„Vuletovi dani”u Ribarskoj Banji

U čast Vukašina Vuleta Jevtića, legendarnog pevača izvorne narodne muzike, u amfiteatru Ribarske Banje održana je 18. po redu manifestacija „Vuletovi dani“, čiji su organizatori: Udruženje „Vule Jevtić“ iz Ribara, Specijana bolnica „Ribarska Banja“, i Kulturni centar Kruševac. Sa velikim poštovanjem pomenut je nedavno preminuli Vule Radmanovac, čiji orkestar je godinama pratio pevače na „Vuletovim danima“

Manifestacija pod nazivom „Sabor narodne pesme“ otvorena je Vuletovom pesmom „^aj goro, lane moje“ u izvođenju pevačkog ansambla „Lazarice“, dirigent Živka Petrović, a uz pratnju orkestra Dragiše Kostića. Marija Stanković i Kristina Damnjanović, članice pevačkog ansambla „Lazarice“ nedavno su osvojile prvu nagradu kao solistkinje na Saboru izvorne pesme u Ranilovićima kod Ivanjice.

Marija je pevala“Sedi moma u gradini“, a Kristina „Aj, mene majka jednu ima“, a zatim se predstavila Nevena Migrić pesmama „Pokraj puta rodila jabuka“ i „Usnila je dubok sanak“. Dragana Kuzmanović je otpevala melodiju „Nad izvorom vrba se nadnela“ i „Mene nana neguje i čuva“, a Radomir Jovanović „Mara ima, Mara ima…“ i jednom starom Vuletovom pesmom „Od danas te draga više ljubit neću“.

Miroslav Đorđević je nastupio sa pesmom „Ne kuni me, ne ruži me majko“, a Aleksandra Kostić „Devojka sokolu zulum učinila“. Esad Popara i Dobrica Tufegdžić – Tufa oduševili su svojim interpretacijama izvornih pesama, a Mira Kostić pesmama „Maramica sva od bele svile“ i „U baštici mojoj“.

Specijalni gost večeri bio je legendarni narodni pevač Raša Pavlović, otpevavši šest pesama, čije su interpretacije propraćene burnim aplauzima.

Vukašin Vule Jevtić je jedan je od prvih radio pevača koji su izvodili narodnu pesmu i sačuvali od zaborava neprocenjivo blago naše muzičke baštine. Rođen je u Rosici 7. januara 1913. godine, a veliku popularnost stekao je kod ljubitelja narodne muzike zbog emotivne interpretacije i boemske duše.

Muzikalnost i ljubav prema pesmi odveli su ga u Beograd 1930. godine gde je bio čest gost beogradskih kafana u kojima je bilo popularno „astalsko pevanje“. U jednoj kafani zapevao je pred Vlastimirom Pavlovićem Carevcem koji ga je i posavetovao da ode na audiciju u Radio Beograd.

Poznanstvo sa njim doprinelo je da i sam sakuplja, a kasnije i komponuje pesme u duhu narodnog stvaralaštva, pa su njegove pesme: „Još litar jedan“, „čaj goro, lane moje“, „Mnoge li sam pjesme pjevo“ i druge postale u narodu toliko prihvaćene da mnogi misle da su izvorne.
Vuletov specifičan, a prirodan način pevanja Carevac je nazvao „vulizam“, a vrsni muzičari iz tog vremena govorili su da je njegova interpretacija škola za svakog pevača narodne muzike.

Prvi je nosilac Estradne nagrade Jugoslavije, koju su kasnije dobijali samo vrhunski pevači. Na pitanje jednog novinara kako se tada birala pesma za program, Vukašin je odgovorio: „Ne kao danas. Onda se jedna ista pesma nije smela ponoviti nekoliko dana. Sve su to bile žive emisije i radio pevači su pevali, zajedno sa orkestrom direktno iz studija.

Pregledavali smo pažljivo tekst svake pesme, probali po nekoliko puta i tek onda puštali emisiju u program. Svako pevanje uvek je bilo premijera. Danas je lako nametnuti slušaocima i lošu pesmu, kad se ona emituje nekoliko puta dnevno, preko mnogobrojnih radio stanica“.

To što je Vule Jevtić pevao i od svog života uradio jedinstveno je. Godinama u vrhu narodnih pevača, on je unosio neku posebnu dužinu u pesmu koju smo bukvalno svi znali. Pevao je samo i isključivo pravu narodnu pesmu, onako kako je zapisano pre ko zna koliko godina i to na način koji je samo on znao. LJudi su jednostavno govorili – Večeras nisam kod kuće, idem da slušam Vuleta Jevtića…

Vukašin Jevtić nije voleo da priča o onome što je prošlo, a to je u stvari, bio njegov život. Sve što je doživeo desilo se u kafani, koja je bila srednišnje mesto njegovog života. Tu je naučio kako se gaji cveće i zašto klekovača miriše na mrave. U kafani je upoznao akademike, druge viđene ljude i boeme, koje je visoko rangirao, jer je i sam bio takav. Vuleta su sve kategorije gostiju jednako volele i poštovale…

Poslednji nastup imao je 26. marta 1981. godine gostujući na maratonskom nadmetanju Predraga Gojkovića Cuneta i Miodraga Bogdanovića. NJegov glas, koji je publiku širom sveta ostavljao bez daha, utihnuo je 10. avgusta 1981. godine u Ribarskoj Banji, gde je bio na lečenju. Nema više tako rođenog pevača, gospodina i boema kakav je bio Vule Jevtić. Ostao je samo u priči i kad se pomene njegovo ime, sa poštovanjem se izgovara.
Ž. M.