Ženska strana istorije: Radmila Radovanović Mišić, „kolekcionarka” znamenitih Kruševljana

Prve velike pohvale za stil i način pisanja dobila je od profesora na studijama… Godinama je sarađivala sa brojnim novinama i autor je značajnih monografija i knjiga, koje su nezaobilazno štivo u istraživanju znamenitih ljudi Kruševca. NJ+jen talenat i potencijal prepoznale su istaknute ličnosti našeg grada, koje su joj bezuslovno davale „vetar u leđa”, kako bi napredovala i istrajala u ideji da Kruševljane prikaže kao građansku, a ne samo kao radničku klasu.

Rođena je 1937. godine u Kičevu. Njen otac, građevinski tehničar, završio je poznatu privatnu akademiju. Majka je bila je pitomica Kola srpskih sestara u Beogradu. Završila je nižu i srednju, a potom i višu žensku zanatsku školu. Porodica se 1944. godine doselila u Kruševac, gde je Radmila završila osnovnu školu i Gimnaziju. Nakon položene mature, prvobitno je želela da upiše arhitekturu, ali se ipak odlučila za studije Istorije umetnosti na Filozofsko-istorijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na kom je diplomirala 1962. godine.

Zbog zaposlenja je vanredno studirala, te je pratila večernja predavanja. Počela je da piše dok je radila u zagrebačkoj spoljnotrgovinskoj firmi “Exportdrvo” Zagreb, koja je izvozila prozvode od drveta i nameštaj. Od aprila 1976. do 1991. godine, pisala je u „Drvarskom glasniku”. Sarađivala je sa „Kruševačkim glasnikom”, u kom je imala 11 priloga.

Adam Stošić i Slobodan Kerkez – velika podrška

– Celog života vetar u leđa mi je davao Adam Stošić. Nije mi predavao, ali je voleo da napredujem, iako je znao da sam iz milionite struke. Kada bi me sreo u Kruševcu, samo bih izdaleka čula: „Ne osvrći se, Radmila”. Strašan vetar u leđa davao mi je i Slobodan Kerkez, tadašnji direktor Gimnazije. Upoznala sam ga u momentu kada se krečila škola, kada sam prvi put htela da pišem „Maslačke”. Htela sam da tražim knjigu koja je pisana povodom neke godišnjice. Istog momenta je otišao da mi donese tu knjigu, da ja mogu da je prostudiram dok oni završe rad u školi. Čovek je bio fantazija, neverovatno se trudio.

Kratko je sarađivala sa „Srpskim akademskim klubom”, glasnikom iz Čikaga, a posebno drage uspomene vežu je za „Puteve kulture” i Jelenu Protić Petronijević. Saradnju je prekinula pre korone.

– Doživela sam da se prilikom čitanja jednog mog rada prvo podigao Čotrić, poznati aforističar, a onda svi prisutni, uz veliki aplauz. Nisam znala gde sam se nalazila, a pisala sam o Balaševiću.

Radmila je imala kraću saradnju sa časopisom „Šumarstvo” Beograd. Posebno joj je bila draga saradnja sa časopisom „Likovni život”, u kom se nalazio prilog “Likovna kolonija Gimnazije u Kruševcu”. Nekoliko priloga imala je u časopisu „Venturi”, koji je pokrenula kruševačka Gimnazija, jedan u „Pobedi”, a onda je počela i saradnja sa novinama „Grad”.

Nakon knjige „Razneli nas vetrovi k’o maslačke” (1995), usledile su „Svi naši direktori” (1999), „Grupni portret 91. generacije gimnazijalaca”, „Likovna kolonija ’95 – ’99” (1999) i „Maturanti Gimnazije u Kruševcu 1865/66 – 2004/05“, zbog koje je dane provela u arhivima. Njeni tekstovi našli su se i u Godišnjaku kruševačke Gimnazije 2011/2012, a potom i u monografiji „Vek i po kruševačke Gimnazije” iz 2015. godine, u kojoj značajno mesto zauzimaju prilozi iz knjige „Razneli nas vetrovi k’o maslačke”.

– Najdraža knjiga mi je „Otrgnuto od zaborava” iz 2013. godine, za koju sam lično kontaktirala svaku od porodica, a i tehnički je najbolje urađena. Mislim da mi je udato prezime otvaralo vrata, jer su sve to stare porodice. Njihovi potomci se sećaju svega toga i sa zadovoljstvom su davali podatke i fotografije.

Knjige „Živeti uz note” i „Muzički život Kruševca” objavljene su 2001. godine, dok se knjiga „Sve bilo je muzika” pred čitaocima pojavila 2019. godine.

– Knjiga „Muzički život Kruševca” imala je prezentaciju u Domu vojske Jugoslavije, da se to ne može ni zamisliti. Bilo je toliko interesantnih stvari, toliko sveta, da mi se ruka umorila od potpisivanja. Došlo je puno ljudi iz Kruševca, muški hor, došli su svi koji su rođeni u Kruševcu ili koji su se školovali u Kruševcu, a bave se muzikom. Fantastično je bilo – uz osmeh se seća naša sagovornica.

Za pisanje su potrebni predanost i strpljenje

Kako kaže, dolazak do informacija u Kruševcu nikada nije bio lak. Često se ništa nije znalo, a onaj ko je znao nije želeo da priča. Veliki savetnici bili su joj doktor Tasić, koji se bavio istorijatom medicine u Kruševcu, i istoričar Slave Bojić, nekadašnji direktor Muzeja i Arhiva.

– Teško je napisati neko delo, zato što vi kao autor ne možete da zovete nekog da dođe kod vas, već vi morate da idete, da molite za termin, jer su sve to ozbiljni ljudi. To su lekari, inženjeri, književnici, umetnici. Za pisanje je potrebno mnogo vremena. Imala sam slučaj jednog profesora koji ima dva doktorata i lekar je na VMA. Oduševio se kada je čuo za ideju, ali mi je rekao da je u velikom nedostatku vremena. Svi koji su doktorirali uglavnom imaju sređene papire i pitala sam ga da li bi imao poverenja da mi to pošalje poštom, da ja prelistam i napišem, pa da mu, uz papire, pošaljem ono što sam napisala. Rekao mi je da će to uraditi sa zadovoljstvom. Čovek je hteo da se onesvesti kada je video tekst, nije mogao da veruje. Bilo je još nekoliko takvih slučajeva, koji su mi slali po trista papira i papirića, pa sam ih ja sastavljala.

Iako se nakon maturiranja, 1956. godine, preselila u Beograd, nije zaboravila mesto u kome je odrasla, te mu se stalno vraćala, darujući mu knjige o njegovim značajnim sugrađanima i sugrađankama. Pisala je natenane i sa puno ljubavi. – Nisam volela jedne tadašnje novine koje su više imale političku konotaciju i samo govorile o radničkoj klasi. Tada sam rekla da u Kruševcu postoji i građanska klasa i da ću ja nešto da uradim, da se bar nešto vidi, da se vidi šta je bio Kruševac – zaključuje naša sagovornica.

J. Aksentijević

 Prvi susret sa novinama „Grad”

– Te godine kada je izašao „Grad”, na ulicama su bili panoi sa natpisom „Uzmite grad u svoje ruke”. Kada sam prvi put videla, uopšte nisam shvatila, nego sam sebi rekla: „Hvala Bogu, da već jednom pozvani uzmu grad, misleći na Grad Kruševac, u svoje ruke”. Nešto mi je bilo čudno, pa sam neki dan kasnije ponovo pogledala i onda sam shvatila da car Lazar drži novine Grad i pomislila: „Hvala Bogu da je Kruševac došao do nove novine”. Svake nedelje sam kupovala. Jedno jutro dever mi je rekao da sam dobila nagradu. Pitanja su bila objavljena, a ja sam napisala odgovore i poslala Gradu. Tada ste bili u Domu sindikata. To je bila toliko mala soba, prepuna svega i svačega. Dođem i predstavim se. Objasnim da sam dobila nagradu, ali da ne živim u Kruševcu, a oni kažu kakve to veze ima. Dali su mi jednu flašu Rubinovog likera. Ja se zahvalim, oni mi daju drugu flašu. Ja gledam, uzimam drugu flašu, opet da krenem, oni mi daju treću flašu. Ostala sam u čudu. Zahvalim se i izađem, a muž me gleda i kaže: „Šta je to”, a ja mu kažem: „Nemam pojma, to je nagrada”. Tako imam lepu uspomenu na „Grad” – ispričala je Radmila Radovanović Mišić kako je prvi put došla u našu redakciju.

Nedugo nakon toga postala je naša saradnica i godinama, svojim tekstovima o ljudima koji su obeležili određenu epohu u životu Kruševca, punila stupce naših novina.