Tri Božićna običaja

Ne zna se mnogo o staroj srpskoj religiji, jer nema pouzdanih pisanih izvora o njoj. Postoje verovanja, običaji, po neki zapis, i dela narodne usmene književnosti,  koja mogu da posluže kao osnova za različite vrste pretpostavki o starim verovanjima. Tri Božićna običaja o kojima će biti reči u daljem tekstu  bili su zastupljeni u čitavom  slovenskom svetu, a danas se i dalje praktikuju u Srbiji.

Veselin Čajkanović  se u svojoj knjizi “Religija i mit kod Srba” osvrnuo  na podatak iz 15. veka, koji je, zapravo, prevedeni latinski spis. Taj kratki odlomak na srpskom jeziku glasi ovako:

„Neki (Poljaci) na dan Gospodnjeg rođenja ili uoči toga dana:  ne daju nikome vatre na zajam, takođe izvesne ličnosti za koje misle da su srećne pozivaju, rano ujutru, u svoje kuće, da bi i njima donele sreću, a neki opet zovu vuke na gozbu, da bi im tako bile ovce od vukova sigurne“ – navodi on.

Običaji spomenuti ovde kao poljski bili su nekada  poznati i drugim Slovenima. Kod Srba su  sačuvani  do današnjeg dana.

Kako dalje navodi ovaj čuveni istraživač naše starine, hrišćanstvo je prekinulo, dosta naglo, prirodan razvoj slovenskog paganizma. Hrišćanska dogmatika i moral bili su savremeniji, i zato neodoljiviji, a organizacija Hristove crkva jača.  Proces hristijanizacije slovenskih naroda izvršen je relativno brzo i bez velikih potresa. Starinski kultni običaji, u koje pravoslavna crkva ne samo da nije dirala, nego im je, kada su to zasluživali, dala i svoju autorizaciju i blagoslov, preživeli su i pomešali se sa crkvenim pravilima. Kroz te običaje mogućno je konstruisati, manje ili više potpuno, manje ili više sigurno, srpsku prethrišćansku dogmatiku i kult.

Vatra – stecište predaka

Stari Srbi su verovali je ognjište kuća predaka. Za vreme Božića, vrši se „mirbožanje“ ognjištu, i vatri na njemu. Prinose se čak i žrtve u vidu  hleba i vina. Nova mlada, kad ulazi u kuću, posipa ognjište žitom, a na Božić ujutru polaženik daruje vatru novcem.  Jasno je zašto je zabranjeno davati vatru iz kuće baš o Badnjem danu. Badnji dan je veliki praznik predaka; badnjidanska večera, obilata kao nijedna u godini, praćena neobičnim rečima i radnjama, u stvari je gozba dušama predaka.

Duše predaka, prema verovanju, nalaze se  svuda oko nas, i u uglovima u koje im se bacaju orasi, i na slami gde se postavljaju jela, i u raskošnoj jakoj vatri na domaćem ognjištu. Ako se da nekome vatra (žar) te večeri   izvan kuće, rizikuje se da se  izgube  božanski zaštitnici, od kojih zavisi plodnost ljudska, stočna i poljska, zdravlje  i napredak. Ne samo vatra, nego se tih dana ne daje iz kuće uopšte nikakva stvar, jer za svaku može da prione poneka duša, objašnjava Čajkanović.

Položajnik

Drugi podatak iz latinskog rukopisa takođe je kratak, ali se odmah vidi o čemu je reč. Čovek koji rano ujutru na Božić dolazi u kuću, da nam donese sreću, može biti samo položajnik. Zanimljivo je da je kod Srba, sve do današnjeg dana, sačuvan taj običaj verno, i u punoj svojoj primitivnosti. Čaranje i darivanje vatre, pokrivanje polaženika guberom, sedanje pod sto (kod katolika u Sremu) i, naročito, zdravica polaženiku — sve su to kultne i magične radnje iz maglovite prošlosti, nedirnute i nepromenjene do današnjeg dana. Darivanje vatre je, očevidno, žrtva vatri, i to ne elementu, nego božanstvu koje se kroz vatru pojavljuje. A kakav smisao ima pokrivanje guberom? Ne treba zaboraviti da je položajnik (i to onaj starinski, pravi položajnik, koji nam slučajno, sam po svojoj inicijativi, na Božić ujutru dođe u kuću) u stvari božanski gost  — on je inkarnacija ili pojava mitskog pretka.

Pominjanje vuka

Ovaj običaj je umnogome izumreo i retko nalazi primenu danas. Uzrok tome je industrijalizacija društva i prelazak srpskog stanovništva u gradove, pa je njegova funkcija izgubila smisao. Običaj je bio da se na Božić nosi  vuku večera, tj. od svakoga jela pomalo, i to se ostavljalo  na raskršću s rečima: „Eto, vuče, večeraj kod mene, i nemoj više nikada!“ Cilj ovih magičnih reči bio je da se „zasite vuci“ i odagnaju od domova tokom cele godine. Sa sličnom formulom pozivaju se vuci i ostala „divljač“ na večeru u svima srpskim krajevima.

Nijedna od demonskih životinja nema, u starom srpskom paganizmu, tako veliki značaj kao vuk, i ni od koje druge životinje ne mogu se tako jasno, i oštro, razlikovati stupnjevi religijskog razvitka. Između vuka i čoveka postoji izvesna mistička veza, kaže Čajkanović. Prema dualističkim mitovima našega naroda, vuk i čovek postali su u isto vreme i, tako reći, na isti način. Kad je Bog stvorio čoveka, hteo je i đavo da stvori svog čoveka, ali je mesto čoveka ispao vuk.

Viktor Milojević