Životni valcer Viktorije Popović počeo u Ukrajini, dobio najlepše taktove u Kruševcu

Stranci u našem gradu na prvi pogled nisu upadljivi, niti se ističu u svakodnevici kruševačkih ulica. Međutim, kroz svaki dublji razgovor na tu temu, ubrzo se sazna da skoro svako poznaje nekoga ko je u Lazarev grad došao sa nekog drugog kraja planete, i tu ostao. Među tim tihim, a izuzetnim pričama našeg kraja je i priča Viktorije Popović, devojačko Borec. Rođena je u Harkovu, u Ukrajini, a sudbina ju je u Kruševac dovela sada još daleke 1989. godine

Piše: Jovana Stefanović

Preseliti se zauvek, ostaviti iza sebe rodni kraj, porodicu i jezik, odluka je koja sa sobom nosi neizvesnost i veliku hrabrost. Ipak, ono što vidimo na terenu, i što skoro sve priče i saveti stranaca koji su pustili korene u Srbiji pokazuju, jeste da oni nisu pogrešili. Njihova iskustva svedoče da vredi pratiti snove i unutrašnje želje, čak i kada one vode hiljadama kilometara daleko od kuće, u potpuno nepoznatu sredinu koja ubrzo postane jedini pravi dom.

– Kada sam došla u tadašnju Jugoslaviju, u to vreme je u školama bilo veoma popularno dopisivanje sa vršnjacima iz različitih zemalja sveta. Tako sam upoznala svog budućeg supruga Zorana. Posle nekoliko godina dopisivanja, on je došao u goste u Harkov, gde se rodila naša ljubav. Nedugo zatim sam se preselila u Srbiju, tačnije u selo Zebica nedaleko od Kruševca – priseća se Viktorija svojih početaka.

U Harkovu se aktivno bavila plesom, a nakon preseljenja uspela je da svoju veliku ljubav prema umetnosti i pokretu prenese i na ovdašnje generacije. Trudila se da u novoj sredini nastavi da se bavi onim što najviše voli – muzikom i plesom. Radila je sa decom u školama, pripremala zahtevne koreografije za koncerte i predstave Kruševačkog pozorišta, a uspešno je vodila i baletsku sekciju u Kulturnom centru Kruševac, ostavljajući značajan trag u kulturnom životu grada.

– Oduvek sam volela putovanja, upoznavanje novih ljudi i različitih kultura. Srbija i Kruševac su me osvojili svojom lepotom, prirodom i gostoprimstvom, tako da mi nije bilo teško da donesem odluku da ovde ostanem i zasnujem porodicu. Kada sam došla, nisam znala srpski jezik i sa suprugom sam u početku razgovarala na ruskom. Uz mnogo upornosti, čitanja knjiga, razgovora sa ljudima i učenja zajedno sa svojom decom tokom njihovog školovanja, uspela sam da potpuno savladam jezik. Danas mogu reći da se osećam kao kod kuće kada govorim srpski – ističe ona sa ponosom.

U Srbiji Viktorija živi već više od tri decenije. Ponosna je majka tri ćerke, Ane, Kristine i Anđele, koje su joj tokom svih ovih godina bile najveća podrška i pokretačka snaga. Kako kaže, nije joj bilo teško da se navikne na život u kruševačkom kraju, jer su naši narodi u biti veoma slični. Delimo istu pravoslavnu veru, imamo bliske običaje i prepoznatljiv duh gostoprimstva i srdačnosti koji olakšava svaki novi početak.

– Najviše mi nedostaje rodni grad Harkov, uspomene iz detinjstva i deo porodice koji je ostao u Ukrajini. Ipak, trudim se da sačuvam lepe uspomene i da redovno održavam vezu sa rodbinom u Ukrajini i Rusiji. Iako sam svoj dom pronašla u Srbiji, čovek nikada ne zaboravlja mesto u kom je odrastao. Sa druge strane, mesto u kom danas živim, u samom podnožju planine Jastrebac, pruža mi neverovatan mir i lepotu prirode. Ljudi su vredni, dobrodušni i uvek spremni da pomognu. Upravo su me ta toplina i neposredna blizina naših ljudi najviše privukle i učinile da se ovde osećam kao svoja na svome – kaže ona.

Savet za strance koji planiraju preseljenje

– Treba doći otvorenog srca, iskreno upoznati zemlju, ljude i lokalne običaje. Srbija ima mnogo toga divnog da ponudi – prelepu prirodu, bogatu tradiciju, ukusnu hranu i, pre svega, iskrene i srdačne ljude – poručuje Viktorija.

Ryanair smanjuje broj letova iz Niša