sam pa neću, sve se menja pa i čovek, ali nisam imao želju. Svedočio sam tome da kolege biraju decu imućnih roditelja, kako bi od toga imali neku vajdu, a ja sam to prezirao. Kada su me pozvali na 150 godina, došao sam i bio iskreno tužan. Gimnazijalaca nigde, samo kao aveti koje proleću scenom, samo kao statisti, a dovedena je neka baletska škola, koja nastupi deset puta za jedno veče, nema gimnazijskog hora, nema dramske sekcije, nema ničeg. Kad su mi poklonili spomenicu još više sam se razočarao, od tih mojih mudrica, učenika, genijalnih mladića i devojaka koji su sada i lekari i pravnici, inženjeri i profesori niko da napiše predgovor nego ministar vojske, Kruševljanin. To mi je sve bilo strano, tužno. Ja imam dvojicu ljudi iz Gimnazije sa kojima održavam vezu, jedan je kolega Buntić koji je bio pedantan, to je čovek na koga se uvek možeš osloniti, odličan profesor koji govori pet jezika, koji je potreban svakoj instituciji, a on je isteran, smenjen kao direktor. To je jedna atmosfera koju ja nisam mogao podneti, i zato sam otišao, ali rado se vraćam.

Korona demokratija

* Živimo u vreme pandemije korona virusa. Kako Vi to doživljavate?

– Među prvima je oboleo predsednik Kanade, a sve je to propaganda. Ne gledam ni kanadsku ni srpsku televiziju, ostajem pri svom mišljenju, čitam nezavisne portale, i dobijam mnogo informacija. Članovi redakcije su mi sa pet kontinenata, imam stalnog saradnika u Moskvi, Božidara Mitrovića, imam saradnika u Parizu, u Beču. Mi smo svi sigurni da je virus proizveden u laboratoriji, to misle i veliki svetski stručnjaci. Dva su motiva, jedan je zarada jer oni su večito gladni, a sve ratove su finansirali, pa finansiraju i ovaj. Svetsku ekonomsku krizu pokušavaju da reše na ovaj način. Interent i televizijska propaganda su veliki, ljudi su postali zombirani. Ja sam jutros šetao po Bagdali, ide čiča kao i ja, i nosi masku, a nikog nema, u šumi smo sami. Maske u školi su atak na obrazovanje, to je razaranje škole. Mlad čovek hvata u vazuhu neku teoriju, umetnost ili nauku koju ne zna, ali njegov intelekt ima senzore da on to uhvati, i ti jedno takvo dete zombiraš, to je moderni sistem robovlasništva. U Kanadi nije bio policijski čas, nisu ni maske obavezne, samo postoji preporuka. Strašno je da u Srbiji to podvode pod zakon, obezbeđenje nije htelo da me pusti u banku. Korona je zavisna od demokratije u društvu. Ja masku nikad ne nosim, to nije dužnost koju sam ja prihvatio, ja sam došao u svoju zemlju da bih živeo, a ne da bih robovao. Znate šta je nama iz dijaspore kad dođemo pa na aerodromu doživimo šok jer svi pričaju srpski. I ja sam došao i da to doživim ponovo, da čujem svoj maternji jezik. Onda dođem u Kruševac da uživam i odmaram i zovem ljude da se vidimo, a oni uplašeni. Apsurdno je stanje svesti. Nije slučajno da ovaj virus najviše napada stare i bolesne, tako će rasteretiti penzioni fond, a to što ostane služiće korporacijama.

Turbulentnih devedesetih je napustio Kruševac i Srbiju. U Kanadi je dočekao penziju. Prisutan je u srpskoj književnosti već pola veka. školovao se u Sarajevu i Beogradu. Radio je kao profesor u kruševačkoj Gimnaziji, kao naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, Nortrop Fraj centru i Centru za ruske i istočnoevropske studije na Univerzitetu u Torontu. Član je Udruženja književnika Srbije i Republike Srpske. Bio je član „Pen” centra do 1999. kada je napustio ovo udruženje jer nisu reagovali na bombardovanje Srbije. Osim što je objavio više knjiga poezije, proze, romana i književne kritike, pokretač je i urednik časopisa…

Review Overview

Rejting korisnika 4.44 ( 8 glasova)
x

Proveri i

Odlučuje se o onlajnu za starije, USPRS poručuje da učitelji nisu bebisiteri

Vlada treba da odluči o predlogu Kriznog štaba da stariji osnovci i srednjoškolci pređu na onlan nastavu, a da zimski ...

Uhapšena sedmorica pripadnika Policijske uprave Kruševac

Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da su pripadnici njegovog Sektora unutrašnje kontrole uhapsili u tri odvojene akcije osam policijskih službenika, ...

Korona potvrđena kod još 135 osoba

U poslednja 24 sata korona virus je potvrđen kod još 135 pacijenata iz Rasinskog okruga, među kojima je najviše osoba ...

Sve više pacijenata, širi se kovid ambulanta!

Juče  je u kovid ambulanti pregledano 376 pacijenata, što je rekordan broj do sada. Iako su kapaciteti ambulante prošle nedelje ...

Skraćeno radno vreme izložbenih prostora

Zbog pojačanih protivepidemioloških mera kulturne institucije u Kruševcu skratile su svoje radno vreme do daljnjeg. Broj osoba u izložbenom prostoru ...