Staročaršijske priče: Kruševački „Grčići“ – od Ljote Karacidisa do Bate Paskaljevića

Kao i mnoge druge velike kruševačke priče i ova o jednoj od najčuvenijih čaršijskih porodica, čiji su se prvi članovi pod Bagdalu doselili još za turskog vakta, prepuna je slavnih dana, bogatstva, deoba, tragedija i čuvenih naslednika… Stigli iz grčkog Epira, Cincari baš kao i takođe slavni Načići i Protići

Piše: Ivan St. Rizinger

Jedan broj grčkih i grčko cincarskih trgovaca i mehandžija formirao je, tridesetih godina 19. veka, današnju Karadžićevu ulicu, tada poznatu kao „grčki šor“. Veoma brzo ovi vredni ljudi postigli su zavidan društveni i ekonomski ugled i napravili jednu vrstu kolonije.

Karadžićeva ulica, jedina je danas u Kruševcu u kojoj se zadržala kaldrma i koja je mali muzej koji u fragmentima i sada podseća na ta davno prohujala vremena.

U Kruševac je sa prvim pečalbarima iz Arcista (oblast Epir), još u vreme Turaka, 1785. godine stigao i mehandžija Ljota Karacidis (kasnije Janjić), koji je u glavnoj kruševačkoj ulici sazidao prvu kafanu “Mali Pariz”, a posle i “Pariz”, u samom centru grada. Bio je vlasnik i kafane “Carigrad”. Posle su i drugi Grci na brdskim konjićima doveli svoje porodice i naselili se. Tu su sinovi starog Ljote – Nikola, Zoja i Dina sa svojim porodicama.

Porodica je, do 1867. godine, živela u zajednici, kada je dovršena gradnja hotela „Pariz“, a onda su njegovi potomci odlučili da se podele. Pošto je Zoja umro pre 1863. godine, Nikola postaje nosilac domaćinstva.

Tako je Zoja Ljotić, rođen 1814. u Kruševcu, razvio svoju granu porodice preko naslednika – Paskalja, Janje, Ljote i Dimitrija. Od Paskalja su nastali Paskaljevići, dok su Ljotini potomci postali Ljotići. Paskalj Z. Zojić (1836-1906), otvorio je bakalsku radnju pod firmom „Paskalj Zojić i Sin“ koju njegovi potomci drže do 1928. godine na levoj strani Trga kosovskih junaka a onda su prešli na desnu stranu istog Trga u novi lokal.

Paskalj je sa suprugom Stamatom dobio sina Mihajla (1866 – 1919), a Mihajlovi sinovi bili su Dimitrije (1886 – 1973), opet Zoja (1892 – 1961) i Đorđe (1893 – 1918). Dimitrije nije imao dece, a Đorđe se nije ženio. Jedino je Zoja imao sina naslednika – slavnog glumca Mihajla Batu Paskaljevića, rođenog 1923. godine i ćerku Anicu. Zoja je bio zastupnik mnogih firmi (petrolej, nafta i dr.) i rezervni potpukovnik intendantske struke Jugoslovenske vojske. Veoma cenjen i poštovan. Njihova imovina se sastojala od nekoliko kuća, magacina i dućana, mlina, vinarije, fabrike tekstila, benzinske pumpe, polovine hotela Pariz, vile u Soko Banji i placeva u Kruševcu, zatim imanja u Požarevcu i Leskovcu.

Mihajlo u Kruševcu završava osnovnu školu, a zatim i Gimnaziju, neposredno pre nemačke okupacije, a potreba da glumi držala ga je još od vremena kada je učio jezike u jednom švajcarskom koledžu i nastavila se za vreme gimnazijskog školovanja. Bila je i podsticana od profesora Bore Mihajlovića koji je sa talentovanim učenicima neprestano radio van škole i svog predmeta, nemačkog jezika.

Bati je, po sopstvenom priznanju, jako smetalo što su ga u školi zadirkivali zbog njegove nacionalnosti, zivkajući ga „Grče, Grče“. Tada je rešio da svoje prezime Paskalj „produži“ onim našim „vić“ i tako se obračuna sa svojom frustracijom.

Sanjao je da postane glumac, ali je studirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu da bi se, za vreme rata, upisao na Muzičku akademiju, Odsek za glumu, koji je okupljao ratom zahvaćenu generaciju i imao izvanredne profesore.

Počeo je sa ozbiljnim radom u KUD-u “Ivo Lola Ribar“, nastavio u Akademskom pozorištu, kasnije Narodnom pozorištu, pa Beogradskom dramskom, Pozorištu na Terazijama, u kome je 1991. stigao do penzije.

O svemu što se u međuvremeno dešavalo, Radmila Mišić, autorka hronike Kruševačke gimnazije i njenih uspešnih đaka, među kojima je i Bata Paskaljević:

Po nalogu Agitpropa, dekretom, prešao je u profesionalno, Narodno pozorište u kome je ostao dve sezone. Sa grupom dobrih glumaca, predvođenih Sojom Jovanović, prešao je u Beogradsko dramsko pozorište u vreme kada je došla generacija glumaca sa Akademije i stvoren naš vrhunski teatar.

U vreme pripajanja ovog pozorišta Beogradskoj komediji i njihovim razdvajanjem, Bata Paskaljević je bio u stalnom angažmanu i u jednom i u drugom, do 1956. godine, kada je osnivanjem Ateljea 212 postao njegov član ulogom u prvoj predstavi „Čekajući Godoa“.

U toku 1960. godine, kao stipendista francuske vlade, boravio je u Školi pokreta i mimike kod čuvenog Lekoka i imao brojna studijska (privatna) putovanja po svetu.
Bata Paskaljević je debitovao na filmskom platnu komičnom ulogom Gricka u Nanovićevom „Čudotvornom maču“, filmovanoj bajci o Baš Čeliku, mitskom stvorenju iz našeg narodnog predanja.

Film je bio veliki hit u svoje vreme, na njegovoj realizaciji nije se štedelo i presudno je uticao na karijeru i popularnost tada mlađanog Radeta Markovića, u kome su pojedini gledaoci i kritičari već videli obrise jugoslovenskog Lorensa Olivijea. „Mač“ je usput filmskoj publici predstavio i Paskaljevića, do tada nepoznatog širem auditorijumu. Bio je to jedan iz grupe filmova koji su, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, na televiziji obavezno reprizirani svakog zimskog raspusta, pa letnjeg, pa za praznike, i tako godinama… A nije partizanski film, ni blizu.

Svoju prvu, a ispostaviće se i jedinu, glavnu filmsku ulogu imao je 1954. godine, kada je igrao Jerotija Pantića u ekranizaciji Nušićeve komedije „Sumnjivo lice“ u režiji Soje Jovanović. Već tada bilo je i njemu samom jasno da ga i struka i publika doživljavaju kao usko profilisanog komičara, dakle, glumca čije ime ne ulazi u razmatranje kada su u pitanju dramske, ili kako to vole da kažu, karakterne uloge.

„Svako ko drži ozbiljno do sebe je smešan“, govorio je Bata. „I sve što je ozbiljno, kada se insistira na ozbiljnosti, jeste smešno“.
Zatim je igrao u poznatim filmovima „Silom otac“, „Već viđeno“, komedijama Soje Jovanović, u filmovima Lole Đukića, sa gotovo svim velikim jugoslovenskim rediteljima, u nemačkom filmu „Bez daha od ljubavi“.

I na televiziji se pojavio sa počecima njenog zabavnog programa, i bio akter u svim humorističkim serijama Lole Đukića, Novaka Novaka, kasnije Siniše Pavića…

Male ali zapažene komične uloge ređaju se na malim ekranima, koji u to vreme munjevito ulaze u domove praktično svih Jugoslovena i postaju dominantna razonoda. Bata je „neizbežan“ u praktično svim humorističkim serijama, TV žanru koji je bukvalno eksplodirao. Gledali su se prvo sjajni „Muzikanti“, pa „Rođaci“, „Ću, ćeš, će“, zatim, urnebesni „Majstori“, pa kultne „Kamiondžije“. A onda se pojavio i prvi, da se moderno izrazimo, domaći sitkom, i to kakav – nezaboravno „Pozorište u kući“ (1973). Bata Paskaljević dobio je ulogu Čede Mungosa, hauzmajstora i simpatičnog komšije porodice Petrović. Taj nadimak, Mungos, perfektno je dočarao njegovu živčanost, kao i potrebu da stalno nešto „njuška“ po zgradi u kojoj živi na Karaburmi, zajedno sa legendarnim Rođom Petrovićem i njegovom porodicom. Partnerka mu je bila takođe slavna kruševačka glumica Olga Stanisavljević u ulozi Rajke.

Iako već duže penzioner, Mihailo Bata Paskaljević, bio je jedan od najprisutnijih glumaca beogradske pozorišne scene. Na sceni „Teatra T“ iz sezone u sezonu ostvarivao je nove i zahtevne uloge u mjuziklima „Lukrecija“, „Kabare“ i preko sto pedeset puta u „Neko to voli vruće“ , u „Crnoj komediji“… U „Ateljeu 212“ igrao je u predstavama „Ljubavno pismo“, „Iza kulisa“, „Kola mudrosti dvoja ludosti“, „Očevi i oci“, „Katarina“. Podjednako su mu bili bliski i domaći i strani autori i dela klasične i savremene dramaturgije, ali je uvek naginjao komediji.

Početkom 1995. godine snimio je film Petra Lalovića „Povratak prirodi“ i nastavak televizijske serije „Srećni ljudi“.

Njegovo znanje francuskog jezika pomoglo mu je u ulozi načelnika Interpola u hit komediji „Ćao inspektore“, a tokom osamdesetih gledali smo ga i kao žandara u „Maratoncima“, konobara u „Razvodu na određeno vreme“, profesora u „Boljem životu“, vlasnika restorana u „Poslednjem krugu u Monci“.

U Kruševačkom pozorištu nije odigrao ni jednu ulogu, ali je dve predstave igrao uz Vojina Ćetkovića i Nelu Mihajlović u kruševačkom Teatru ZA („Mušica“ i „Ludi od ljubavi“), na letnjoj sceni u nekadašnjem svom dvorištu, kraj svoje kuće u Obilićevoj ulici.

Govorio je da postoje tri stvari koje nikad neće odbiti: ulogu, čast u kafani i žene. Ženio se pet puta, mada ima onih koji tvrde da je zapravo šest ili čak sedam puta stao pred matičara. Iz trećeg braka sa Brazilkom Renildom dobio je jedino dete, nazvano po dedi, sina Zoju koji je biznismen u Diseldorfu.

Ispunjen zadovoljstvom i srećom što mu se mladalački san ostvario i postao glumac, prepun neverovatne energije i svestrano angažovan, radio je neumorno i poletno.
„Radiću sve dok mogu“ – pričao je uz onaj njegov karakterističan smešak. I to je zaista činio na pozorišnoj sceni i na filmu do poslednjeg daha. Preminuo je, u zemunskoj bolnici, tačno 32 dana pre zakazane premijere filma „Pljačka trećeg Rajha“ 2004. godine, svog pretposlednjeg filma. Posledenji, „Ispred prve linije“, bio je još uvek u fazi proizvodnje.
Pre ovoga, snimali su zajedno Šotra i Bata filmove „Dnevnik uvreda 1993“, „Lajanje na zvezde“, „Zonu Zamfirovu“, kultne serije „Više od igre“, „Priče iz radionice“, TV film „Džangrizalo“…

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Paskaljević je u svojoj karijeri dugoj čak 55 godina glumio u 80 igranih filmova, kao i u više od 60 TV serija, što ga, kada se još uzmu u obzir i njegove uloge u 50 TV drama i komedija, svrstava među naše najplodnije filmske glumce.

Nagrade su ga, međutim, zaobilazile, kao i glavne uloge, kojih je imao manje nego prstiju na jednoj šaci. To mu nije smetalo da osvoji publiku, da od epizoda načini remek-dela.
Za dve epizodne uloge dobio je nagrade festivala „Dani komedije“ u Jagodini i Filmskog festivala u Nišu.

Osim kod publike, bio je omiljen i među kolegama. Kozer, duhovit i otvoren lako je postao imiljeno TV lice 60-ih i 70-ih među Jugoslovenima. Kolege su ga često zadirkivale da je najveća tvrdica među glumcima. Po pozorišnim klubovima često se moglo čuti da je Bati lakše izvaditi zub iz vilice nego dinar iz novčanika.