Rock maraton – veče drugo: Rapsodija zvuka, od Vukovaca do pank akademika

Setite se – pun je ovaj grad naziva ulica koje nose imena po onima u koje Kruševac nekada nije verovao. Ne pravimo iste greške

Lekovito je ploviti dve večeri uzastopno kroz reku mladih i nasmejanih ljudi koji, i pored saharskih temperatura, vitlaju srećni pred najboljom (na žalost – i jedinom) otvorenom scenom u srcu grada i shvatiti da nisu baš svi odabrali da budu bezbojna većina koja se nesvesno njiše uz ništavnu AI brutalu, bez inspiracije i poruke, koja se razleže ulicom Majke Jugovića isporučujući željnim i neželjnim ogromne količine decibela dijabolične kakofonije i konfuzije, koja tako malo veze ima sa muzikom, inspiracijom i elementarnom estetikom. Ali taj zli duh je pušten još 2000. kada su „oni naši“ mesto „naših“ doveli na proslavu pobede Medeni mjesec!

Srećom su nam bar ove dve večeri pokazale (i dokazale) da narativi onih koji odlučuju o kreiranju sadržaja od posebnog interesa za razvoj kulture grada, o tome šta mlada publika želi da vidi i čuje nije, baš u skladu sa realnom situacijom na terenu – nije uputno gotovo sva sredstva usmeravati ka ličnim favoritima pod izgovorom da je to ono što mladost ovog naseljenog mesta, koje je iznedrilo nebrojene duhovne gromade ovog naroda, žele – a teško je poverovati da su to efemerne pojave nalik Tei i Saši.

Da podsetimo – smisao ozbiljnog bavljenja arhitekturom kulturne strukture jednog urbanog mesta je pospešivanje i subvencionisanje nametanja vrhunske umetnosti onima koji inače nisu u mogućnosti da je konzumiraju po prestonim centrima… nije to nikako praćenje nečijeg broja preglada po društvenim mrežama, inače nas sačuvaj Bože – samo će nam rijaliti teletabisi boraviti po manifestacijama.

ENUM

A drugo veče Rock maratona otvorili su upravo svršeni gimnazijalci – grupa Enum, kažu organizatori iz Udruženja rock muzičara sve sami „Vukovci“ (ako je to za ovu priču bitno) koji ove jeseni kreću na svoje visoke škole. Negde na granici hard i hevi izraza još nisu posve izbrusili muzički izričaj, ali po stavu i iskazanoj želji grabe krupnim koracima ka njemu. Jedan dobronamerni savet: treba insistirati na pesmama sa visokim vokalima, jer će u njima mnogo više doći do izražaja kvalitet frontmenovog glasa, u „niskim lagama“ mu i nije baš prirodno okruženje.

ELEVEN

Za njima na scenu stupa čuveni Ivan Miladinović – Karington, veroučitelj a zakleti rokenroler i njegova ekipa Eleven. Uz vrhunski vokal (zaradio bi Ivan dobre pare da je pre 30 godina postojala institucija tribute bendova), nadopunjen novopridošlicom na basu Ivanom Markovićem (ex Scarps, Katabazija) i Pljoskom – čovekom-mašinom na bubnjevima, Eleven danas zvuči jako dobro, s napomenom da im itekako čujno nedostaje još jedna gitara koja bi popunila zvučnu sliku u volumenu. Gotovo je nemoguće biti ekslozivan u trojci u kojoj je pevač u isto vreme i solo gitarista… osim ako ti ime nije Džoni Štulić i nisi spreman da oslabiš desetak kilograma po nastupu.

Po ovoj vrućinčini bilo je gotovo apokaliptično boraviti poduže pod onim usijanim zastorom u dvorištu Galerije, ali je naredna skupina, koja je prevalila veliki put od Prijedora, preko Banja Luke do Kruševca, po imenu Eho Radar ono što nije smelo da se propusti. Savršeni prototip modernog rokenrol benda koji tačno zna kuda je krenuo i gde želi stići, dobro vizuelno dizajniran i savršeno precizan u izrazu. Možda za njih niko u Kruševcu nije čuo (i pored jednog odličnog albuma i nekoliko osvojenih prestižnih Regionalnih nagrada) ali je sigurno da će ih svi prisutni od sinoć dobro zapamtiti. Skakalo se i po ovoj nesnosnoj letnjoj žegi i pevalo uz pesme koje niko ranije čuo nije – što dovoljno govori o harizmi i kvalitetu pomenute petorke.

EHO RADAR

A onda na scenu stupaju oni zahvaljujućii kojima su, za samo nekoliko minuta, tinejdžeri preplavili čitav prostor. Nakon neprežaljene grupe ZAA najveće kruševačke (a regionalne) vedete pod imenom Keni nije mrtav napravile su potpuni ršum dobro poznatim singlovima koji već nekoliko godina haraju relevantnim ex YU top listama… I ma šta mislili i govorili o njihovim singlovima, koji previše vuku na danas dominantnu pop produkciju, njihovi živi nastupi (nalik onom od prošle godine na rođendanu Grizlija) su prava rapsodija dobro sređenog punk rok zvuka u kome, kako i treba da bude, dominira reski zvuk gitare.

KENI NIJE MRTAV

Za kraj večeri, ali i festivala uopšte, tu su i momci u crno-crvenoj kombinaciji, nepokorni i blistavi Crveni karton, punk u svojoj vrhunskoj metastazi. Diskontinuitet u radu, takođe jedna od tipičnih karakteristika svih prvoklasnih pankerskih sastava, uslovio je to da su neprekidno u stanju dokazivanja – svakim novim nastupom, spotom i albumom, ali granitna moć njihovih sjajnih singlova iz poslednje decenije ipo, uraganski nastup, te omanja armija vernih sledbenika garantuju da će „Da pređemo na stvar“, „Buđenje“, „Devedesete“… još dugo odjekivati Srbijom i regionom.

CRVENI KARTON

I tako, pade imaginarna zavesa i na ovo zrno čistog uživanja. Ostaje da se nadamo da će oni zaduženi za konstruktivnu pomoć shvatiti dobro nauk ovog dešavanja – ulažite u promociju sopstvene dece i neupitnih vrednosti, makar ih danas i ne razumeli povučeni masmedijalnim likušama i likovima, i nikako ne možete pogrešiti. Bićete jednog dana ponosni na svoju dobru volju da shvatite kako stvari zaista funkcionišu i veri da je bolje stvarati prvake nego za velike pare, bez ikakvog benefita, dovoditi bespotrebne trećerazredne zvezdice kojih se već sutra niko ni iz ulaza neće sećati kao relevantnih. Setite se – pun je ovaj grad naziva ulica koje nose imena po onima u koje Kruševac nekada nije verovao. Ne pravimo iste greške.

Ivan St. Rizinger