Šta sve čuva Narodni muzej Kruševac: Prikaz Kosovskog boja

– Srpska vojska na braniku hrišćanske Evrope –

U Narodnom muzeju Kruševac se, kao deo stalne postavke, čuva prikaz Kosovskog boja- raspored vojske, izgled srpskog i turskog vojnika tog vremena i zapisi savremenika o boju koji odlično oslikavaju duh tog vremena.

Prodor Turaka na Balkan

Turci su i mnogo pre 1371. nadmašili razjedinjene hrišćanske snage u istočnom delu Balkanskog poluostrva. Već bitkom kod Dimotike 1352, pokazali su svoju vojnu snagu. Ali ni posle maričke bitke nisu bili spremni da zaposednu sve zemlje pobeđenih oblasnih gospodara. Njihova država se širila na dva kontinenta – u Maloj Aziji i na Balkanskom poluostrvu. Tokom svoje istorije, Osmanlije su smišljeno izbegavale da se bore na dva fronta. Turci su naselili Trakiju početkom 14. veka. Osmanlije su osvojile Galipolje 1354. godine. U Evropu su došli kao na poziv Jovana Kantakuzina. Bili su u njegovoj službi kao najamnici u građanskom ratu protiv cara Jovana V Paleologa. Usled zemljotresa Galipolje je bilo nemoguće odbraniti. Osvajanjem Galipolja oni su osnovali svoju državu u Evropi.Vizantija, usled građanskog rata, nije imala snage da se odbrani. Turci su, za vreme vladavine cara Uroša Nejakog, osvajali Balkan i širili granice na račun Vizantije i Bugarske. Sultan Murat I 1363. godine premešta prestonicu u Jedrene.

Vodeći dugoročnu politiku, svesni trenutnih mogućnosti, Osmanlije su od svojih vazala u početku zahtevali simboličan godišnji danak, a kasnije, da u ratnim pohodima sultana učestvuju s pomoćnim trupama. Dugogodišnjim pustošenjima bile su izložene okolne oblasti koje su Turci tek nameravali da osvoje. Učestali upadi turskih odreda razarali su privredu unoseći istovremeno nesigurnost, strah i paniku. Unutrašnja društvena previranja u istočnom delu Balkanskog poluostrva išla su naruku osvajačima. Pred opasnošću od „bezbožnika“, deo feudalaca se povlačio u manastire, najčešće u Svetu Goru. Utočište u manastirima obezbeđivali su i članovi vladarske porodice. Podizanjem teško pristupačnih manastira Meteora u Tesaliji nastalo je sveto mesto i sigurno utočište pred naletom moćnih Osmanlija.

Pošto su 1383. zauzeli Ser, Turci su, zaobilazeći utvrđeni Solun, prodirali sve dublje u unutrašnjost Balkana. Imali su osigurano zaleđe koje su držali njihovi vazali, braća Dragaš i kralj Marko Mrnjavčević. Osvajači su se služili davno oprobanim sredstvom – zavadi pa vladaj.

Neko vreme bili su pošteđeni severni srpski krajevi. Turci su jedino tu naišli na organizovan otpor. Upravo na ovim prostorima nekad jedinstvene i prostrane države Nemanjića nastala je najsnažnija država, kojom je upravljao knez Lazar Hrebeljanović. U svom najvećem obimu, njegova oblast se prostirala od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine. Knez je praktično držao celo Pomoravlje s gradovima Nišom, Kruševcem, Užicem i rudarskim središtima Novim Brdom i Rudnikom. Moravska Srbija postaje središte okupljanja pred naletom Turaka.

Sukobi sa Turcima pre boja na Kosovu

Prvi upad Turaka u zemlje pod upravom kneza Lazara zabeležen je deset godina posle maričke bitke. Jedan njihov odred su na Dubravnici kod Paraćina suzbili Crep i Vitomir, vlastela kneza Lazara. Znatnije turske snage predvodio je 1386. u boju na Pločniku lično sultan Murat. Srpska vojska s knezom Lazarom na čelu nalazila se u Toplici, i tada je sprečen dublji prodor neprijatelja u unutrašnjost zemlje. Na osnovu sačuvanih izvora može se zaključiti da Turci nisu imali uspeha u borbama protiv kneza Lazara u vremenu između maričke i kosovske bitke. Moravska Srbija, mada nevelika po prostranstvu, bila je privredno snažna a upravno i vojno dobro organizovana. Taktika povremenih upada manjih turskih odreda, s ciljem da se razori privreda, zaplaši stanovništvo i unese pometnja, nije urodila plodom. Stoga su se obe strane pripremale za odlučan sukob kome su prethodile diplomatske pripreme kneza Lazara.

Pripreme za boj, raspored snaga i tok bitke

Uoči Kosovske bitke, knez Lazar se izmirio sa ugarskim kraljem i obnovio vazalne obaveze. Posredovao je knežev zet Nikola Gorjanski Mlađi, mačvanski ban. Za odlučan sukob s Turcima knez Lazar je okupio najbliže rođake i saveznike. Njegov zet Vuk Branković, gospodar Kosova i Skoplja i sam je bio ugrožen, a kralj Tvrtko je očekivao odmazdu, jer je jedan turski odred pretrpeo težak poraz kod Bileće 1388. godine. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada turski vazal i nije učestvovao u Kosovskom boju.

Za sukob su se pripremali i Turci. Sultan Murat І je sakupio snage iz azijskih i evropskih delova Osmanskog Carstva. Sa njim su bili i sinovi Bajazit i Jakub. Sultanu su pomagali i neki hrišćanski vazali. Preko oblasti Konstantina Dragaša Turci su izbili na Kosovo, teritoriju Vuka Brankovića. Na Vidovdan, 15. juna (po novom kalendaru 28. juna) 1389. godine (6897.) došlo je do žestokog sudara u kome su našla smrt dva vladara, knez Lazar i sultan Murat. Knez Lazar se prvi ulogorio na Kosovu Polju, a dan kasnije i Murat.

Postoji nekoliko verzija o broju ratnika. Najverovatniji broj je bio 180.000 Turaka i 60.000 Srba. Jedno je sigurno, broj je bio 1:3 u korist Turaka. Tursku vojsku je u prvom redu činila pešadija i laka konjica, a u drugom redu janičari. Rezervu je činila čerkeška konjica. Ispred Murata su bile kamile. Srpsku vojsku je činila teška oklopljena konjica i teška pešadija. Obe vojske su imale rezervu. U centru srpske vojske je bio Knez Lazar, levo krilo je vodio Vlatko Vuković, a desno Vuk Branković. Tursku vojsku je u centru predvodio Murat, levo krilo je vodio Jakub, a desno Bajazit.

Bitka je počela oko 8 sati ujutro, na Vidovdan. Srbi izvode brz i žestok napad da bi izbegli strele odapete od strane turskih strelaca. Srpska teška konjica, koju je na desnoj strani vodio Vuk Branković, razbija tursko levo krilo, melje ga i nastavlja dalje prema Muratu. Bajazit videvši propast turskog levog krila vrši protivudar na srpsko levo krilo koje je vodio Vlatko Vuković. Protivudar ne uspeva.

Miloš Obilić videvši prolaz ka sultanu, zajedno sa svojim hrabrim vitezovima, oklopnim konjanicima, formira klin i probija se do sultana i ubija ga kopljem. Miloš je dovršio ubistvo Murata mačem. Ratnici oko Murata ubijaju Miloša Obilića.

Veziri oko Murata pokušavaju da sakriju da je Murat ubijen, te po glasniku javljaju Bajazitu da ide po rezevrnu vojsku iz razloga da ga izvuku iz bitke i ostane živ, jer je levo turske krilo turske vojske koje je predvodio Jakub bilo potpuno razbijeno. Nakon Jakubove pogibije, trebalo je sačuvati naslednika prestola da ne dođe do građanskog rata oko vlasti. U turskoj vojsci nastupilo je rasulo i povlačenje. Videvši to, Bajazit se sklanja sa odabranim ratnicima da bi nakon bitke pokupio tela oca i brata.

Putnici trgovci koji su išli ka Dubrovniku su posmatrali bitku i kasnije se priključili vojvodi Vlatku Vukoviću koji se vraćao nakon boja u Bosnu. Ti trgovci su bili glasnici o velikoj hrišćanskoj pobedi kojoj su u čast zvonila zvona na crkvi Notr Dam u Parizu.

Po prvi i jedini put u istoriji u boju sa hrišćanima gine turski sultan. Sukob je nadaleko odjeknuo i snažno delovao na savremenike.

Istorijski izvori o Kosovskom boju

Najstariji izvor nastao je dvanaest dana posle sukoba. To su vesti monaha Ignjatija, jednog od ruskih hodočasnika koji su se u vreme sukoba zatekli na turskoj teritoriji ali još nisu saznali vesti o mestu bitke: „U nedelju… prispesmo u grad Astraviju. Mitropolit se zadrža tu da bi saznao vesti o Muratu. Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza. Kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastrašen ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi Turskoj, mitropolit otpusti monaha Mihaila. Episkop Mihail otpusti mene, Ignjatija i Sergija Azakova svoga monaha“. Iz kratkog izveštaja se ni jednom rečju ne naslućuje turska pobeda. Naprotiv, stiče se utisak da je sultanova smrt izazvala pometnju bar u evropskom delu Osmanskog Carstva.

I kralj Tvrtko I Kotromanić (1377-1391) piše o porazu Turaka 1. avgusta u pismu Trogiru, a oko dva meseca kasnije Firenci. Sam Tvrtko, zauzet osvajanjima dalmatinskih gradova, nije došao na Kosovo, ali je tamo poslao vojvodu Vlatka Vukovića. Bosanska vojska, kako tvrdi Tvrtko, vratila se s neznatnim gubicima, dok su Turci pretrpeli težak poraz, tako da je „malo od njih žive glave iznelo“. Konstantin Filozof, autor „Žitija despota Stefana Lazarevića“ ostavio je zapis o neverovatnom podvigu srpskog viteza Miloša Obilića.

Opština u Firenci je čestitala Tvrtku pobedu o kojoj su „odavno“ stizali glasovi i pisma „mnogih ljudi“. Ovaj dokumenat navodi Vidovdan kao dan bitke, zatim mesto sukoba i pogibiju Murata kao delo dvanaestorice zaverenih ratnika „koji probivši neprijateljske čete i kamile naokolo vezane, mačem otvorivši sebi put, do Muratova šatora dopreše. Srećan nad ostalima i onaj, koji vođu tolike sile, jurnuvši mu mač u grlo i skut, junački umori“.

Vest o porazu Turaka odjeknula je još dalje na Zapadu. Završavajući jedan spis u Parizu, Filip Mezijer je pre oktobra 1389. zapisao da je Murat potpuno pobeđen, da su on i njegov sin pali u boju, kao i najhrabriji iz njegove vojske.

Vest o sultanovoj smrti nije bila sporna i zato je u Veneciji odlučeno da se novom sultanu izrazi saučešće. Tada se u Veneciji još nije znalo ko se nalazi na čelu Osmanskog Carstva. Stoga je mletački poslanik poslao dva pisma – jedno za Bajazita a drugo za Jakuba — da bi se odgovarajuće uručilo novom sultanu. Sadržina vesti „kojima se ipak verovati ne može“ očigledno nije išla u prilog Osmanlijama, te je iz diplomatskih razloga izostavljena.

Jedan hroničar je zapisao „Pošto su obe strane iznemogle i boj prestao i bezbrojna množina Srba i neprijatelja, pobijena, po Kosovu ležala, rečeni Murat dobivši od mača ranu u srce nasilno dušu ispusti“, a knez Lazar „mačem posečen blaženi kraj primi“. Dubrovački anali i jedan italijanski letopis prikazuju kosovsku bitku kao neodlučan sukob, s velikim gubicima na obema stranama.

Razrađenu kosovsku legendu zapisao je Dubrovčanin Mavro Orbin u delu Kraljevstvo Slovena koje je objavljeno 1601. na italijanskom jeziku. I posle Orbina širio se krug kosovskih junaka a dodavane su nove pojedinosti.

Na osnovu savremenih i nešto kasnijih izvora, Turci nisu dobili bitku na Kosovu. Međutim, nije bilo neophodno da nastavljaju rat. Na Kosovu je izginula cela jedna generacija, cvet srpskog plemstva. Taktički gledano, srpska vojska je dobila bitku. Letopisi govore o neodlučnom ishodu, a Turci su se posle krvavog okršaja povukli. Međutim, vremenom se pokazalo da je to bila pobeda ekonomski i brojno daleko snažnijeg protivnika.

Posledice obostranih velikih gubitaka bile su porazne samo za jednu, znatno slabiju stranu. Iako je bila privredno snažna i vojnički dobro organizovana država, Srbija ni po obimu ni po broju stanovnika nije mogla da se poredi sa Osmanskim Carstvom. Zato ne iznenađuje što su Lazarevi naslednici priznali novog sultana Bajazita za vrhovnog gospodara nakon napada ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog. To je bila neposredna posledica kosovske bitke. I na Zapadu i na Istoku savremenici su bili pod utiskom gotovo neverovatne činjenice da je na Kosovu poginuo vladar Osmanlija.

Obogaćena pojedinostima iz predanja, Kosovska bitka je snažno delovala na potonje naraštaje i doprinela stvaranju narodne istorijske svesti.

GALERIJA

Ognjen Milićević

Foto: Narodni muzej Kruševac/ Vikipedija