Prepodobni Onufrije Veliki

Punih šezdeset godina beše proživeo ovaj sveti podvižnik u pustinji kada ga poseti monah Pafnutije. Kosa i brada dosezale su mu do zemlje, a telo mu je bilo obraslo dugom dlakom zbog dugovremene nagote

Sve vlasi na njemu bile su bele kao sneg, i ceo izgled njegov blešteći, uzvišen i strašan. Videći Pafnutija on ga oslovi imenom, pa mu po tom ispriča žitije svoje u pustinji. Njegov angel hranitelj javio mu se i doveo ga na to mesto u pustinji. Dugo vremena hranio se samo zemljom, koje se retko nahodilo u pustinji, a posle toga, kada je izdržao ljutu borbu s iskušenjima demonskim i kada mu se srce sasvim ukrepilo u ljubavi k Bogu, angel Božji donosio mu je hleb za ishranu. A osim toga po blagom Promislu Božjem poraste kraj njegove ćelije i jedna palma, koja je donosila dobar plod urme, i otvori se izvor žive vode. „A najviše“, reče Onufrije, „hranim se i pojim slatko rečima Božjim“. Na pitanje Pafnutijevo, kako se pričešćuje, odgovori pustinjak, da mu angel Božji svake subote donosi pričešće i pričešćuje ga.

Drugi dan starac reče Pafnutiju, da je to dan njegovog odlaska iz ovoga sveta, prekloni kolena, pomoli se Bogu i predade svoj duh Bogu. U tom vide Pafnutije nebesnu svetlost kako osvetli telo upokojenog sveca i ču pojanje angelskih sila. Sahranivši česno Onufrijevo telo, Pafnutije se vrati u svoj manastir, da kao živi svedok priča drugima na korist čudno žitije čoveka Božjega i veličinu Božjeg promišljanja o onima, koji se svecelo predadu Bogu na službu.

Onufrije skonča 400. godine.

I.S.

Novi 826. broj GRAD-a na kioscima Rasinskog okruga