Zoran Kovandžić: Guru „čkaljarskog klana“

Godine destrukcije u poslednjoj deceniji prošloga veka dovele su do toga da pomenuti čaršijski limiti konačno odnesu pobedu … Što se tiče izmaknutih stolica kojih je zaista bilo, a ima ih i danas i biće ih nadalje, odavno sam naučio da čvrsto i čak udobno sedim na zemlji… Od Teatra Za do pozorišta Čkalja, zatvaram sopstveni krug u oblasti kulture i umetnosti i još uvek imam nedovršenih poslova ovde…

Kova je, vrlo verovatno, Dorijan Grej kruševačke kulturne scene, nestaje sa nje na nekoliko decenija i vrati se isti onakav kakav je bio. U njemu skriveno toliko različitih talenata i još više afiniteta, a svi uglavnom vezani za scenu. Još početkom ’80-tih, uz gimnazijske prijatelje, osniva legendarni Teatar Za, gradi čudesni Podrum muzičke škole krajem iste decenije… a onda se, pre nekoliko godina, ponovo vraća na „mesto zločina“ ne bi li podržao „neke nove klince“ iz APT „Čkalja“. Ovo je njegova priča.

Ima više od četiri decenije od kada je na scenu stupila ekipa, koja je danas upisana u kruševačke urbane legende, po imenu Teatar Za, koja je kroz godine postojanja u svoje redove regrutovala i formatirala neka od najvećih ne samo glumačkih imena Srbije… Kako se stvorila ta , mnogi će reći – neponovljiva, sinergija u ovoj ipak limitiranoj čaršiji?

Kova: Prirodna reakcija mladih ljudi na sve vrste postavljenih ograničenja je pokušaj da se ona prevaziđu. Kad se na to nadoveže individualni talenat velikog broja tadašnjih srednjoškolaca i studenata koji su živeli u istorijskom periodu kad je umetnost bila In, lako dolazimo do mogućnosti sinergije o kojoj govoriš. Bilo je potrebno samo jasno i glasno iskazati želju i formulisati misiju i Teatar Za je bio u pogonu.

Ne samo pozorišna scena, već čitav multiumetnički pokret, našao je svoje mesto u svežoj bujici kretivnosti. Teatar ZA Produkcija, zbirno ime za sve naše programe, vrhunac doživljava u dvorištu i podrumu ispod tadašnje Muzičke škole u Obilićevoj ulici, prostor koji nam je bio predat na korišćenje od strane, a mnogi danas neće poverovati u to, Saveza komunista Kruševca!

A tamo je svakodnevno slobodno radilo desetine kreativaca za čija se imena kasnije čulo daleko izvan Kruševca, Srbije i tadašnje Jugoslavije, čije je rastakanje već bilo u toku. Godine destrukcije u poslednjoj deceniji prošloga veka dovele su do toga da pomenuti čaršijski limiti konačno odnesu pobedu i zaustave verovatno najveći polet kreativnog duha u našem gradu u novijoj istoriji.

Namerno sam izbegao da ovde navodim konkretna imena, ne samo zato što ne bi bilo dovoljno prostora već i zato što svi oni, kao i celokupna priča o Teatru Za, zaslužuju mnogo više prostora od običnog pominjanja u samo jednom intervjuu samo jednog od osnivača.

I tebi je, kao jednom od nekadašnjih članova tog pokreta, verujem jasno kolika je odgovornost svih učesnika da se to i realizuje. U pomen onima koji više nisu među nama, živima za sećanje, građanima Kruševca i Srbije kao jedan od putokaza za razvoj urbane kulture.

Slažem se da je krajnje vreme za jednu sveobuhvatnu autorizovanu biografiju Teatra iz prve ruke, ta priča napisana na pravi način bila bi kapitalno delo kruševačke kulture i valjan putokaz budućim generacijama… Ima li šanse da se to konačno pokrene?

Kova: Pa hajdemo onda po već pomenutom receptu. Iskazali smo želju i formulisali misiju. I akcija može da krene. Pozivam sve učesnike i svedoke da prema svojim mogućnostima doprinesu ovom projektu. Evo, predlažem da za početak na društvenim mrežama organizujemo grupe tim povodom.

Imam utisak da vrlo mali broj ljudi u Kruševcu zanimaju prosvetiteljske akcije i da mnogi samo načelno prihvataju takve ideje, a da već na drugom koraku gube interes, od saboraca pa do potencijalnih donatora… Imaš i previše iskustava sa izmaknutim stolicama a ipak si smogao snage da se odvažiš i podupreš pre nekoliko godina priču koja se zove APT Čkalja.

Može li se protiv letargije i mentalne uspavanke? Ljudi vole da lajkuju i da se diče slavnim glumačkim imenima poteklim odavde, ali ih mrzi da pomažu afirmaciju novih.

Kova: Ta priča o Amatersko pozorišnoj trupi Čkalja je zapravo pokrenula mene. Pozorište su osnovali neki novi klinci, Ivan Bogićević i Stefan Marković, nalik onim negdašnjim iz Teatra Za. Ja sam im samo pristupio po pozivu da pomognem. Tokom pet godina rada pod pomenutim imenom, ekipi se pridružio dovoljan broj ljudi koji može da garantuje opstanak, a ja verujem da će ih biti sve više.

Ako pomisliš na vreme i trud koji su potrebni da se ovako kompleksni projekti postave i ostvaruju u budućnosti, zaista se spontano nameće kvalifikacija sizifovskog posla. Ipak, ja ne razmišljam u kategorijama Ne može i Neću i verujem u to da je sve moguće ukoliko se pronađe pravi način. A to je u ovom slučaju spoj mladalačke energije i životnog i profesionalnog iskustva

Između ovih krajnjosti nalazi se veliki broj nijansi koji tvori tradiciju dugu više od četrdeset godina. Što se tiče izmaknutih stolica kojih je zaista bilo, a ima ih i danas i biće ih nadalje, odavno sam naučio da čvrsto i čak udobno sedim na zemlji. Sa druge strane, javljaju se i oni koji iskreno žele da pomognu tako da slobodno mogu reći da sam, u vezi sa konotacijama iz tvog pitanja, umereni optimista.

Ono što meni posebno godi je činjenica da su u ovu priču uključeni mnogi kultni likovi ovdašnje urbane scene, što je još jedna zanimljiva poveznica sa onim vremenima u kojima je Teatar Za oko sebe okupljao umetnike najrazličitijih profila, što se pokazivalo kao dobitna kombinacija… Čak se i profesor Paunović polakomio da stane na binu. Nastaje li opet ta famozna kritična masa za nešto više?

Kova: Dr. Vlada Paunović je, kao zamena, vrlo uspešno uskočio u predstavu „Bure baruta“ i inače s ponosom ističe da je deo „čkaljarskog klana“ – kako je sam nazvao ovaj, po njegovom mišljenju, kulturološki fenomen. Mnogi rok muzičari takođe (Sale Ognjanović i Ljuba Jovanović – Ludwig Ludwig, Vladica Ristić Prca – Crveni karton, Miško Mitrović – Fucktor Reunion, Vule – Bahtalo Dive) deluju i kao članovi ansambla pozorišta. Svako u svojoj oblasti, doprinose kvalitetu produkcije i pesnici, dramaturzi, scenografi, slikari, dizajneri, kao i profesori ovdašnjih srednjih škola i mnogi drugi spoljni saradnici. Nekoliko članova je iz izvornog ansambla Teatra ZA, a poveznica je i sopstveni edukativni pogon pod imenom Dramski studio Čkalja. Sve u svemu, mislim da zaista nastaje kritična masa za još nešto više.

Veliki deo života proveo si u Beogradu, radio ozbiljne produkcije da bi se iznenada odlučio za potez koji retki učine – u zrelim godinama vratio si se u Kruševac. Jesi li osetio da imaš neka nedovršena posla ovde?

Kova: I moja kuma iz Beograda mi je rekla nešto slično dok mi je svojevremeno gledala u šolju: “ti se vraćaš u Kruševac da zatvoriš neki krug”. Tada mi je to bilo pomalo smešno. Pa naravno da se nekakav krug zatvara kad se vratiš u svoj rodni grad, mislio sam.

A razlozi su realno bili vrlo prozaični. Umorio sam se od stalnih putovanja, celodnevnog radnog vremena i konstantne jurnjave za prispelim obavezama. Raspao mi se brak. Setio sam se tada kako mi je osnovni motiv za bavljenje privatnim biznisom bila ideja slobode da radim ono što želim. A eto desilo mi se da postanem zatvorenik tog istog biznisa. Odluka o povratku u Kruševac doneta je vrlo brzo i neopozivo.

O nedovršenim poslovima nije bilo ni pomisli. Godinama čak nisam radio ništa bitno u poslovnom smislu. Ostalo je samo radno mesto kontrolora poslovanja u jednoj beogradskoj brokerskoj firmi koje nije zahtevalo više angažovanja od jednog odlaska u Beograd tokom par meseci. Živeo sam mirno, bez mnogo obaveza, uz mnogo druženja sa ovdašnjim ljudima koji me, ispostavilo se, nisu zaboravili tokom godina odsustva.

Ipak, nemirni duh a boga mi i potrošena ušteđevina, trgnuli su me iz ugodne letargije. Osmislio sam, a zatim tri godine razvijao, sajt čija je osnovna tema kultura. Nekoliko godina kasnije upoznajem ekipu iz Čkalje i vraćam se pozorištu. Tako da je kuma bila u pravu, a tvoje pitanje je to anticipiralo: od Teatra Za do pozorišta Čkalja, zatvaram sopstveni krug u oblasti kulture i umetnosti i još uvek imam nedovršenih poslova ovde. A Beograd je i dalje važan deo mog života sa svim članovima moje porodice i šire familije, prijateljima i saradnicima koji su ostali da u njemu žive.

Malo je poznato da si sredinom ’90-tih ušao, iz lokalpatriotskih razloga, u takođe atipičan umetnički projekat – producirao i objavio jedan od najboljih ovdašnjih albuma rok grupe Maske Dr Jobeca, koja je, na žalost, prekratko trajala da bi postigla veći uspeh…

Kova: Auh, da! To je bilo užasno teško vreme za rok bendove i građansku kulturu uopšte. Želeo sam da pomognem. Album je bio sjajan, a članovi benda su i danas muzičke legende u gradu. Nekoliko numera se vrtelo mesecima po top listama. Grupa je imala nastup na Zaječarskoj gitarijadi, na čuvenom rok maratonu na stadionu Napredak, promociju u beogradskom SKC-u… Moja firma, koja je bila izdavač albuma, u to vreme je radila na organizaciji likovnog bijenala i pratećeg ART FESTA u Vršcu. Ljudi koji su direktno bili angažovani na tom poslu žalili su mi se da ih svakodnevno opsedaju i ometaju beogradski bendovi sa željom da pređu pod naše okrilje, kad se pročulo kakve su uslove imale Maske.

To naravno nije bilo moguće jer bi firma doživela brzi bankrot iz prostog razloga što je tadašnja rok muzika trpela ozbiljne udarce pod naletima turbo folka favorizovanog od strane političkog režima kome je bila potrebna adekvatna muzička zavesa tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji. I Maske su, kao što si rekao, prekratko trajale iz manje-više istih razloga.

Ostaje na svima nama velika senka jer Kruševac se nije čak ni na pristojan način oprostio od Milovana Ćetkovića, koji je zauvek otišao još 2016. a da ga niko nakon toga, iz javnog života, nije ni pomenuo… a doneo je, uz nekoliko prijatelja, među kojima si i ti, ovom gradu jednu autentičnu kulturnu revoluciju…

Kova: Upravo je to jedan od razloga zašto u ovom intervjuu nisam želeo da pominjem imena, jer zaslužuju mnogo više prostora i pažnje. I ostajem pri tome da je velika obaveza da se to učini na adekvatan i sveobuhvatan način, kako bi naši sugrađani mogli da shvate koliko su veliki bili ti ljudi. Ovog trenutka mi pade na pamet još jedna, kako ti reče poveznica Teatra Za i Čkalje.

Kao i u slučaju zaboravljanja Milovana Ćetkovića, a po svedočenju porodice koja je dala saglasnost na upotrebu, Čkaljino ime nije nosila nijedna manifestacija ili organizacija sve do pojave narečenog pozorišta, nakon čega je usledila i bista na Trgu glumaca. Jedna od mojih želja i ideja jeste rimejk rok opere „Epitaf za M“, možda i najznačajnije režije Milovana Ćetkovića u Teatru ZA. Simbolizam je očigledan.

Koji su to ciljevi ili bar želje koje bi voleo da ostvariš, a koje nisu već pomenute u ovom razgovoru? Polje je teoretski široko…

Kova: Trudim se da ciljeve nikada ne formulišem na neki konačan, završen način jer ni život nije takav. Čekaju me radovi na izmeni statuta i daljem napredovanju pozorišta Čkalja prema punoj profesionalizaciji; režije nekih od budućih predstava koje će biti na repertoaru istog; nastavak rada sa talentovanim mladim ljudima u okviru priprema za upis na akademije dramskih umetnosti (do sada sam uspevao da svake godine uspešno pripremim po jednog budućeg studenta); redizajn i dalji razvoj pomenutog sajta; aktiviranje već registrovanog Udruženja za razvoj kulture i kulturnih potreba pod imenom Kulturoid… Pa, dokle se stigne.

Ivan St. Rizinger