Posle tri decenije na čelu Samostalnog sindikata penzija „pobedila“ Mihajlovića

Ono što nije pošlo za rukom ni jednom protivkandidatu na sedam izbora tokom skoro trideset godina uspelo je godinama starosti zbog kojih je u penziju otišao Milenko Mihajlović, predsednik kruševačkog Samostalnog sindikata. Na njegovo mesto je, nakon sindikalnih izbora, doša Saša Nešić

Nakon skoro tri decenije na čelu kruševačkog Samostalnog sindikata, odnosno Veća Saveza Samostalnog sindikata za više opština Milenko Mihajlović je, stekavši uslov za penziju, napustio mesto predsedavajućeg. Tokom sindikalne karijere, duge četiri i po decenije, jer je u sindikatu bio aktivan od trenutka kada je počeo da radi, u julu 1973. godine, bio je deo privrednog sistema koji je osamdesetih godina prošlog veka bio na vrhuncu, da bi deceniju kasnije doživeo sunovrat. Svedočio je ratnim i godinama sankcija, potom tranzicije te kako kaže, poslednjih godina i postepenom oporavku ovdašnje privrede.

U skoro tri decenije predsednikovanja gradskim sindikatom stalo je mnogo lepih, uzbudljivih, ali i teških momenata.

– Najteže mi je bilo 5. juna 1999. godine. Tada je nas četvoro predstavnika Veća krenulo na Kosovo da odnesemo pakete našim vojnicima. U mestu Stari Rudnik nas je sačekala zaseda i tada je poginuo Dragutin Talević, tadašnji predsednik sindikata u HI “Župa” – seća se Milenko Mihajlović koji je tada takođe bio ranjen.  

On je za predsednika Samostalnog sindikata za grad Kruševac izabran  u decembru 1989. godine.

– Bilo je to vreme jednopartijskog sistema. Usledile su potom godine inflacije, sankcija, ratova. Radnici su teško živeli, ali smo u tom periodu uspevali da očuvamo broj zaposlenih. Tokom ratnih godina prikupljali smo i nosili humanitarnu pomoć gde je bila najpotrebnija – kaže on u razgovoru za GRAD.

Usledile su, dodaje, promene i godine tranzicije. Doneti su novi zakoni – o radu, o privatizaciji, protiv kojih su se sindikati bunili.

– Očekivalo se da će demokratski procesi doneti pozitivne promene. Ispostavilo se da je donet loš Zakon o radu i da je počela da se sprovodi privatizacija koja je u mnogim slučajevima služila novim vlasnicima samo da se domognu imovine preduzeća – kaže Milenković.

Prva tenderska privatizacija u Kruševcu, prodaja tadašnje Merime kompaniji “Henkel” 2002. godine je, dodao je on, bila je jedan od pozitivnih primera.   

– Mana je bila, konkretno u tom primeru, što je broj radnika smanjen, ali je proizvodnja nastavljena i svedoci smo da ta kompanija nastavlja da investira u ovdašnje pogone – napominje on.

Devetomesečni štrajk zaposlenih u HI “Župa”, nakon njene privatizacije, bio je najduži u njegovoj karijeri, dok su radnici IMK “14. oktobar” najčešće štrajkovali.

Formiranje lokalnog socijalno ekonomskog saveta i dobar socijalni dijalog koji je ovdašnji sindikat imao i ima sa lokalnom vlašću smatra jednim od pozitivnih rezultata rada ovdašnjeg sindikata.  

Poslednjih godina, napominje, postepeno dolazi do oporavka privrede, otvaraju se nove fabrike i radna mesta, a sindikalcima predstoji da u tim kompanijama osnivaju sindikalne odbore i ponovo jačaju sindikalnu bazu.

– Sindikalci treba da rade na jedinstvu sindikata i da se zalažu za poboljšanje materijalne situacije radnika. U tom smislu je pozitivno što se od januara povećava minimalna cena rada. Takođe, treba sve učiniti da se onemogući izbegavanje plaćanja doprinosa. Treba insistirati na tome da radnici imaju radno pravnu zaštitu i da se poštuju postojeća zakonska akta – Milenkovićeve su preporuke za buduće sindikalno delovanje.

Penzionerske dane, kako kaže, provodiće u aktivnostima u Savetu mesne zajednice Šanac, čiji je predsednik. U tom mestu, gde inače živi, nastaviće da se bavi i poljoprivredom. Odlaskom Mihajlovića u penziju, nakon prilično turbulentnih sindikalnih i priverednih decenija, “vruć krompir sa dve oštrice”, kako je u polušali umeo da kaže, predat je u ruke mlađim generacijama.

J.B.