Šta sve čuva Narodni muzej Kruševac: Kopija natpisa na kosovskom mramornom stubu

– Ključaonica kulturno-istorijskog blaga – šta čuvaju kruševački depoi –

U Narodnom muzeju Kruševac čuva se kopija prepisa natpisa na kosovskom mramornom stubu, koji svedoči o Kosovskom boju i podvigu kneza Lazara i Kosovskih junaka. Sastavio ga je sin i naslednik kneza Lazara, Stefan Lazarević. Predstavlja pohvalnu pesmu napisanu u formi apostrofe i, kako beleži Jovan Deretić u knjizi „Istorija srpske književnosti”, u njoj se vidi uticaj crkvene poezije, ali i daleki odjeci viteške epike

 Priređuje: Ognjen Milićević, istoričar

 Kameni stub sa uklesanim natpisom u spomen Kosovskog boja nalazio se u blizini crkve Samodreže, gde se, po predanju, pričestila srpska vojska pred boj na Kosovu. Tu je nakon boja sahranjen Miloš Obilić. Svedočanstvo o natpisu na mramornom stubu, oko 1496, ostavio je Konstantin Mihailović iz Ostrovice kod Novog Brda. Ovaj prepis čuva se u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu. Natpis je bio uklesan u kamenom stubu, koji je posle Angorske bitke, 1404. godine, bio postavljen na Gazimestanu. Danas se ovaj tekst nalazi uklesan na malom kamenom stubu, uz spomenik na Gazimestanu.

Iza kneza Lazara je ostala država i nadživela ga preko 60 godina, a i danas je u temeljima savremene Srbije. Njegovo ime na jevrejskom znači „Božja pomoć“. Ep je knezu Lazaru pripisao izbor Nebeskog Carstva umesto zemaljskog, u bici na Kosovu. Na mestu Kosovske bitke postavljen je „krstoobražen“ kamen na kome je bio natpis o bici, za koji se obično misli da ga je napisao despot Stefan. Ovog natpisa odavno nema, ali je sačuvan u prepisu i glasi:

„Čoveče koji Srpskom zemljom stupaš,

bilo da si došljak ili ovdašnji,

ma ko da si i ma šta da si,

kada dođeš na polje ovo

koje se zove Kosovo,

po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,

te sa njima i kamenu prirodu,

mene krstoznačnog i kao steg

videćeš kako uspravno stojim.

Da ne promineš i da ne previdiš

kao nešto zaludno i ništavno,

no molim te, priđi i približi se meni, o voljeni,

i razmotri reči koje ti prinosim,

i iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka

i kako i zašto stojim ja ovde,

jer istinu ti govorim,

ništa manje od živoga,

da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.

Ovde negda (bejaše) veliki samodržac,

čudo zemaljsko i riga srpski,

zvani Lazar, knez veliki,

pobožnosti nepokolebimi stub,

bogopoznanja pučina i mudrosti dubina,

ognjeni um i zaštitnik stranaca,

hranitelj gladnih i smilovanje ništih,

tužnih smilovanje i utešitelj,

koji voli sve što Hristos hoće.

Kome ide sam po svojoj volji

i sa svima svojima, bezbrojnim mnoštvom,

koliko je pod rukom njegovom.

Muževi dobri, muževi hrabri,

muževi, vaistinu, u reči i u delu

koji se blistaju kao zvezde svetle,

kao zemlja cvetovima šarenim,

odeveni u zlato i kamenjem dragim ukrašeni;

mnogi konji izabrani i zlatosedlani,

svedivni i krasni konjanici njihovi.

Sveplemenitih i slavnih

kao kakav dobri pastir i vođa,

mudro privodi slovesne jaganjce

da u Hristu dobro skončaju

i (prime) mučenja venac

(i) višnje slave učesnici budu.

I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo

zajedno s dobrim i velikim gospodinom,

hrabrom dušom i verom najtvrđom,

kao na dvoranu krasnu i mnogomirisnu hranu

na neprijatelja se ustremiše

i vladajućeg zmija zgaziše

i umrtviše divlju zver

i velikog protivnika

i nesitog ada sveproždrljivca,

velim Amurata i sina njegova,

aspidin i gujin porod,

štene lavovo i vasiliskovo,

pa sa njima i ne malo drugih.

O, čuda Božijih sudbina,

uhvaćen bi hrabri stradalac

bezakonim agarenskim rukama

i kraj stradanju dobro sam prima

i mučenik Hristov postaje

veliki knez Lazar.

Ne poseče ga niko drugi, o voljeni,

do sama ruka toga ubice, sina Amuratova.

I sve ovo rečeno svrši se leta 6897,

indikta 12, meseca juna 15. dan, u utorak,

a čas je bio šesti ili sedmi,

ne znam, Bog zna.“

Natpis deluje kao sažet sadržaj živopisa Markovog manastira, koji se nalazi nedaleko od Skoplja. Po svedočenju ovog natpisa, knez Lazar je kao dobar hrišćanin, po slobodnom izboru svom i srpskih konjanika, pošao u bitku, i svi su bili spremni da poginu i postanu uzor kako se daje život za svoju veru i slobodu. Izabrali su učešće u nebeskoj liturgiji, zato u natpisu piše da su obučeni u svečane odežde.

Knez Lazar je mudro, podobno Dobrom pastiru (Hristu), srpske plemiće valjane duše i tvrde vere, učinio pričasnicima višnjeg slavlja, kroz mučeništvo, da završe zemaljski život u Hristu.

Poginuo je i Murat, jedan od utemeljivača Otomanskog carstva (on je uveo danak u krvi i janičare). To je bio podvig nadahnut evharistijom (pre boja, po predanju, srpska vojska pričestila se u crkvi Samodreži).

Kako pripoveda drevno srpsko predanje, stari zavet: za ispunjenje Božije volje i slobodu valja se boriti sa neprijateljem, pogubiti i biti ubijen. To nije bilo puko pokazivanje junaštva i sile. Zato Kosovski izbor Carstva Nebeskog ne može biti nekakva naknadna hrišćanska prerada istorijskog događaja, jer je knez Lazar kao pravoslavni hrišćanin zaista izabrao Carstvo Nebesko, da bi sprečio prelazak u drugu veru, a samim tim i gubitak nacionalnog identiteta.

Kosovski stub bio je svojevrstan nadgrobni spomenik, kameni guslar i svedok ispunjenog zaveta naših predaka. Knez Lazar, i za rat spremni srpski dostojanstvenici, uradili su tada ono što je trebalo za spas naroda u vremenu, da narod ostane na pravom putu.

Poznato je i da na mestu smrti despota Stefana, u porti crkve Svetog Ilije u zaseoku Crkvine kod Mladenovca, postoji sličan takav spomenik.

Foto: Vikipedija