Saša Petronijević – bagdalski Mali Princ

Ne volim da se dičim

Mojih prvih osamnaest godina su bile poslednjih osamnaest godina društva koje je bilo osuđeno na nestanak… Oni, koji su bežali od mraka, mogli su bez problema da se uklope u druge sredine, jer su dobro pričali engleski, poznavali istoriju, bili odlični u svim granama… Siguran sam da svako od nas može da govori perfektno najmanje četiri-pet jezika. I da se prilagodi i ponaša u najmanje isto toliko kutura i sredina… Igrao sam preko 800 puta predstavu “Victor Hugo, mon amour“. U njoj igram Igoa… Zamisli, ja iz Kruševca, sa Bagdale…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Saša je imao tu sudbu da postane „naredni veliki prvak kruševačkog glumišta“ – rođeni čaršijanac po kome će se čitavo jedno teatarsko doba nazivati jednog dana po pisanim hronikama… Kao meteor proletele su njegove briljantne uloge ’90-tih godina scenom, koju je delio ravnopravno sa najvećim bardovima srpskog pozorišta. Neposredno pre kraja milenijuma iznenada pakuje kofere i odlazi za Pariz. Dugo je kruševačka čaršija, makar onaj njen urbaniji deo, nostalgično patila za svojim Malim princom poteklim iz jedne od poslednih generacija legendarne Škole govora i glume „Bata Miladinović“ negdašnjeg Doma omladine…

Mogu te svrstati u „poslednju mladost u Jugoslaviji“, onu kojoj je Mi bilo važnije od Ja… Baš je bilo kreativno krajem ’80-tih u Kruševcu, puno mladih muzičara, glumaca, slikara… i životne radosti koja je mogla nastajati jedino iz bliskog druženja i potpunog razumevana. Jesi li nekad razmišljao o tom fenomenu jake svetlosti pre velikog mraka koji nas je prekrio?

Saša: Ja se trudim da ubedim sebe kako je sve to pomalo bilo i za očekivati ne zbog lokalnih fenomena nego jednostavno zato što je osciliranje dominantni pokret u univerzumu. Mi koji smo tada bili mladi doživeli smo verovatno taj neki kolektivni vrhunac i neizbežni pad u ponore… jako je odvratno biti primoran na fatalizam ali boriti se protiv takvog zamajca spada u domene Kihotizma. Za neke se možda svetlost javila u trenutku kada smo i ti i ja padali u mrak.

Sećam se da je pre mraka zaista bilo puno radosti i svetla. Imao sam sreće da u to vreme upoznam sve svoje najbliže prijatelje. Takođe sam, iako još klinac, sreo mnoge kreativne i pozitivne osobe… a onda je neko ili nešto sve okovao mrakom, iznutra i spolja.

Imao si, u tom tadašnjem Domu omladine, neke zanimljive vršnjake koji će kasnije tek pokazati raskoš svojih talenata, ali i veliki broj dobronamernih ljudi čija je životna misija bila da otkrije i u svet lansira što više takvih… Malo mi teže za rečima polazi da mlađem svetu dočaram koliko je to vreme bilo pristojnije, možda ti nekom prigodnom pričom to podupreš…

Saša: Mojih prvih osamnaest godina su bile poslednjih osamnaest godina društva koje je bilo osuđeno na nestanak. Mi smo nasledili, naročito što se mladih ticalo, neke linije vodilje kao na primer bavljenje sportom, takmičenjima iz matematike i svih ostalih mogućih predmeta, recitovanjem i pevanjem na raznoraznim priredbama i proslavama. Sve je to bilo organizovano od same baze tako da su i sve institucije i ljudi bili ozbiljno uključeni u rad s mladima. Zato je retko ko mogao da izbegne fizičko, zato je selekcija u sportovima bila izvanredna, jer su deca od malih nogu učestvovala na takmičenjima. Nije uopšte bilo čudno da klinca koji je svirao tamburicu u školskom orkestru sretneš nekoliko godina kasnije i shvatiš da je postao strašan gitarista i umetnik. Tako sam i ja krenuo da se bavim sportom (naravno zahvaljujući i porodičnom nasleđu, pošto je moj otac bio trener ženske ekipe Napretka u rukometu), pevao sam u horu i vrlo rano počeo da recitujem i glumim na priredbama. Ali sve je to bilo zahvaljujući izvanrednoj organizaciji od samog starta. Paradoks je da je u zemlji koja je odavno krenula da truli i raspada se, taj segment ostao čvrst do zadnjeg dana. Zato su kasnije oni, koji su bežali od mraka, mogli bez problema da se uklope u druge sredine, jer su dobro pričali engleski, poznavali istoriju, bili odlični u svim granama. Prosečan đak ondašnje države bio je dobro potkovan da se snađe i ostvari bilo gde u svetu… osim u sopstvenoj zemlji, ali nećemo o tome…

Dakle, kroz tu pozorišnu radionicu Doma omladine su prošli neverovatni umetnici – to nam je vreme pokazalo. A zašto? Verovatno zato što su ljudi koji su bili zaduženi da vode decu bili jednako motivisani i vođeni ljubavlju prema stvaranju jednako kao i sama ta deca. Ja sam počeo u radionici Radeta Savića, koga smo zvali Čika Rade. On nas je motivisao svojom posvećenošću, ljubavlju prema umetnosti i u isto vreme bdio nad nama. Nije to imalo veze s nekim guruom ili bizarnim marginalcem. Sve je bilo jasno, čisto, zdravo. Takvi su bili treneri u sportu, nastavnice i nastavnici, profesorke i profesori muzike, matematike, književnosti, nauka…

Bilo je apsurdno ne uzvratiti im poštovanjem i kulturnim ophođenjem. Naravno, bilo je s vremena na vreme i problema jer je statistički nemoguće drugačije. Ali je tendencija bila neverovatno pozitivna.

Jako mlad zakoračio si na veliku scenu slavnog Kruševačkog pozorišta. Jesi li tada pomislio da je to to – tvoj veliki svet umetnosti?

Saša: Sve se to jako brzo odigralo tako da nisam imao mnogo vremena za razmišljanje. Međutim, bio sam ushićen, srećan, i zaista impresioniran. Sa ove tačke gledišta mogu samo da konstatujem da bez uticaja i pomoći osoba iz moje uze i šire sredine ništa ne bih uspeo da ostvarim. Ne želim da delujem kao neki demagog ili lažno skromni licemer, to je surova istina rekao bih za svakog od nas. Ako krenem od samog početka kao prvo mogu da zahvalim roditeljima i bratu koji su me uvek podržali i bili mirna luka u koju sam uvek mogao da se vratim posle svakakvih izazova i bura. Od malih nogu sam posmatrao i pratio svoje roditelje koji su i jedno i drugo voleli svoj posao. Taj uticaj je verovatno bio bitan da meni bude očigledno da se bavim nečim što neizmerno volim. Zatim je i najuži krug prijatelja odigrao svoju ulogu. Ja sam bio odličan učenik od početka do kraja i imao sam predispozicije da izučavam razne tematike: od književnosti preko astronomije, jezika ili matematike. Ali je ključni trenutak bio kada smo se moj drug i danas kum, Branislav Nedić i ja samo kratko pogledali, dok smo spremali zadatke za prijemni ispit na elektrotehnici, i rešili da sve ostavimo po strani i krenemo u umetničke vode. On je danas uspešni dramaturg i reditelj, direktor tog istog Kruševačkog pozorista već dugi niz godina, a ja sam postao glumac. Vrata pozorišta mi je otvorio tadašnji direktor Nebojša Bradić koji mi je poverio sjajne uloge i imao divan uticaj na moj razvoj. Iza predloga da me prime u ansambl je stajao tadašnji prvak, naš predivni glumac Milija Vuković. On je na mene od prvog dana gledao kao na sina rođenog i dugujem mu svu ljubav i poštovanje. Da, postao sam deo velikog sveta umetnosti. Bio sam, kažem, impresioniran jer sam odjednom krenuo da igram u predstavama sa Slađanom Nestorović, koja me je kao klinca učila da recitujem, da se družim s Nebojšom Vranićem koji dobijao nagrade na festivalima. I naravno igrao sa legendama glumišta i u režijama slavnih reditelja.

I onda si sve to ostavio pa rešio da se otisneš u Pariz. Postao si jedna od najvećih zagonetki Kruševca, onog tužnog jer su u tebi videli dugoročnog prvaka drame, koji će nositi repertoar… Šta je prevagnulo kod odluke da odeš i čime si se, u međuvremenu, pozabavio u tom širokom svetu?

Saša: Ja sam to nekako instinktivno odlučio. U stvari izmrcvarile su me sve te godine sunovrata. A bio sam i ostao jako radoznao i stvarno sam želeo da istražim nove horizonte. I ponovo mi je taj isti instinkt govorio da će osobe koje zasta volim i koje me zaista vole, uvek biti tu negde uz mene, čak i izdaleka.

Što se nošenja repertoara tiče meni to nikad nije ni bila ambicija. Otišao sam dakle u Pariz gde sam, na moju sreću, počeo da živim kod najuže rodbine. I to je, u samom početku, bila zaista ključna stvar. Toplina i pažnja su mi pomogle da brzo krenem napred. Trebalo je skoro sve krenuti ispočetka. Ali je bilo strašno uzbudljivo to što sam iz dana u dan mogao da konstatujem kako napredujem. Fantastična priča. I vrlo brzo sam krenuo da igram u predstavama. Svidelo mi se što moram da se borim, što niko mene nije očekivao ni dočekivao s crvenim tepihom. Recimo, nekih par meseci posle mog dolaska sretnem, radeći na nekom projektu, jednog jako poznatog i cenjenog reditelja (Klod Štrac – nažalost preminuo pre desetak godina) i on mi kaže: „Slušaj, imaš dve mogućnosti. Možeš da nastaviš da misliš da si glumac iz Srbije i igraćeš s vremena na vreme u ponekoj seriji, ponekom filmu, uglavnom negativce iz Istočne Evrope sa jakim akcentom. Tu i tamo će te, s vremena na vreme, angažovati u pozorištu, prevodićeš tekstove i tako. A možeš da nastaviš da budeš taj glumac iz Srbije koji će naučiti i dobro savladati jezik, koji će nastaviti da studira pozorište, glumu i umetnost. U početku možda nećeš odmah videti rezultate, ali će ti se vremenom otvoriti mnoga vrata. Moći ćeš da igraš Molijera i druge velike pisce, moći ćeš da glumiš advokate, trenere, slikare, proste i složene ljude“.

Meni je ova druga opcija bila očigledna – po instinktu! Onda sam upisao neke pozorišne studije na Sorboni i nastavio da igram. I, malo po malo njegova predviđanja su krenula da se ostvaruju.

Meni je žao što će ovo možda povrediti nekog, ali sve te priče o maternjem jeziku, konstrukciji ličnosti i identiteta mi deluju kao bulšit. Siguran sam da svako od nas može da govori perfektno najmanje četiri-pet jezika. I da se prilagodi i ponaša u najmanje isto toliko kutura i sredina. To ništa ne menja u odnosu prema ljudima.

Čime bi mogao najviše da se podičiš, u profesionalnom smislu, od svega što si „tamo daleko“ načinio?

Saša: Ne volim da se dičim. Nikad nisam to voleo. Činjenica je da se bavim aktivnostima koje podrazumevaju eksponiranje u javnosti. To povuče mnoge ljude iz takvih branši da se olako podiče svim i svačim… (propraćeno vedrim smehom – prim.aut.). Recimo, igrao sam preko 800 puta predstavu “Victor Hugo, mon amour” koja je nastala iz prepiske Vikora Igoa i Žilijet Drue koja je bila njegova muza i ljubavnica. U njoj igram Igoa… Zamisli, ja iz Kruševca, sa Bagdale… Igrao sam u mnogim predstavama najraznovrsnije repertoare, što mi onaj reditelj mudro posavetova to se i ispuni. Jedna od njih je dobila nagradu Beaumarchais za predstavu godine.

„Naples Millionnaire“ – u njoj sam igrao glavnu ulogu Eduardo de Filipo. I mnogo drugih. Snimao sam u desetak filmova (neki su i prikazivani u Srbiji), a snimam i u serijama. Evo, baš sam se vratio sa snimanja na seriji „Parlement“ koja je pre dve sezone izabrana za najbolju. Pre nekoliko godina sam preveo „Ožalošćenu porodicu“ i igrao u njoj, u jednom lepom pariskom pozorištu, a pre četiri godine sam se vratio u Kruševac i preveo i režirao „Zbogom gospodine Hafman“, koja je i dalje na repertoaru i preporučujem je svim Kruševljanima a i šire.

U stvari, u današnje vreme je lako naći ko šta radi pogotovu kod glumaca. Na netu se nađe moje ime i prezime i raznih linkova ima… Dobro, Francuzi su me malo prekrstili, jer u njihovom jeziku nema slova Š pa me pišu Sasha umesto Saša. Pokretao sam inicijativu da se u francuskom usvoji pisanje srpskih slova, ali naravno to je bilo uzalud. Kad sam im pomenuo da bi možda zbog mene mogli i ćirilicu da usvoje definitivno su me odbili. A igram i u nekim koprodukcijama na engleskom, to mi je sad onako baš gušt, da krenem malo i na tom jeziku da igram. Voleo bih da mogu i na nemackom (slab sam) ili italijanskom (nisam loš) ili ruskom (pričam ko Moldavac). Eto…