Staročaršijske priče: Vidovdan 1889. u Kruševcu

Postavljeno: 06.07.2024

– Palima za srpsku zemlju i veru –

„Vidovska petstogodišnjica” obeležena je u Kruševcu 1889. godine u Kruševcu koji je tada brojao jedva 6.000 stanovnika i bio dva puta malobrojniji od Leskovca i tri puta od Niša, izabran kao Lazareva prestonica, odakle je knez Lazar, „poslednji vladar srednjovekovne Srbije koji nikada nije priznao vlast nevernika”, pošao u suret turskoj najezdi

Priredio: Ivan St. Rizinger

Vidovdan – dan koji za pravoslavni srpski narod ima veliku simboliku i na koji su se, osim Kosovske bitke, odigrali i drugi sudbonosni događaji, obeležavan je u različitim vremenima, sistemima i epohama. Svaka od proslava Vidovdana bila je slika vremena i ljudi koji su ga činili, ali je on, i pored svega, ostao simbol opstanka pravoslavnog srpskog naroda na balkanskim prostorima.

Značaj Vidovdana za srpski narod proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum, a najznačajniji, nesumnjivo, od svih je Kosovski boj, stradanje kneza Lazara i tzv. propast Srpskog carstva, pa se tog dana, pored svetog Amosa, od početka 20. veka slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika. Vidovdan predstavlja Dan žalosti, pa je narod zadržao običaj da se na taj dan ne igra i ne peva, te da se zaustave svi veliki poslovi. U crkvama se obavljaju pomeni za sve postradale u ratovima. Pre Drugog svetskog rata, Vidovdan je označavao i poslednji dan školske godine.

U političkom i duhovnom životu Srba ovaj praznik „simbolizuje čitavu srpsku istoriju, istoriju narodnog poraza, ali i njegovog uzdignuća, istoriju stradanja, patnji i muka, ali i istoriju njegove duhovne i moralne snage i veličine, kao i veru i nadu u bolje dane”. On je poseban značaj dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je na 500. godišnjicu Kosovskog boja 1889. godine i obeležavan kao spomen-dan palima u borbama za otadžbinu. Prema toj odluci, vidovdanskim pomenom obuhvataju se svi koji su glave svoje dali za veru i otadžbinu.

Sve to spojeno je s kultom Lazara Hrebeljanovića, kome je sin, despot Stefan 1404. podigao mramorni stub na mestu pogibije s natpisom na kome je, između ostalog, stajalo „pao za srpsku zemlju”.Na mestu bitke na Gazimestanu, kao endemska vrsta postoji crveni kosovski božur. Prema narodnom verovanju, u ponoć uoči Vidovdana, reke postanu crvene i poteku uzvodno.

Proslava pola milenijuma od Kosovske bitke
„Vidovska petstogodišnjica” obeležena je u Kruševcu koji je tada brojao jedva 6.000 duša i bio dva puta malobrojniji od Leskovca i tri puta od Niša, izabran kao Lazareva prestonica, odakle je knez Lazar, „poslednji vladar srednjovekovne Srbije koji nikada nije priznao vlast nevernika”, pošao u suret turskoj najezdi.

Obeležavanju je prethodila obrazložena odluka predsednika Vlade Save Grujića, koji je od namesništva u aprilu zatražio odobrenje da se te godine učini u celoj zemlji svečan spomen knezu Lazaru i poginulim junacima za veru i otadžbinu na Kosovu i da se tog dana u Kruševcu položi temelj spomeniku poginulim junacima na Kosovu kao vidljiv znak ljubavi i zahvalnosti njihovog potomstva. Nalaže se dalje da se spomenik podigne o narodnom trošku, putem dobrovoljnih priloga, da se o državnom trošku štampa „Kosovska spomenica”, u koju će se pribrati sve narodne pesme o boju na Kosovu s ilustracijama kosovskih junaka i događaja, da se ustanovi orden kneza Lazara koji će biti samo jednog reda i koji će moći nositi samo srpski vladari i njihovi punoletni prestolonaslednici, te da se u vezi s ovom kosovskom proslavom, 20. juna 1889. godine, Njegovo veličanstvo kralj Aleksandar Prvi (Obrenović) miropomaže u manastiru Žiča.

Za izvršenje ove odluke odlučeno je da se, pod predsedništvom ministra prosvete i crkvenih poslova, odredi naročiti odbor koji će se starati da se prema ovoj odluci kosovska proslava što dostojnije izvrši. Pošto je dobijeno odobrenje od namesnika, vlada je sastavila odbor od 15 članova koji će se pod predsedništvom ministra prosvete i crkvenih poslova starati „da se i pomenuta odluka u svemu dostojno izvede”.

Službene novine najavile su da svetkovini u Kruševcu prisustvuje kralj, kraljevski namesnici, članovi vlade, arhijereji, predsednik državnog saveta, predsednik ili potpredsednik poslednje Velike narodne skupštine, predsednik Kasacionog suda, nastojatelji svih zadužbina kneza Lazara, kneginje Milice i despota Stefana, vojne deputacije, predsednici opština iz svakog sreza, izaslanstva pevačkih družina i glavni priređivački odbor.

U zoru je na Vidovdan svuda gde ima topova opaljen po 21 pucanj oglašavajući svetkovinu. Po svim crkvama i manastirima govorile su se, na liturgijama, prigodne besede. Nakon njih održan je parastos poginulima na Kosovu. Svuda gde je bilo mogućno „Vječnaja pamjat” propraćena je plotunom iz topova i pušaka. Kruševac je do šest uveče bio ukrašen trobojkama, a od šest sati su zamenjene crnim zastavama.

U pratnji namesnika i članova vlade kralj je pristigao u Kruševac uz usputna zadržavanja i dočekan od mesnog stanovništva u pola šest. Kralj Aleksandar najpre je otišao u crkvu Lazaricu dočekan od mitropolita i drugih crkvenih velikodostojnika, a odatle pešice u zgradu gimnazije, gde mu je spremljen stan.

Na sam Vidovdan 1889. posle službe u crkvi, oko koje se slilo više od 5.000 ljudi, održan je pomen kosovskim junacima u crkvenoj porti u naročito sagrađenom i crninom ukrašenom paviljonu. Posle pomena osvećena je nova i bogato ukrašena zastava pevačkog društva Obilić, koju mu je darovao kralj. Zatim su ispred kralja prodefilovali u bojnom poretku svi prisutni rodovi vojske.

U 17 časova kralj se sa svitom u prisustvu mnogobrojnog naroda uputio na mesto gde će biti podignut spomenik, na kome je predsednik Vlade održao kratku besedu i pročitao spomenicu. Zapis, potpisan od kralja, namesnika, članova Vlade i predsednika kruševačke opštine, uzidan je u kamen temeljac. Uz zapis uzidana je „Kosovska spomenica” i po jedan novčić od tadašnjih srpskih metalnih kovanica. Polaganje temelja propraćeno je 21 topovskim plotunom.

Potom je kralj zlatnim čekićem udario tri puta u kamen temeljac uz gromke i burne usklike: „Živeo!” Posle toga besedio je Jovan Dragašević, pukovnik i kraljev učitelj srpskog jezika i geografije, a nakon njega i Stojan Bošković, državni savetnik. Kralj je upisao prilog za podizanje spomenika od 2.500 dinara. Dve devojke prodavale su cveće s Kosova polja s crnom vrpcom i natpisom „Spomen sa Kosova“. Vence su na spomenik polagale razne delegacije. Posebnu pažnju izazvao je onaj češke omladine. Njeno veličanstvo kraljica Natalija poklonila je za proslavu crkvi Lazarici jedan beo svileni zastirač, koji je sama izvezla. „U povoljno vreme kad kralj bude naredio na Rasini položiće se temelj barutnoj fabrici“ – kaže se u protokolu proslave Vidovske petstogodišnjice. To je početak današnje Trayal Korporacije.

Sutradan je kralj otputovao za Ljubostinju i Trstenik. Odatle je otišao u Kraljevo i Žiču, gde je izvršen čin miropomazanja. Kralj Aleksandar je manastiru Ljubostinja, zadužbini kneginje Milice, poklonio zlatan krst. Pored toga naručio je, kod beogradskog zlatara još dva zlatna krsta, koji su bili izloženi nekoliko dana u Parizu zbog svoje umetničke izrade, te je jedan od tih krstova darivao crkvi u Žiči, kad je miropomazan, a drugi je poslao Ravanici u Sremu, gde počivaju kosti Svetog kneza Lazara i gde je, uprkos zabrani vlasti, takođe održana masovna proslava 500. godišnjice.

Najznačajniji događaji koji su se zbili na Vidovdan

Bitka na Kosovu (1389.): Sukob srpske vojske pod vođstvom kneza Lazara i turske vojske pod vođstvom sultana Murata

Tajna konvecija Srbije i Austrougarske (1881): Potpisan je ugovor kojim se Srbija obavezala da neće zaključivati bilo kakve političke ili ekonomske ugovore sa drugim zemljama, bez prethodnog odobrenja Austrougarske. U zamenu za potpunu potčinjenost Beču, srpska država i dinastija Obrenovića su kao kraljevina dobile međunarodno priznatu nezavisnost.
Bregalnička bitka (1913): Iako se nije dogodio baš tog datuma, nego nekoliko dana posle, ovaj događaj se vezuje za Vidovdan jer je još uvek trajalo vidovdansko praznovanje. Samo nekoliko dana kasnije, 30. juna 1913. godine, Bugari su izveli napad na Bregalnici, što je bio uvod u Drugi balkanski rat.

Sarajevski atentat (1914): Sarajevski ili Vidovdanski atentat se dogodio 28. juna 1914. godine u Sarajevu, kada je Gavrilo Princip iz grupe od šestorice atentatora, članova organizacije Mlada Bosna, ubio austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, vojvotkinju od Hoenberga.
Versajski sporazum (1919): Versajski sporazum kojim je okončan Prvi Svetski rat potpisan je 28. juna 1919. godine istog dana kada se desio Sarajevski atentat koji je i bio povod za njegovo započinjanje.

Vidovdanski ustav (1921): Nastavak priče o kontinuitetu postojanja jednog ili grupe naroda na istom prostoru nastavlja se posle Prvog svetskog rata, zvanično – opet na Vidovdan. Najviši pravni akt buduće Jugoslavije, Vidovdanski ustav, potpisan je 28. juna, a njime je započelo razdoblje zajedničkog života slovenskih naroda.
Na Vidovdan se izbegavaju igre i pevanje
Nekad se smatralo da je Vidovdan praznik kada se bolje vidi, i kada se otvaraju oči, jer se u narodnim predanjima Svetovid povezuje sa lečenjem očnih bolesti. Jedan od vekovima starih rituala koji se izvodi uoči Vidovdana je povezan sa vidovom travom. Veruje se da ona devojkama može doneti san o budućem suprugu. Udate žene takođe treba da koriste vidovu travu kako bi isprobale trik. Osim toga, postoje i verovanja da će mlade neudate devojke upoznati budućeg muža ako stavljaju vidovu travu, parče hleba i malo soli pod jastuk pre spavanja. Postoji i običaj da se na Vidovdan ustaje pre zore i gleda prema Suncu izgovarajući molitvu za dobar vid. Umivanje vodom vidovkom uoči zore takođe je deo tradicije, jer se veruje da ima isceliteljske moći.

Običaji vezani za Vidovdan uključuju i posmatranje vremenskih uslova tog dana. Ako je vedro, odeću treba izneti napolje da se provetri i napuni pozitivnom energijom. Ako je oblačno, veruje se da prekrštavanje oblaka može doneti blagotvornu kišu za useve.

Na Vidovdan se izbegavaju igre i pevanje kao znak poštovanja prema mrtvima. Osim toga, postoji običaj da se na Vidovdan jedu zrelo voće, dok se u nekim krajevima iznose kese sa novcem kako bi se proverilo koliko je svako postigao tokom prethodne godine.


Sveti Vid – ranohrišćanski svetac

O poreklu narodnog naziva za ovaj praznik postoji više verzija, ali nijedna nije dokazana, odnosno potvrđena. Po jednoj je ovaj praznik nastavak slavljenja slovenskog paganskog božanstva Svetovida, koji je bio bog obilja i rata i koji je možda bio srpski vrhovni bog. Po drugoj interpretaciji su poštovanje svetog Vida doneli sa sobom nemački katolički rudari Sasi, a njihov svetac je prilagođen lokalnom stanovništvu. To tumačenje se može lako pobiti kada se uzme u obzir da je ovaj praznik poznat i kod Bugara iako Bugarska nikada nije bila pod uticajem Rimokatoličke crkve, takođe ne treba sv. Vida isključivo dovoditi u vezu sa rimokatoličanstvom, jer je on ranohrišćanski svetac, koji se poštovao još pre podele hrišćana na pravoslavce i katolike. Međutim treba imati u vidu da su u Polablju, gde je takođe poštovan Svetovid, njegova svetilišta mahom zamenjena crkvama posvećenim svetom Vitu, što upućuje na zaključak da je kult poštovanja staroslovenskog paganskog božanstva Svetovida zamenjen kultom sv. Vitusa (t. j. kod zapadnih Slovena kultom sv. Vita, a kod južnih Slovena kultom sv. Vida). Kod Srba i Bugara koji iako priznaju sv. Vida, kao ranohrišćanskog sveca, ovaj dan se poštuje više kao narodni praznik Vidovdan.

 

Ostale vesti

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

back-to-top