U KPZ Srbije promovisana knjiga „Ovo nije rastanak” Jelene Protić Petronijević

Ugledna kruševačka književnica Jelena Protić Petronijević predstavila je u Kulturno prosvetnoj zajednici Srbije (KPZ) u Beogradu svoju najnoviju knjigu „Ovo nije rastanak – mali roman o prijateljstvu” u izdanju beogradske „Čigoja štampe”

U ime KPZ Srbije brojne poštovaoce autorke i lepe književnosti pozdravio je Živorad Žika Ajdačić, generalni sekretar, a među njima su bili Mićo Cvijetić, glavni i odgovorni urednik Književnih novina, ugledni Kruševljani, razni stvaraoci i umetnici i Marija Stojaković Živković, unuka Radojke i Tineta Živkovića, koja je oduševila sviranjem na violini.

Knjigu u ulozi recenzenata preporučuju Veljko Stambolija, Ljiljana Panić i Nenad Vučetić. Nenad Vučetić kaže da je ovo „roman o ljubavi, veri i nadi glavnih junakinja i junaka koji pronalaze mudrost drevne Sofije“. U nadahnutom obraćanju prisutnima istakao je da ovo nije ženski roman, jer književnost ne treba deliti na mušku i žensku, nego je ljubav osećanje koje preovlađuje, ljubav prema bližnjima, roditeljima, porodici, poslu, prirodi…

Hrišćansko raspoloženje se oslikava kroz sjajne opise crkava, od Pokrova Presvete Bogorodice na Rasini pa nadalje do grčkih svetinja (Sveti Dimitrije, Sveti Spiridon…).

Veljko Stambolija je naglasio da je roman Jelene Protić Petronijević ,,Ovo nije rastanak“, ili, kako je naznačaeno u podnaslovu, mali roman o prijateljstvu, roman prvenac ove autorke, pesnikinje i urednice Kulturnog programa KCK i časopisa ,,Putevi kulture“, sadržajno je utemeljen na dve dominantne teme – putovanje i prijateljstvo.

– Većina putovanja u ovom interesantnom romanu odvija se prema jugu, toplom Mediteranu (Grčka, Italija, Portugal…). Mediteran, koljevka, evropske civilizacije i kulture, i jeste toplija i svijetlija strana Evrope… Ovo je intimistički roman, koji je sve prisutniji u savremenoj srpskoj književnosti („Islednik“ Dragana Velikića na primer).

Ljiljana Panić ističe da je uživanje bilo družiti se sa likovima iz Knjige o prijateljstvu, Jelene Protić Petronijević. Kao što svako dete u sebi nosi genetski materijal svojih roditelja, svaki lik u ovoj knjizi sadrži delić, osobinu Jelene Protić, jer su to njena duhovna čeda.

-Pokojni Duško Radović je govorio: Tucite svoju decu čim primetite da liče na Vas, a vi nemojte kritikovati junake ove knjige o ljubavi, prijateljstvu i dobroti, ali i porazima, gubicima i stradanjima, koji su takođe sastavni deo života, volite ih i družite se sa njima.

Mirjana Bišof kaže da je ovaj roman pisan je u epistolarnoj formi, naravno osavremenjenoj, kao internet prepiska tri prijateljice koje kroz pisma dele svoje sudbine. Ovo izuzetno zanimljivo, toplo i tanano žensko tkanje vodi nas kroz živote glavne junakinje, Ksenije, koja započinje priču, i njenih prijateljica Selene i Isidore, koje nisu fiktivni likovi rođeni u mašti pisca nego stvarne osobe koje se pojavljuju u stvarnim okruženjima i situacijama.

Kroz ovaj svojevrstan putopis u pismima putujemo kroz njihove živote predelima u kojima one stalno ili povremeno borave. Susrećemo se sa njihovim profesionalnim karijerama, ljubavima, dilemama, porodičnim gubicima i radostima i njima dragim malim stvarima koje imaju veliku simboliku. Kao izgubljeni ključevi, na primer.

Njihova putovanja, posebno Ksenijina, po mediteranskim zemljama, pre svega Grčkoj, donose nam toplinu Sredozemlja, mirise i čaroliju mora, ali i priče iz prošlosti, deliće istorije, helenske kulture, Vizantije, ali i onog običnog, svakodnevnog života, tako bliskog a opet drugačijeg u tom podneblju.

Svojoj publici obratila se i autorka romana rečima: – Iz drugog plana, a ponekad i direktno u knjizi je prisutno ukazivanje na neke predrasude, teške teme i razbijanje određenih tabua, jer maske još uvek nisu pale uprkos haosu u kojem mislimo da je sve dozvoljeno i da svi mogu sve da kažu i pokažu, ostaju neke zablude, okovani stavovi, pogrešna uverenja.

To su međuljudski odnosi i relacije muško-ženskih ponašanja i stavova, zatim relacije – roditelji-deca i obrnuto, saradnički odnosi, stavovi i ponašanje prema životinjama, kućnim ljubimcima, psima pogotovu. Zatim, razlika u mogućnostima i tretiranju prestoničkih i vanprestoničkih stvaralaca, običaj da se priča samo o uspešno izlečenim pacijentima, pogotovu kada je u pitanju briga o potomstvu, lečenju steriliteta…

Ukazivanje na nebrigu države u svakodnevnim prilikama, na putu na primer, gde se desi odron kamena i padne na auto, jer nije bilo propisne zaštite stena pored puta, a u susednim državama to funcioniše itd…

Živomir Milenković