Sve dok je zdravo za gotovo – moglo bi biti gotovo sa zdravim

Kruševljani, a sada i mnogi drugi stanovnici Rasinskog okruga, već gotovo 35 godina piju jednu od najkvalitetnijih voda u Srbiji. Stiže nam sa jezera ]elije, prolazi kroz Fabriku za preradu vode u Majdevu, ali, osim što znamo te odgovore, čini se da nas ostali ne zanimaju naročito. Kad odvrnemo slavinu, o vodi razmišljamo samo onda kada ne potekne. Dok je ima, uzimamo je zdravo za gotovo. A pitanje do kada će biti zdravo, neizbežno dovodi do jednog drugog – koliko to zavisi od nas? Jer, već sada voda do naših slavina prelazi dug i ne baš jeftin put prerade jezerske vode kojoj preti sve veće zagađenje

Fabrika vode u Majdevu započela je sa radom 1984. godine. Pre šest godina, tačnije 2012-te, Fabrika je rekonstruisana i, osim što je njen kapacitet povećan na 1200 litara sirove vode, odnosno 950 litara  finalne vode u sekundi, izvršena je i rekonstrukcija tehnoloških faza i time je unapređen tehnološki nivo prerade.

Put koji sirova voda iz vodozahvatnog basena koji čini gotovo polovinu jezera prelazi da bi stigla do korisnika, obuhvata niz faza prerade. Nedavno ga je ekolozima Zelene liste Srbije predstavila Dragana Grandić Aleksić, tehnolog u Fabrici vode.

Proces prerade počinje već na samom jezeru, odabirom kote sa koje će se voda uzimati. Naime, Vodovod ima pet različitih kota sa kojih može da bira koju će vodu uzeti i to se radi na osnovu rezultata analize i dobijenih fizičko hemijskih parametara, s obzirom na činjenicu da se sastav vode menja u zavisnosti od različitih uticaja.  

U objektu na brani vrši se predhlorisanje jezerske vode. U nju se dodaje elementarni hlor u tečnom stanju. Potom se voda slobodnim padom, bez pumpi, sprovodi u u postrojenje Fabrike u Majdevu, udaljeno od jezera oko tri kilometra.

U narednoj fazi se vodi dodaju sredstva za koagulaciju, time se voda bistri. Voda nakon dodavanja koaulanata ide na brzo pa na sporo mešanje što doprinosi boljem taloženju. Nakon toga, bistra voda odlazi u taložnice.

Srce prerade vode u svakom postrojenju je taložnik, saznali smo od Dragane Grandić Aleksić.

– Rekonstrukcijom Fabrike dobili smo taložnike sa lamelama pod određenim uglom, tu se talože nečistoće, one odlaze određenim kanalima a bistra voda se sabira u glavne kanale i odlazi na ozonizaciju. Možemo da se pohvalimo da smo jedan od retkih vodovoda koji od 1984.  godine vrši ozonizaciju. Ozon je tri puta jače dezinfekciono sredstvo od hlora, ubija viruse, bakterije, protozoe, sve ono što ne bi smelo da se nađe u vodi za piće.

Ranije smo za proizvodnju ozona koristili kiseonik iz vazduha, a nakon rekonstrukcije koristimo tečni kiseonik – objasnila je ona.

Ispod ozon regeneratora se nalaze bazeni, ozoniranje traje oko 5 minuta i doziranje zavisi od trenutnog sastava sirove vode.Nakon ozonizacije voda ide na filtraciju. Fabrika vode ima osam filterskih polja ukupne površine 62 kvadratna metra. Filterska polja su troslojna i čine ih šljunak, pesak i aktivni ugalj. Kroz taj proces iz vode se uklanjaju sve suspendovane čestice. Kada se filteri zaprljaju, peru se, obično noću. Filteri se peru isključivo čistom vodom i vazduhom – takozvanim baloniranjem.  Za pranje dva filtera utroši se oko 670 kubika vode, a u Fabrici se za ove namene potroši 16 do 20 kubika vode mesečno.

Ispod cele površine filtera nalazi se rezervoar finalne vode. Nakon filtracije, ova voda ide ponovo na dodatno hlorisanje tečnim hlorom, a nakon toga na UV zračenje, tretman koji je takođe uveden tokom rekonstrukcije Fabrike. UV zračenje, kako nam je pojasnila Dragana, uništava 99 odsto patogenih organizama koji ne mogu da se u potpunosti otklone prethodnim postupcima. UV zračenje direktno se dozira u finalnu vodu.

Nakon toga voda, takođe slobodnim padom, odlazi do rezervoara u Lipovcu i na Bagdali. Ima ih po dva i nalaze se na 22 kilometra od Fabrike.

Inače, vodom za piće sa jezera ]Ćlije snabdeva se oko 120 hiljada stanovnika Kruševca, Aleksandrovca, Ćićevca,Trstenika… U sistemu distribucije Vodovod ima 98 rezervoara za snabdevanje građana, a ono što je kuriozitet je da je ceo distributivni sistem dugačak 750 kilometara. To je, kaže Dragana, ravno rastojanju od Kruševca do Zagreba i veoma ga je teško održavati u neprekidnoj funkciji. U svim perifernim delovima mreže se vrši dodatno dohlorisavanje.

Inače, sama Fabrika vode radi neprekidno 24 časa. Za razliku od većine vodovoda u Srbiji, poseduje sopstvene savremeno opremljene hemijsku i mikrobiološku laboratoriju. U njima se kontinuirano kontroliše kako sirova voda, tako i sve faze procesa prerade i konačni proizvod – voda koja se distribuira građanima.

– Mi smo jedan od retkih vodovoda koji vrše konstantni monitoring sirove vode jednom mesečno, a kada je period cvetanja jezera i dva puta mesečno. U hemijskoj laboratoriji proveravaju se različiti parametri: od temperature vode, pH vrednosti, prisustva kalcijum karbonata, mangana, fosfata, amonijum nitrata, hlorida… Ukupno ih ima 31, a u mikrobiološkoj laboratoriji se zasejavaju uzorci koji stižu nakon od 5, 48 sati, a potom nakon 5 do 7 dana,  tako da imamo kompletan uvid šta se dešava u jezeru, kada kreće cvetanje, šta ga je uzrokovalo i u skladu sa tim vršimo sve mere predostrožnosti jer voda mora da odgovara Pravilniku o ispravnosti vode za piće – objašnjava naša sagovornica.

Zvaničnu kontrolu vode vrši Zavod za javno zdravlje. On jednom nedeljno obavlja analizu vode sa gradske mreže. Paralelno sa njim, i u laboratoriji Fabrike vode se radi analiza 16 uzoraka sa gradske mreže, ali sa različitih tačaka uzorkovanja. Fabrika, pak, na dve nedelje uzorkuje i jezero, dakle radi analizu sirove vode.

– Svako jezero ima svoju floru i faunu i nijedna voda nije ista, ali je činjenica da se pogoršava kvalitet jezerske vode. Naše jezero predviđeno je da živi do 2050. godine, ali prema našim proračunima, ako ne dođe do drastičnih promena klimatskih uslova, njegov vek je još najmanje 150 godina – navodi Dragana Grandić Aleksić.

Prema nekim istraživanjima i merenjima erozije i količine vode koja stiže iz reke Rasine, na jezero možemo računati bar još 200 godina. Problem, dakle, nije u starenju jezera, već u njegovom zagađivanju.

– Brus i Blace su značajni zagađivači. Kompletna fekalna kanalizacija Blaca uliva se u jezero. Jednako su problematične i deponije čvrstog otpada. Deponija opštine Brus nalazi se na samoj obali Rasine i prilikom velikih voda sav taj otpad završi u jezeru – upozorava Dragana.  

Podseća i na druge zagađivače, kao i na činjenicu da je zaštitna mreža oko vodozahvata koja je sprečavala prolazak čvrstog otpada- ukradena. Prilikom akcija čišćenja jezera koje se redovno organizuju, kaže,  nalažene su boce od potrošenih pesticida, kante od benzina i druge vrste toksičnog otpada.

N.Budimović