Tehničari i sestre u Kovid bolnici: Borba na dva fronta

Svetlana Milojević, Slavica Gašić i Veroljub Gašić bili su deo “glumačke” ekipe u predstavi odigranoj u maju u Kruševačkom pozorištu. Oni  tada nisu glumili već su, sa ostalim kolegama, pričali istinite priče, odnosno najteža iskustva u dotadašnjem radu – prenoseći scene iz Kovid bolnice. U njoj se skoro godinu dana bore za živote najtežih pacijenata. Situacije sa kojima se susreću u vreme pandemije nisu svakidašnje, te često utiču na njihov privatni život

Priče iz Kovid bolnice koje su sa pozorišne scene govorili sugrađanima, bile su svojevrstan vapaj zdravstvenih radnika da se svi ouzbilje i shvate težinu situcije i na taj način im pomognu. Ipak, iako su na ovaj nesvakidašnji način na teškoće sa kojima se svakodnevno suočavaju ukazali još u maju, njihov pokušaj, kažu, nije urodio plodom jer mnogi i dalje ne shvataju ozbiljnost epidemije.

Danas, šest meseci kasnije, ponovo razgovaramo sa troje učenika tadašnje predstave. Nažalost, i današnji pokazatelji su poražavajući.  Dnevno umire više od šezdeset ljudi, broj novoobolelih nedeljama je zabrinjavajuće visok, a selektivne mere ne daju željene rezultate.

Troje naših sagovornika, medicinske sestre i tehničari, iako su imali prethodno radno iskustvo, kažu da za ovako nešto nisu bili spremni.

-Pet godina sam radila u Opštoj bolnici Kruševac, ali je to bio rad na ugovor. U Kovid bolnici sam od otvaranja i slike koje sam ovde videla su zaprepašćujuće – govori Svetlana Milojević.

NJena koleginica Slavica Gašić je takođe u Kovid bolnici Kruševac od decembra.

-Radila sam dve godine u Domu zdravlja i Staračkom domu Trstenik. U početku sam lakše podnosila ovaj posao, bila sam nekako priremljena. Sada mi je sve teže psihički, često o svemu mislim kod kuće, ali tada pomislim na porodicu i znam da moram da se saberem – dodaje ona.

Veroljub Gašić je kao medicinski tehničar radio u Hitnoj pomoći Trstenik te Merkuru u Vrnjačkoj Banji. Međutim, ni višegodišnje iskustvo u radu nije ga pripremilo na ono što se svakodnevno dešava u Kovid bolnici.

-Imam dosta pređašnjeg iskustva u struci i smatrao sam da sam na neki način otporan. Ali ja se sećam svakog pojedinačnog pacijenta, neretko mi se to odražava i na privatni život jer i kod kuće mislim o poslu – objašnjava on.

Uprkos naporu i mnogim potresnim scenama sa kojima se susreću, svo troje su svesni da je pacijentima najteže.

-Oni dolaze ovde bez ikog svog, ne možemo ni da zamislimo kako je to. U Kovid bolnici ležao je i moj drug iz detinjstva, ali i otac moje drugarice. ^ini mi se da ih je sunce ogrejalo kada su videli mene, ja sam na neki način bila spona između njih i njihovih prodica. Pacijenti su dodatno uplašeni jer gledaju druge kojima se klinička slika pogoršava, to ih dodatno uznemirava, pa je potreban razgovor i ohrabrenje  – saznajemo od Slavice.

-Kada god pomislim da je meni teško, ja pokušam da se stavim u situaciju u kojoj su pacijenti, pomislim na njihove porodice, pa mi to na neki način daje snagu da preguram teške situacije u kojima se nađem – dodaje Svetlana.

Kada radite na ovakvom mestu u doba pandemije kojoj se ne nazire kraj, potresne scene su svakodnevica, a lepi trenuci retki.

-Svašta smo moje kolege i ja videli. Meni je lično bilo najteže kada se jedna mlada žena borila za život, a kod kuće je čekalo dete. To je toliko jako i upečatljivo da će me taj utisak pratiti do kraja. Danima sam na nju mislila. Na sreću, sve se dobro završilo, ona se izborila i vratila svom detetu, što je ujedno i najleši trenutak u mom dosadašnjem radu – kroz osmeh govori Svetlana.

-Pacijenata je mnogo. Međutim ja sam se nekako povezao sa jednim mojim vršnjakom. Kod nas u Kovidu su bili on, njegova majka i njegov otac. U jednom trenutku je izlgedalo da će se izvući, ali u bukvalno dva dana situacija se toliko pogoršala i svo troje su tragično završili, ne znam kako da opšem svoje osećanje u tom trenutku – priseća se Veroljub Gašić.

-Dok sam živa pamtiću majku koja je došla kao pratnja svome sinu, koji je imao smetnje u razvoju. On je bio na poluintenzivnoj nezi, na kiseoničnoj potpori, međutim stanje mu se pogoršavalo. Pamtim kako mu je majka prilazila i mazila ga po glavi, govorila je da ga čeka i da bez njega ne ide kući. Nažalost dečko je preminuo, a ja ću to pamtiti zauvek – kroz suze je rekla Slavica Gašić.

Svo troje slažu se da je svaki otpust za njih praznik.

-Svaki put kada nosim otpusnu listu, kada smo u zelenoj zoni i pozdravljamo se sa pacijentima, za mene je praznik – dodaje ona.

Podsećanje na predstavu

O tome da, ipak, mnogi nisu dočekali otpusne liste, te o svojim osećanjima zbog toga, uz troje naših sagovonrika, na pomenutoj majskoj predstavi govorile su mnoge njihove kolege.

– Dovoze mladića od 30 godina. Prebacujemo ga u postelju, sa strahom u očima nas gleda. Prikupio je malo snage, javio se porodici rečima – dobro sam, tu su svi oko mene, nemojte da brinete. Nervozno se osmehnuo, progutao je suze i rekao, čujemo se malo kasnije. Ali, njegovo stanje nije išlo na bolje. Svi smo se borili da ne dođe do onog najgoreg… Vreme je… Sekunde su prolazile, a on je već bio u veštačkoj komi, vezan za mašinu koja je disala za njega. Na monitoru linija postaje sve više ravna. Ovog čoveka više nikada neće čuti njegova deca… Njegov telefon je nastavio da zvoni, a na ekranu je pisalo – Moja ljubav… – deo je ispovesti medicinske sestre Jovane Milovanović.

Posle 16 dana borbe, preminuo je mlađi pacijent. Medicinski tehničar Marin Filipović kaže da je davao lekove kroz suze. NJegovo dete samo je dve godine mlađe od pacijenta u teškom stanju.

– Posle tog dežurstva došao sam kući i rekao ništa me ne pitajte, gledam svoju decu i suze mi same idu. Moja dece sede pored mene, a njegova majka ko zna da li će ga ikada videti – prisećao se Marin tih trenutaka, kao i onih, još težih, kada je majci pacijenta morao da preda lične stvari.

Bilo je i pozitivnih primera

Medicinska sestra Jovana Damnjanović lečila je svog oca. Zajedno su pobedili!

– Bili smo tim kao nikada pre – priseća se Jovana. – Došao je jako dugo iščekivan dan, 18. mart i sa velikim osmehom, udahnuo je čist vazduh punim plućima i uz zahvaljivanje osoblju, puštao svoje sitne ubrzane korake. Ne mogu vam opisati taj osećaj pobede, dobijene druge šanse, kada su svi moji, moja porodica, moj oslonac, moje sve na svetu, ponovo na okupu.

 Medicinska sestra Mirela Stefanović je brinula o malim i mladim pacijentima. Bila je deo tima koji je izlečio mnoge. Jednom izlečenom je postala druga mama. I zaista, zajedno su pobedili kovid i zaista, Mirela je postala “Mama broj 2”. Još uvek su u kontaktu…

Umesto zaključka

Poraženost i nemoć glavna su osećanja ovih ljudi nakon neuspešne kampanje da se građani dodatno podstaknu na imunizaciju. Priče o najteže obolelim, te iskustvima zdravstvenih radnika očigledno nisu bili dovoljan podstrek. Oni i dalje obavljaju svoj posao, umorni su i iscrpljeni, sa dežurstvima koja nekad traju i 24 časa.  Trude se da osim toga što su profesionalni budu i solidarni, ali očekuju i da građani, odgovornim ponašanjem, pokažu solidarnost.

S.M.