Razgovor sa povodom: Direktor PPT Petoletka, Ljubisav Panić

Fabrika PPT Petoletka svoje korene vezuje za Prvi petogodišnji plan u Jugoslaviji koji je imao za cilj da se ubrza posleratna obnova i industralizacija tek oslobođene zemlje. Sa radom je počela 23. marta 1949. godine, a svoj vrhunac doživela 1987. kada je zapošljavala rekordnih 15.700 radnika. Tokom devedesetih godina i sankcija koje su uvedene našoj zemlji, Petoletka doživljava pad koji je okončan 4. januara 2016. godine formiranjem novog društva od strane radnika. Kako je direktor Petoletke, Ljubisav Panić istakao u razgovoru za naš magazin, time problemi nisu okončani, ali i pored toga fabrika trenutno zapošljava 670 radnika i 80 odsto svoje proizvodnje izvozi u inostranstvo, čime je zaslužila nagradu za najvećeg izvoznika Rasinskog okruga.

Nakon dve decenije neizvesnosti, Petoletka je proglasila stečaj, te radnici uzimaju stvar u svoje ruke i 4. januara 2016. godine formiraju novo društvo, odnosno PPT Petoletka. Osam godina kasnije, kako komentarišete taj period?

Petoletka je bila organizovana kao holding preduzeće. Imala je više delova, odnosno članova holdinga. Krajem 2015. i početkom 2016. godine svi delovi su, odnosno sva ta zavisna društva, proglasila stečaj, osim namenske i TMO-a zbog posebnog značaja za odbranu zemlje te su postala državna društva opredeljena za namensku proizvodnju. Osam godina je iza nas, da kažem, svih osam veoma teških godina, ali najteže su bile prve dve, gde smo morali da započnemo taj novi biznis u zakupu kod stečajnih upravnika, bez mogućnosti da dobijemo kreditna sredstva kod poslovnih banaka, jer bez dva završna računa, nijedna banka ne odobrava kredit. U tom periodu su nam puno pomogli dobavljači koji su nam davali odloženo plaćanje, kao i kupci koji su nam avansnim uplatama omogućili da dođemo do obrtnih sredstava, pa smo tako bili u mogućnosti da organizujemo samu proizvodnju i sačuvamo radna mesta. U momentu stečaja, sva ta društva su imala negde oko 1.300 radnika, a uspeli smo da u dva, tri meseca nakon osnivanja uposlimo preko 800 ljudi. Tako da smo više od polovine radnih mesta uspeli da sačuvamo, kao i kompletno tržište koja su društva u tom momentu imala, jer smo nastavili u kontinuitetu da radimo i isporučujemo proizvedenu robu.
Da li ste zadovoljni poslovanjem u prethodnoj, 2023. godini i koliko je ljudi trenutno zaposleno?

Prethodna 2023, kao i 2022. godina, su za nas bile izuzetno teške zbog ukrajinske krize, jer značajan deo tržišta nam se nalazi u tom delu Evrope. Nakon februara 2022. godine, kada je došlo do specijalne vojne operacije, došlo je i do poremećaja našeg poslovanja. Preko 80 odsto naše proizvodnje izvozimo van Srbije, gde nas je taj deo veoma pogodio. Prvo je bilo blokirano plaćanje, a kasnije je bilo i problema sa isporukama. Svi ti problemi su na neki način prevaziđeni, ali uz značajno povećanje troškova. Primenjujući mere štednje, svi smo praktično dva meseca bili na minimalnim zaradama kako bismo završili godinu sa pozitivnim rezultatom. Uspeli smo u tome, pa je 2023. godina, kao i prethodnih 7 godina, završena sa svim pozitivnim bilansima, što nam je osiguralo da poslovanje bude u dobitku.

Smanjili smo broj radnika, pa je trenutno oko 670 radnika, dok je najveći broj otišao prirodnim odlivom, odnosno u penziju. Tokom prethodne godine 50 radnika je steklo uslove i odlučilo se da podnese zahtev za penziju. U ovoj godini još 37 zaposlenih stiče to pravo, pa praktično imamo jedan period smanjenja radne snage po tom osnovu, a vrlo teško se nađe zamena za te iskusne i dobre majstore, tako da smo prinuđeni da neke od njih pozovemo nakon odlaska u penziju. Trenutno imamo 13 penzionera koji su angažovani po ugovoru o radu na određeno vreme.

Nagrađeni ste kao najveći izvoznik od strane Regionalne privredne komore Rasinskog okruga. Koliko Vam takvo priznanje znači?

Nagrada nam mnogo znači u smislu podrške i nekog moralnog podstreka u daljem radu. Izvozimo u 36 zemalja širom sveta, i na Istok i na Zapad. Između ostalog, u Evropskoj uniji najviše izvozimo u Nemačku, Italiju, Poljsku, pa nam je drago da je naš rad prepoznat. Međutim, u finansijskom delu mi kao izvoznici imamo velikih problema sa neusklađenim porastom troškova života, odnosno troškova proizvodnje i stabilnog kursa koji je veoma važan za državu i održavanje vitalnih državnih interesa. Mi imamo kurs evra koji se praktično nije promenio, mada je početkom 2016. godine bio viši nego sad, 123 dinara za jedan evro, dok se sada kreće između 117 i 117,5 dinara i stabilan je. U međuvremenu su se troškovi maltene duplo povećali, pa smo 2016. imali cenu jednog megavajt sata 44 evra, a sada od novembra 2023. iznosi 114,5 evra. Dakle, gotovo 170 odsto više plaćamo utrošenu električnu energiju.

Kada je u pitanju cena radnog sata, 2016. je bila je 1,3 evra, a sada je 2,6. Mi smo u 2016. godini potrošili 3 miliona evra za platni fond, a u 2023. je on duplo veći i iznosio je 6 miliona evra. Na tržištu ne možemo da podignemo cene u evrima zbog konkurencije, jer nam konkurenti dolaze iz zemalja koje imaju jeftinije energente i jeftiniju radnu snagu. Zbog svega navedenog, imamo poteškoća na tržištu da ostanemo konkurentni i da zadržimo cene u evrima koje su definisane, a s druge strane naši troškovi u dinarima rastu.

Većina dobavljača su uglavnom srpske firme koje fakturišu dinarske račune, koje takođe imaju porast troškova i na osnovu toga i povećavaju cene, tako da mi dobijemo veće dinarsko zaduženje, a fakturišemo istu cenu u evrima i onda smo u velikom problemu u ostvarivanju likvidnosti. Zbog toga smo uputili zahtev Ministarstvu privrede i Privrednoj komori gde tražimo da se nađe neki način prevazilaženja problema, odnosno neka vrsta subvencije za pretežne izvoznike kako bismo mogli da opstanemo, jer smatramo da su izvoznici najzdraviji deo privrede jedne zemlje, jer donose devize u državu.

Pomenuli ste da su prethodne dve godine usled vojne ukrajinske krize negativno uticale na poslovanje Vašeg preduzeća. Kakva je bila situacija nakon marta 2020. i slučaja Kovid-19?
Period korone je takođe negativno uticao, ali smo ga lakše preživeli, zahvaljujući pomoći države i Ministarstva sa minimalcima u dva navrata. Zapravo mi smo imali velike gubitke tokom korone zbog odsustva radnika koji su bili zaraženi i sa tim gubicima ne bi smo mogli da završimo godinu pozitivno bez intervencije države u vidu obezbeđenja minimalnih zarada. To nas je praktično za vreme korone spasilo.

Kako reagujete na izazove tržišta rada i za koje vrste poslova Vašoj kompaniji najviše nedostaje kadrova?

Najviše nam nedostaju kadrovi koji su vezani za metalo-prerađivačku delatnost koja je naša osnovna delatnost, a to su metalo-strugari, metalo-bušači, metalo-glodači ili u novije vreme operateri mašinske obrade koji praktično pokrivaju sva ta zanimanja. To je pre svega u maloj ponudi i ono što se nudi, teško zadovoljava naše potrebe. Tu je problem mašinskih inženjera, jer se vrlo mali broj sa ovih prostora odlučuje da upiše mašinstvo. Oni koji upišu i završe, još manji broj se vraća ovde, pa ili ostanu u Beogradu ili nastave negde dalje svoj rad u inostranstvu. Tako da je to sve veći problem za tim kadrovima. Mi smo se uključili od prvog dana u program dualnog obrazovanja i imamo ugovor sa školama, ali je to mali broj koji se opredeljuje i koji se na kraju odluči da zasnuje radni odnos kod nas. Svi oni koji su bili na praksi kod nas kroz program dualnog obrazovanja, i po oceni mentora i rukovodstva su pokazali određeno interesovanje za proizvodnjom su primljeni u stalni radni odnos. Međutim, ističem da je to i dalje nedovoljan broj za nas.

Da li postoje partnerstva sa kojima uspešno poslujete i na koja ste posebno ponosni?

Praktično imamo tradicionalne kupce sa kojima radimo decenijama i sa njima smo uspostavili partnerski odnos, gde možemo da pregovaramo o svemu i da se dogovoramo u granicama mogućnosti i interesa svakog od nas. Razgovarali smo sa jednom ruskom firmom pre nego što je došlo do vojne operacije u Ukrajini. Bili su zainteresovani da investiraju u našu firmu i praktično da postanu vlasnici jednog dela, ali ukrajinska situacija je poremetila te planove. Neka interesovanja sa Zapada nije bilo u tom pravcu, a nama bi bilo potrebno da se neko od strateških partnera javi i da dokapitalizuje ovo naše društvo. Mi smo pre 8 godina sa nekim udelima koji su bili više simbolički osnovali ovo društvo i započeli rad, te nas trenutno ima 677 vlasnika, odnosno udeličara pa je samim tim i komplikovana organizacija oko donošenja bilo kakvih odluka. Zbog toga bi bilo dobro kada bi se javio neki potencijalni investitor da svojim kapitalom postane većinski vlasnik, pa bi se lakše donosili dugoročni planovi i obezbedila sigurnija budućnost.

Kako vidite ulogu Petoletke u lokalnoj zajednici?

Mi smo za ovu lokalnu zajednicu izuzetno važni, jer zapošljavamo veliki broj radnika sa ovih prostora. Pored toga, naš nastanak i opstanak je velikim delom zasluga i lokalne samouprave koja je podržala tu ideju i koja nas podržava i dan danas. Sa druge strane, mi kao društveno-odgovorna firma pomažemo lokalna sportska društva i sve što je potrebno da Trstenik pored privrede ima i organizovan kulturni i sportski život. Da bi se to postiglo i za to su potrebna sredstva, pa pomažemo u skladu sa mogućnostima, dok sarađujemo i sa školskim ustanovama u vidu planiranja budućih kadrova kako bi se zapošljavala deca sa ovih prostora.

Koji su planovi fabrike PPT Petoletka za budućnost?

Mi smo ne samo u regionu, nego i Srbiji jedno od najvećih metalo-prerađivačkih društava, ako ne računamo deo vojnih fabrika koje rade za potrebe vojske i naoružanja. U civilnom delu, mi smo opstali kao jedno od najvećih fabrika sa najvećim mogućnostima, brojem radnika i opreme koje mogu da prihvate vrlo ozbiljne i obimne poslove. Veliki kapital predstavljaju sami kadrovi koji mogu da odgovore velikim i značajnim zadacima. Takođe, značajni smo i u vidu odbrane. Iako nismo vojna fabrika u mirnodopskim uslovima, vrlo lako možemo u ratnim uslovima da radimo kao vojna fabrika tako da smo i u tom delu praktično od posebnog značaja.

Ono što bi za nas bilo veoma važno u nekom dugoročnom planiranju jeste da se nađe strateški partner ili investitor koji bi svojim invenstiranjem poboljšao opremu za proizvodnju što bi poboljšalo kvalitet i cenu koštanja naših proizvoda. I naravno, da se više uloži u inženjerske kadrove koji bi razvojem novih uređaja i sistema trebalo da obezbede budućnost firme. Bez razvoja novih programa i uređaja, nijedna firma ne može da ima budućnost, jer sve kompanije rade na tome i jednog momenta proizvodni pogon bude prevaziđen. Mora da se ulaže u razvoj, pre svega za razvoj novih proizvoda, ali isto tako i u kadrove.

U ovom momentu, naše mogućnosti su vrlo male za to, jer se već godinama borimo za goli život, za preživljavanje. Započeli smo sa vrlo malim kapitalom koji smo sakupili našim udelima. Posle toga to nismo uvećavali, a u međuvremenu, pošto nismo imali ništa, morali smo da kupujemo i prostor i opremu od stečajnih upravnika, jer smo bili u zakupu pa je to trenutno naše vlasništvo. Kupljena je i nova oprema koju smo nabavili u poslednje tri godine i ukupno investirali oko dva miliona evra uz program Ministarstva privrede, gde jedan deo predstavlja bespovratna sredstva u iznosu od 30 odsto, dok smo ostali deo obezbedili mi. Mnogo smo imali ulaganja, invenstiranja, a sa druge strane radnici nisu u prilici da izdvoje neka značajnija sredstva i ulože u firmu, da bi smo mogli da investiramo u sve već navedeno. Zato je od izuzetnog i presudnog značaja pronalaženje strateškog partnera i investitora koji bi bio zainteresovan da uloži u našu firmu. Velika je šansa za nas rusko tržište, jer smo tamo veoma prepoznatljiv brend i program hidraulike je veoma tražen.

Zbog toga su ti ruski investitori zainteresovani, ali u ovom momentu kada su sankcije velike i sve više se uvećavaju, nije moguće da se uspostavi saradnja dokle traje rat i ne uspostave se novi normalni uslovi u radu sa Rusijom. Mislim da ukoliko do toga brzo dođe, da bi se i ruski investitori pojavili ovde, pa bi sa njima najpre mogli da napravimo neki dogovor za budućnost. Dokle su sankcije i traje rat u tom delu sveta, mislim da nije realno očekivati da dođe do neke vrste investicija.

Nikola Lazić