Razgovor s povodom: Jovica Škoro, dobitnik priznanja za životno delo

Za igrača koji igra ofanzivno glavom, veoma je bitna procena leta lopte. Ja sam urođeno to imao, izuzetan odraz, jednostavno osećaj kada treba poći oštro na centaršut. To može da se vežba, naravno, ali, ipak, lakše je kada za nešto imate prirodne predispozicije- kaže nekadašnji golgeter i trener Napretka, Jovica Škoro, ovogodišnji dobitnik priznanja za životno delo u sportu, jedno od priznanja koje ovdašnji Spotski savez svake godine dodeljuje najuspešnijim ekipama i sportskim radnicima grada Kruševca.

Jovica Škoro, „Nebeski bombarder“, kako su u vreme njegove igračke karijere novine pisale, odlikovan je priznanjem za životno delo u sportu, a potporu za ovo eminentno odlikovanje stekao je uspešnom dugogodišnjom igračkom i trenerskom karijerom.

Zanimljivo je to da je u svojoj ativnoj igračkoj karijeri više golova postigao glavom nego nogom. Kako navode iz Sportskog saveza, 1969. godine, pridružio se jugoslovenskom drugoligašu Napretku iz Kruševca. Sledeću deceniju će provesti u klubu, postavši njegov najbolji strelac svih vremena. Škoro je ukupno postigao 115 ligaških golova na 240 utakmica. Pomogao je timu da izbori plasman u Prvu ligu Jugoslavije u dva navrata, 1976. i 1978. Sa 20 golova, bio je najbolji strelac Druge savezne lige, a te 1976. godine proglašen je za najboljeg sportistu Kruševca.

Na vrhuncu karijere, Škoro je postigao het – trik u nezaboravnoj pobedi (4:0) u prijateljskoj utakmici sa Totenhem Hotspurom. Nakon što je okačio kopačke o klin, u više navrata je bio trener Napretka. Svoje najveće uspehe ostvario je na čelu Sartida Smederevo, između oktobra 2000. i aprila 2003. dovodeći taj tim do trećeg mesta u sezoni 2001/02.” Pored gorepobrojanih najznačajnih uspeha, imao je zapažene rezultate u Valjevu, Jagodini i svugde gde je bio na čelu stručnog štaba. Nagradu za životno delo uručio mu je generalni sekretar Sportskog saveza i nekadašnji klupski drug, Dušan Pešić.

Koliko Vam znači ovo priznanje za životno delo u sportu?

– Kad se dobije nagrada za životno delo u sportu, u mom slučaju, u fudbalu, to onda pokazuje da ste postigli veliki uspeh u svojoj branši. Meni je velika čast što sam poneo ovo priznanje, pogotovo kad ti grad dodeli tako nešto, onda se, nekako, osećate prepoznato i ispunjeno.

Čuvena je ona utakmica sa Totenhemom, je l’ možete da nam malo dočarate atmosferu i značaj te utakmice?

– Napredak je bio hit tada, da tako kažem, ‘76/7. godine, kad je ušao u Prvu ligu. Trebovane su karte za Napretkove utakmice iz cele Srbije. Skoro svaku utakmicu je pratilo po 20 000 gledalaca, ali se stajalo, nije bilo sedišta. Novinar Miro Radojičić, u Londonu bio je dopisnik za ove naše novine, tada. Predložio je da u Kruševac dođe Totenhem i odigra prijateljsku utakmicu sa nama. Pobedimo mi njih, 4:0. Ta vest je odjeknula svugde po Evropi, pa su žurnali pisali kako je u Kruševcu poražen višestruki prvak Engleske. Tada sam dao tri gola, a posle te utakmice su me prepoznali menadžeri do te mere da sam mogao da zaigram za Sevilju, ali sam odustao. Bilo mi je dobro u Napretku, imao sam stan, porodicu, nije mi bilo nužno da odem.

Je l’ pamtite još neku značajnu ili interesantnu utakmicu poput ove sa Totenhemom?

– Da, pamtim. Odlučujuća utakmica sa Radom iz Beograda, ovde u Kruševcu, za ulazak u Prvu ligu Jugoslavije. Ko pobedi, ulazi u najviši rang takmičenja. Dođe Rad, Bojović iz Čačka im je bio trener. To je nemoguće bilo, još je bio stari stadion, ljudi su „ispadali“ na teren, koliko je naroda na utakmici bilo. Dobili smo tu utakmicu 8:2. Tom utakmicom, posle 25 godina ulazimo u Prvu ligu. Postigao sam tada 4 gola.

Koji deo karijere Vam je draži, igrački ili trenerski?

– I u jednom i u drugom sam bio podjednako uspešan. Igrački deo karijere bio je i te kako uspešan. Dva puta sam bio strelac Druge lige. Kao trener Sartida iz Smedereva, tri puta sam ih vodio u Evropu. Dva puta u funale Kupa. Proglašen sam najboljim trenerom Srbije i Crne Gore. Radio sam u Valjevu skoro dve godine, kao u Smederevu. Bili smo prvaci Druge „B“ lige, ušli u Drugu „A“ ligu, potom igrali kvalifikacije za Prvu ligu. Podjednak je uspeh bio, sada kada se osvrnem na svoj rad.

Poznato je da rad sa ljudima zahteva poznavanje psihologije i pedagogije. Kako ste pristupali mladim ljudima, odnosno svojim igračima, kad je u pitanju trenerski poziv?

– Vrlo je bitna motivacija. Moraju igrači da ti veruju, kad im pričaš ili objašnjavaš nešto. Imao sam fenomenalan odnos sa igračima. Nisam dozvoljavao prigovore, koristio sam se nekim konstruktivnim šalama da oraspoložim ekipu i to je uvek bilo delotvorno.

Ima i onih trenera koji mnogo viču. Kakav je Vaš stav o takvom pristupu?

– Ne možete na sve igrače tako. Nekog motiviše to, a nekome mora da se priđe drugačije. Glavni zadatak trenera je da izvuče maksimum iz jednog igrača, i na kraju, iz cele ekipe. Pričaš mu, objašnjavaš. „Ovo si dobro uradio, ovo treba da popraviš“, raznorazne pristupe moraš da imaš. Trener mora da bude dobar psiholog i pedagog.

Koji ste taktiku kao trener sprovodili?

– Pravio sam sistem tako da protivnik ne može da iznese loptu, ali mora svaki igrač da zna šta radi. Presing na igrače i na loptu. Prvi ide na loptu, drugi prilaze ostalim igračima i pritisnuti ne može ništa, može samo da vrati golmanu. Uvek sam držao do tehnički doteranog fudbala. Igrači su znali kako da se kreću, kako da odigravaju povratnu loptu, ko ulazi s jedne, s druge strane u sprint. Okvirno, takav mi je pristup bio.

Verovatno bi mlade interesovao recept za uspeh u fudbalu. Pripadnik ste te stare jugoslovenske škole, kakav savet biste im dali, u kom smeru da idu?

– Za uspeh u fudbalu, potrebna je prvo ljubav prema njemu. Trener je tu da ga oceni koje kvalitete ima, da li ima brzinu, da li ima predispoziciju za lakše savladavanje tehnika i normalno, da mu pronađe odgovarajuće mesto na terenu, gde bi mogao da iskaže svoje potencijale. Čak i neko netalentovano dete, može da uspe, ako ima neki kvalitet. Ne može on da kreira igru, ali ako ima brzinu, može i te kako da se iskaže na određenim pozicijama. Neko ima talenta za defanzivnu igru, uvek se može raditi sa takvom decom, samo je bitno da imaju barem jednu prepoznatljivu osobinu, koja odskače.

Kako provodite penzionerske dane?

– Imam vikendicu tamo prema Jastrepcu. Odem tamo, odmorim se. Više volim u prirodi da budem, nego ovde u gradu, ali mi je generalno lepo i u Kruševcu, kao i sada u penziji.

Viktor Milojević