Zaljubljenik u „italijansku osu“, sugradjanin Vladislav Ilić, bavi se restauracijom starih vespi

U kontaktu je sa motorima od detinjstva, ali se za razliku od oca, koji je bio ljubitelj apenaca, on priklonio vespi. Iako je po struci tehničar za obradu drveta njegov hobi – restauracija starih vespi, „preti“ da nadmaši primarno zanimanje. Uspešno se oprobao i u „sređivanju“ starih opel kadeta.

Njegova ljubav prema vespi traje gotovo čitav  život jer je taj motor zavoleo još kao dvanaestogodišnjak, kada ga je dobio na poklon od oca.

„Imao sam 12 ili 13 godina, od oca, koji se inače takođe bavio motorima, dobio sam novu vespu“ tako za krusevacgrad.rs počinje priču o opčinjenosti tim italijanskim motorom sugrađanin Vladislav Ilić (37). Iako je njegov pokojni otac voleo tomos motore, takozvane apence, on je, sticajem okolnosti postao zaljubljenik u vespu. Danas je jedan od retkih u Srbiji koji se bavi restauracijom starih modela tog motora. Internet je „odgovoran“ za to šta ga, neretko, za savet u vezi sa vespama ili njihovom popravkom, zovu sa svih strana sveta.

Sve je, zaista, počelo kada je, pre više od decenije i po, sam kupio prvu vespu, staru, naravno, i rešio da je sredi. U to vreme  nije bilo interneta, do delova se teško dolazilo, a sve „cake“ je otkrivao tako što je motor rastavljao do najsitnijih delova.

„Restauracija jednog starog motora znači da karoseriju rastaviš do najsitnijih delova, da potpuno skineš fabru, stigneš do lima, odnosno ispeskariš, a potom farbaš, špricaš. Isto se radi i sa mašinom, rastavljanje, sređivanje, zamena delova“ objašnjava.

Taj proces, u zavisnosti od toga koliko je vespa stara, da li je moguće brzo nabaviti delove, koliko se ima vremena, može da potraje od tri meseca do čak godinu dana.  Najstariji model na kome je radio bio je iz 1947. godine, kroz njegove ruke prošle su i vespe iz 1951., iz 1961. godine, a bilo je i „mlađih“  modela. Najteže mu je kada treba da se „rastane“ od motora.  U jednom momentu imao je čak 18 vespi, u različitim stanjima, a trenutno se kod njega nalazi šest.

Još jedan argument u korist vespe jeste da se „svi motori jašu, a da se samo vespa vozi“. I tako je, vozeći Vespu, svojevremeno zavoleo jednu Vesnu, sa kojom ima sedmogodišnjeg Vuka. Najmlađi član porodice, nedavno je nacrtao vespu i napisao „moj tata Vlada, zvani Vespa. “

Ovaj sugrađanin sa ponosom ističe da je održavao i vespu najstarijeg vesparoša u gradu, pokojnog Bata Šuce.

„Za mene je vespa stil života“ zaključuje Vladislav.

Podsećanje

Vespa je počela da se proizvodi 1946. godine u Italiji, u fabrici Pijađo, koja je do tada pravila avione, te jedan točak na vespi podseća na točak stajnog trapa aviona. Napravljena za široke napodne mase doživela je neplaniranu popularnost, te je do 1956. godine proizvedeno milion komada.

„Žena može da ti bude sa sela, ali vespa mora da bude iz Italije“ kroz šalu navodi Vladislav  jednu od parola obožavalaca vespe, objašnjavajući da se pod nadozorom pomenute fabrike taj motor proizvodi i u Indiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj…

Izvor: Novine GRAD