Sećanja: Čkalja kapiten Zvezde protiv Napretka u Kruševcu

Utakmicu je rešio Pera Mladenović, golom iz slobodnog udarca, te je tako Napredak slavio sa 1:0

Na revijalnoj utakmici, odigranoj 14. oktobra, na Dan oslobođenja grada, 1970. godine, kao kapiten Crvene zvezde na teren je, umesto Dragana Džajića, praćen ovacijama zemljaka, istrčao najpoznatiji rođeni Kruševljanin nakon despota Stefana Lazarevića – Miodrag Petrovi Čkalja.

Deo ove sjajno napisane reportaže Ružice Maksimović pročitajte u nastavku:

Najveselija fudbalska utakmica 1970: Miodrag Petrović Čkalja poveo Zvezdu u svoj rodni Kruševac

Oktobar 1970: U Moskvi će se početkom novembra odigrati prijateljska fudbalska utakmica između reprezentacije SSSR-a i izabrane ekipe Jugoslavije. Savezni kapiten Rajko Mitić nalazi se pred teškim zadatkom: treba se revanširati za poraz u Beogradu i potvrditi dobru formu sa starta u Kupu nacija Evrope u fudbalu… Provera forme očekuje i igrače Crvene zvezde, koji putuju u Kruševac na prijateljsku utakmicu sa timom Napretka, organizovanu u čast oslobođenja grada. Vođa puta im je niko drugi do – Miodrag Petrović Čkalja…

„Svi ga gledaju ozarenih lica. Zovu ga, pljeskaju mu, deca preskaču ogradu, hvataju ga za ruku i idu za njim, slušaju svaku njegovu reč, a onda trče prema ogradi. Šta kaže? Šta kaže? – pita publika, a dečica prepričavaju sve što su čuli od Čkalje“

Miodrag Petrović Čkalja kao vođa puta fudbalera „Crvene zvezde“ stigao je svojim „pežoom 504“ u Kruševac nekoliko trenutaka pre autobusa u kome su bili igrači. U centru grada kao da je neko preko razglasne stanice objavio njegov dolazak. Odjednom deca su počela da trče sa svih strana. Ljudi su se tiskali da priđu Čkalji što bliže. On se hrabro držao u gužvi. Grlili su ga svi koji su stigli, podsećali ga na dane kad su zajedno na poljančetu iza groblja igrali fudbal. Ljutili su se što češće ne dolazi u svoj rodni Kruševac. – Zaboga, Čkalja, Kruševljani su vam priredili takav doček, za fudbalere „Crvene zvezde“ niko i ne pita, biće ljubomorni.

– Nemojte da kažete: Kruševljani. Ja sam Kruševčanin! Morao sam da požurim napred iz dva razloga: prvo kao vođa puta „Crvene zvezde“ pokazivao sam šoferu put, a kao domaćin treba ovde i da ih dočekam. Šteta samo što nema Džaje. Videli biste da bi me on bacio u zasenak. – Ne, sigurno bi bilo obrnuto.

– Kad vam kažem – uozbiljio se Čkalja, stavio ruku na srce kao da hoće da se zakune i strogo „profesorski“ nas pogledao preko naočara – Zna se ko je popularniji. – Ko, recite!

– Nije to važno. Glavno je da se ja i Džaja podjednako razumemo u fudbal. Videćete kako ću ga danas ovde zameniti.

Kruševac je proslavljao dan oslobođenja grada. Gosti su stigli sa svih strana. Doputovali su i Italijani iz prijateljskog grada Pistoje, slavilo se svuda, ali je ipak najveselije bilo na stadionu, gde se okupilo više od petnaest hiljada Kruševljana i gostiju iz okolnih mesta. Došli su da vide utakmicu između „Napretka“ i „Crvene zvezde“, ali i da pozdrave svog ljubimca Čkalju.

– Pusti me, čoveče da ga pogledam izbliza, a ne samo kad se pojavi na televiziji. Živa neću prežaliti ako propustim ovakvu priliku – uveravala je milicionera na kapiji ispred svlačionice jedna maramom zabrađena snaša. – Da mu čestitam što je oženio onog njegovog Milorada.

– Kupi kartu pa lepo idi na tribine. Videćeš ga. Kad bi sve ove pustio, lom bi nastao. Nije Čkalja ovde došao vama da izigrava. On je bre, vođa puta, doveo nam je „Zvezdu“ u goste – odbrusio je bez milosti čovek u uniformi i pozvao još dvojicu drugova za svaki slučaj.

Trener „Crvene zvezde“ Miljan Miljanić širi ruke, smeška se i kaže:

– Čkalja je veoma ozbiljno shvatio svoju dužnost. Očekivali smo da će on sve to prihvatiti kao šalu.

– Miljane, nemoj da se gubiš, odoh ja da vidim kakav je teren – žuri Čkalja i uz put se doteruje. Obukao je malo veću crvenu trenerku, pa se plaši da publika ne pomisli da se ugojio.  – Nisam pustio stomak, to izgleda zbog rajsferšlusa.

Kad se pojavio na igralištu, sa svih strana se začuo urnebesan pljesak. – Napred, Čkalja!

Ali on se i ne osvrće. Saginje se, pipa travu, poskakuje.

– Malo je teren mekan – vrteo je Čkalja glavom. – Sad ću Miljanu da podnesem iscrpan referat.

Svi ga gledaju ozarenih lica. Zovu ga, pljeskaju mu, deca preskaču ogradu, hvataju ga za ruku i idu za njim, slušaju svaku njegovu reč, a onda trče prema ogradi.

– Šta kaže? Šta kaže? – pita publika, a dečica prepričavaju sve što su čuli od Čkalje.

Pre početka utakmice foto-reporteri su zamolili Čkalju da ga slikaju u „Zvezdinom“ dresu. – Hoću, ali da budem golman.

Uzima loptu, traži od Dujkovića rukavice, izvodi pravi šut. Svi se smeju, a i Bata Paskaljević dolazi da se slika.

– Beži, Bato, kvariš mi sliku sa tim šeširom. Ko je još video ovakvog fudbalera?

– Budi miran, nemoj da se izmotavaš – kaže Bata – gledaju te igrači. – Šta će biti ako oni na utakmici počnu da se šale, kao vođa puta?

Fudbaleri „Crvene zvezde“ istrčali su na teren predvođeni Miodragom Petrovićem Čkaljom, umesto Džajićem. Pozdravljanje sa sudijama i sve ostale ceremonije Čkalja je veoma ozbiljno shvatio, a za vreme utakmice zabrinuto je vrteo glavom posle svakog promašaja „Zvezdinih“ igrača.

– Čkalja, za koga navijaš? – pitaju ga.

– Navijam za naše – diplomatski je odgovarao „Zvezdin“ vođa puta i gledajući kako „crveno-beli“ slabo igraju nije hteo da pripali ponuđenu cigaretu.

– Ima vremena za pušenje, sad kad „Zvezda“ primi gol. Eto, ja vođa puta, ali ništa. Ćutim. Neću da mi posle kažu da sam se mnogo mešao u njihov posao. – Hajde, Čkalja, ulazi u igru, slabo ovi tvoji… – viče publika, a on se smeje. Uživa gledajući kako igra Mihajlović „Trifke“: – Tako je sladak, pojeo bih ga, naročito kad onako opali loptu, pa iz slobodnog udarca postigne gol.

Vreme je prolazilo, a besposleni golmani su stajali ispred mreže. Neefikasne navale i jednog i drugog tima nervirale su gledaoce koji su želeli da vide bar jedan gol.

– Daj bože, da neko pobedi – kaže Čkalja – inače biće penala, treba neko da dobije ovaj divan pehar.

Iako kaže da mu je svejedno ko će pobediti, Čkalja ustaje sa stolice kad je gužva pred „Zvezdinim“ golom i dovikuje:

– Skačite braćo i sestre, nemojte da primite gol!

Dok igrači trče od jednog do drugog gola i gledaoci počinju da se nerviraju što svi neprecizno pucaju, Čkalji stalno prilaze Kruševljani, njegovi prijatelji, grle ga i koriste priliku da ga „recnu“ što „Zvezda“ nikako da postigne bar počasni pogodak.

– Jedino ti da uđeš u igru, da im pomogneš!

– Misliš da ne bih mogao. Trčao bih na sve strane, jedino ne bih smeo loptu da udarim glavom. Zvonilo bi mi tri dana. Inače ne držim ja džabe dijetu. Ne brinem se za liniju.

– Kakvu dijetu, daj, Čkalja, recept – traže njegovi prijatelji, koji ne mogu da se pohvale da nemaju poveći stomak. – E, braćo moja. Nije važno samo dijeta. Ja nikad ne uzmem u usta kap alkohola. A zna se. Kad se lije, mnogo može da se pojede. Moj jelovnik je ovakav: ručak normalan, a ujutru i uveče po pola litra hladnog mleka.

– Bez ičega?

– Dabome, onako iz frižidera.

Objašnjavajući kako on drži dijetu, Čkalja gotovo nije video kako je „Zvezda“, iz slobodnog udarca primila gol. Sudija je ubrzo odsvirao kraj.

– Znao sam da će da izgube kad imaju ovakvog vođu puta – uzdahnuo je Čkalja, seo u milicijska kola da bi mogao da se probije kroz gužvu, navukao „dežurni“ osmeh na lice i nije došao na zajedničku večeru. U jelovniku nije bilo mleka.