Svečanosti slobode, (ne)zaboravljeni deo kulturnog identiteta Kruševca: U unutrašnjosti Srbije dešavalo se čudo

Piše: Ljubiša Bata Đidić

Kada je Opšti sabor opštine Kruševac (predsednik Opštine je bio Radovan Stojanović „Ciga“) doneo 19. juna 1965. odluku o ustanovljenju Slobodišta i Svečanosti slobode koje će trajati od 28. juna (Vidovdan)do 7. jula (Dan ustanka Srbije), inicijator ove ideje Dobrica Ćosić već je ugradio u njegove duhovne temelje Povelju u ime živih, već je je kao moćna ličnost srpske kulture (proslavljen svojim romanima) i politike (član CK Srbije), u dogovoru sa arhitektom Bogdanom Bogdanovićem video ostvarenje njegovog dela „od zemlje, trave i neba“. Na prostoru podno Bagdale, gde su Kruševljani streljani  28. juna 1943… Sa pučkim teatrom (veliki amfiteatar pod vedrim nebom), sa isklesanim kamenim pticama, sa kapijim sunca, sa humkama rodoljuba….

Tog dana, kada su se o ustavnovljenju SLOBODIŠTA odbornicima obratio taj predsednik opštine svojom besedom (Slobodište, a ne spomen groblje, rekao je Predsednik, Slavljenje života i njegovih moći, bila je beseda Dobrice Ćosića, a beseda Bogdana Bogdanovića glasila je Točak života nikada neće prestati da se okreće) – tog dana Kruševac je imao svoj renesansni trenutak.

Nisam siguran da li je „ideološka zanesenost“ partijskog jednoumlja odbornika u sali bila svesna tog događaja, ali je sigurno da je Kruševac tada dobio moćnu instituciju koja će ga u narednim decenijama  izdvajati u srpskoj kulturi, duhovnosti, što mnogi drugi gradovi nisu imali…….

Sve do 2000 godine kada su „dosovci“ došli na vlast. Neke dileme koje su zagovornici Slobodišta imali (u odnosu na način šta predstavlja smrt, u odnosu na način koliko je ideja Slobodišta bila kadra da odgovori na neka večna pitanja memorijalne kulture), nisu shvatili! „Ateistička katedrala“, kako su se neki njegovi komunistički tumači hvalili, besmislena je! Unutrašnja nit filizofije Slobodišta nije bila kadra da da tako moćne odgovore u koje su poverovali  sitni provincijalci kao partijski dušebrižnici komunističkig soja, već i oni koji su „dosovski“ krenuli u rušenje ove ideje koja je slavila slobodu!

Tako su se u Kruševcu (bez mudrih staraca), porušile ideje koje je ovaj simbol slobodne poetske reči imao.

Slodobište nije simbol nikakve religije!

Reč oslobođena u viziji pesnika (čitaj Eshila, Betovena, Ćosića, Njegoša, Šekspira…) – to je Slobodište.To je religija koja se događala na Slobodištu. Oslobođeni duh u uzvišenosti pesničke reči! Duhovno slavlje!

„Dosovci“ ništa nisu shvatili.

Kruševac je izgubio onaj renesansni sjaj kojim je mogao da se poredi sa Dubrovačkim letnjim igrama… I drugim u belom svetu.

Onim kakav je u drevnoj Grčkoj imao Epidaurus, Delfi, Atina…

Fenomen Slobodišta, njegovih igara na otvorenom počeli su da istražuju teatrolozi. Uroš Glovacki piše studiju o estetici teatra na otvorenom prostoru. A šta tek inspirisani Slobodištem, u nekom Kruševcu, pišu čuveni teatrolozi Mata Milošević, Tomislav Tanhofer, Arsa Jovanović, Bata Putnik…

Dobrica Ćosić je Povelju u ime živih   nametnuo gradu  da se čita obredno, kao zavet, kao trajna vrednost, kao pohvala privrženosti slobodi, rodoljublju, čovekoljublju.  I hvala Bogu, Povelju čita  predsednik Opštine, ma koji da je, iz ma koje stranke! Bar to se spasilo.

Pored te žive reči koja se čita, jedini tekstovi na Slobodištu su dve rečenice ugravirane u vodenični kamen: Hleb i sloboda isto su nama, i Pod ovim nebom, čoveče, uspravi se!

Ničeg zagrobnog, ničeg što će naš komemorativni odnos prema smrti odvesti u besmrtnost. Ničeg ateističkog!

Kasniji ideološki nastavljači ništa  nisu shvatili šta je za Kruševac  Slobodište. Ma koji  da su.

Pred ugašenim Svetionikom slobode, svetionikom u reči poezije koja jedina spasava ovaj ružan svet!

Kakve su samo te reči izgovarane u ime slobode, u ime ljudskosti, veličanstvene lepote u kojoj  tražimo smisao svojih biti: svako prvo veče posvećeno izvornoj poeziji, veče unikatnog izvođenja.

Na prvoj večeri te 1966. govorili su narodnu poeziju Vlastimir  Stojiljković Đuza, Milan Puzić, Ksenija Jovanović, Rada Savićević…

Publika  na Slobodištu se odazivala u tolikoj brojnosti, tako da su mali prostor za predstave slobode, odmah u idućoj godini proširili u amafiteatar koji je mogao da primi gotovo 20.000 posetilaca! Svoj pučki teatar! Kao u drevnoj Grčkoj!

Kruševac je dobio još jedan stadion, ali ovog puta stadion kulture!

U unutrašnjosti Srbije dešavalo se čudo.

A onda: Sofokle: Kralj Edip,  Ludvig Van Betoven: Deveta Simfonija, Njegoš: Gorski vijenac,  Platon: Sokatova odbrana i Smrt, Šekspir: Zimska bajka,  Maksim Gorki: Mati, Krleža: Golgota,

Ćopić: Nikoletina Bursać, Bertold Breht: Dani komune, Andrić: Na Drini ćuprija, Zoran Kostić: Lazar, veliki knez, Opera Gubec beg sa Josipom Lisac, D. Ćosić: Otkriće /ponavljano više puta/, Srpska trilogija…

U Kruševac je ušao metropolski duh! Grad je doživljavao Slobodište kao duhovnu svetkovinu!

Ja sam u ta vremena budno pratio kroz časopis Bagdala, koji sam uređivao, sve što je kulturni Kruševac doticalo preko Slobodišta. Nisam bio član Saveta (u Savetu su uglavnim bili politički uglednici: general Gorski, M. Gligorijević Ajga, predsednik Narodne skupštine Srbije, predsednici opština i sekretari komiteta…), ali smo mnogi iz kulture bili u Komisijama za kulturu… I kao pesnik, konačno, učestvovao jednim svojim delom. Poemom Prometejeva činija koja je pripadala tim unikatnim večerima. Nastala je tako što sam zapravo dobio nalog od Momira Bradića, tadašnjeg upravnika Slobodišta, da kao „zavičajni pesnik“  napišem to delo (moram reći, nažalost tek kada jedan ugledni član Saveta Slobodišta više nije bio član), inspirisano odnosom prema (našoj) smrti i vatrama (besmrtnim) prometejskim…Književna kritika je u mom Prometeju prepoznala srpskog seljaka koji spušta obredni gorionik žive vatre u Bagdalsku slobodišnu livadu…

Zapravo, moju poemu je komponovao naš čuveni kompozitor Bubiša Simić, učestvovao je hor JNA, Balet Narodnog pozorišta iz Beograda, pevao je Cune Gojković govorila moje stihove Ksenija Jovanović, bilo je na predstavi 15.000 gledalaca.

Ćira Gligorijević, tadašnji predsednik opštine mi je prišao i rekao: Slušaj, da se ti malo nosiš (tamo gde ne treba), nisam mogao da pratim celu predstavu jer sam morao da plačem…

Slobodište  danas više ne postoji. Ne postoji u svom pravom obliku, kako ste dobro postavili novinarsko pitanje.

Tek da se (uz prigodni program kad se dovedu deca) održi deo ideje koji se odnosi na ono što ono uistinu jeste.

I pročita zavetno slovo POVELJE U IME ŽIVIH.

Ovaj Kruševac, ovakav, nije se snašao u veličanstvenoj ideji koja ga je promovisala  među gradovima.

Svi gradovi imaju svoje biblioteke, istorijske arhive, muzeje, neke galerije, neka pozorišta, neke KUD-ove, takmičenja sela, neke vredne KPZ-e, sve lepo na ovom svetu, ali nemaju Galeriju Milića od Mačve, nemaju Bagdalu, nemaju Slobodište…

Oni koji kukaju za jednim Slobodištem (jer za Slobodište nema para, ali ima za transfer – recimo – fudalske mafije, koji se možda odliva iz kulture), kukaće dok se taj transfer  ne omilostivi za svoju pučku publiku koja je čistija, čestitija, i navija samo za glas onog glumca koji je kao Prometej došao da oduhovi ovaj naš dragi provincijalizam…

Dakle, Slobodište je nešto više, zato nije moglo da opstane u Kruševcu!

Mada dugo, među otpisanima, čeka na povratak!