Petar Piros Popović: Dug put od Džamutke do “Ćirifita”

„Jovan Popović“ zapravo krije dosta slojeva mog razvitka kroz uličnu umetnost… Kao tornado krećem da se rasplamsavam po čitavom gradu, na svakom ćošku sam se trudio da podsetim ljude da sam prošao tuda i da sam tu… Džamutka je moj simbol, moj znak, moj potpis… „Slagalica“ je jedna od najpopularnijih aplikacija na Balkanu zadnjih desetek godina, i trenutno ima nešto manje od devet miliona korisnika

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Možda bi se lik i delo još uvek mladog Petra najbolje mogli sažeti u dva opštepoznata stiha legendarnog uličnog poete i filozofa Džonija Štulića: „Ili je nemir, ili je strast, ima tog ovde isuviše“… Ima, dabome, toliko da je od početka krenulo da preliva na sve strane, šireći se kao požar u koncentričnim krugovima, kao u onom starom crtanom filmu – u kojem Gustav najpre pokušava da ofarba dugme, ali mu crna boja kapne… i on na kraju ofarba čitav svet. Pirosova raskošna darovitost krenula je sa fasade rodnog mu solitera, odmah zatim pretrčala dvadesetak koraka i svojim bojama u bajku pretvorila zidine „Jovana“, zakačila okolo (u radijusu od nekoliko kilometara) sve raspoložive trafoe i napuštene kuće, natkrilila Kruševac i Srbiju i prosula se po planeti.

Iznikao si iz gotovo mitskog kraja, čiji centralni deo čini „Jovan Popović“, osvajajući prostore umetničke slobode silovito i na prečac. Bio si tek u pubertetu, a već je čitav grad dobro znao tvoj potpis koji je, poput požara, za kratno vreme ukrasio mnoge do tada sive zidine… Možeš li, sa ove distance, da apsolviraš to vreme prvog „buđenju“ i jesi li među njegovim uzrocima pronašao i zrno takozvanog „kruševačkog kreativnog ludila“?

Piros: Od malena je buktala neka energija, koja nije uvek bila konstruktivna. Tako da sam, još kao mali, zasluženo dobio nadimak “Piroman”, tražeći šibice u zamenu za kusur (umesto žvake) u nekim od prvih razreda osnovne škole. Gde je bilo dima bilo je i mene. To danas vezujem za prve znake ispoljavanja svoje kreativnosti. Na sam nadimak sam bio veoma ponosan kao mali, koji je dosta kasnije evolurao u današni alter-ego „Piros”. Roditelji su u tom periodu pokušavali da usmere taj neobuzdani višak energije i odvoje me od ulice. Počelo je sa plivanjem, karateom, klavirom, basketom, fudbalom, engleskim… ali uzaludno. Ništa  mi nije držalo pažnju.

Nakon meseci i meseci pokušavanja, majka je uvidela, na novogodišnjem marketu u Domu sindikata, gde sam neprestano gledao fasciniran u mural Milića od Mačve, da mi vizuelno izražavanje drži pažnju i bacila se u potragu za najboljim učiteljem slikanja/crtanja. Tako dolazim u kontakt sa Makijem Milanovićem, koji mi otvara vrata umetnosti, uči me strpljenju i motiviše da nastavim time da se bavim dalje u životu. Takođe, u pubertetskim danima, kao veliki pripadnik supkulture, dosta inspiracije sam crpeo iz vožnje skejta kao i muzike, dugih druženja u kultnom „Grizliju“ sa starijima – koji su nas upoznavali sa čarima anderground muzike.

Još jedno značajno mesto mog odrastranja, koje me je inspirisalo i koje sam kasnije imao priliku da iscrtam, kao i „Grizli“, je KCK. U tom periodu su tamo održavane kultne elektronske žurke, uglavnom dram end bejs, gde si mogao da upoznaš razne ljudi. U ovom periodu izlazi film „Munje” u kojem prvi put, pored dobre muzike uviđam grafite kao deo filmske scenogreafije i to me motiviše da se i sam isprobam u tome, ne znajući da postoji čitava grafiti i strit art scena crtača u većim gradovime tadašnje Jugoslavije.

Tu spoznajem jedan novi način uslovno rečeno buntovničkog izražavanja, koji paše mojim stavovima i tadašnjim godinama, gde mogu da primenim svoja umetnička znanja i saznanja, a pritom nije konzervirano u nekoj galeriji. Ne sluteći snagu i razmeru cele ideje – pokreta ulične umetnosti. Prvi grafit crtam u svojoj sobi, sa Kenda i Body autolakovima krajem osnove škole. Ubrzo nakon toga, upisujem srednju umetničku školu u Nišu gde se upoznajem sa tadašnjom jako razvijenom niškom grafiti scenom, različitim stilovima, kao i značenjem reči „stil“ i odmah me hvata groznica. Dobijam želju da ta saznanja primenim i upoznam što veći broj ljudi sa svojim radom i alter-egom.

To su bili zanimljivi počeci, iz svoje sobe polako krećem da širim svoje grafite – radove po kraju, prvo na svojoj zgradi, a zatim i na zidinama osnovne škole „Jovan Popović“, uz veliku podršku „OHC“ komšija i društva sa tribina i klupica iz dvorišta. Zatim kao tornado krećem da se rasplamsavam po čitavom gradu. Na svakom ćošku sam se trudio da podsetim ljude da sam prošao tuda i da sam tu. To su bile duge bezbrižne šetnje u noći po kruševačkim i niškim ulicama, u kojima je jedini cilj, pored dobrog provoda, bio doći do novih sprejeva i okupirati što više zapuštenih zidova svojim tragovima. Taj period nosi dosta anegdota, uspomena i iskustava koje su me, u daljem životu, oblikovale kao ličnost.

Tvoj zaštitni znak, iz tih ranih dana, ptičica Džamutka, još uvek nas gleda sa nekih kruševačkih površina, nažalost tvoj kapitalni mural sa „Jovana“ prekrili su slojevi energetske efikasnosti… Ipak, vrlo brzo otiskuješ se na dalje školovanje i osvajaš novi teren, opet iz igre kreiraš igricu koja do danas osvaja milione. To bi bilo, da ga tako nazovemo – dodatno ubrzanje?

Piros: Džamutka je moj simbol, moj znak, moj potpis. Ima elemente mitskog bića, spojio sam dva bića u jednom, kroz čije osobine sam hteo da opišem svoje stavove. U pitanju su pčela i ptica, vredan kao pčela i slobodan kao ptica. Džamutka se razvija sve vreme kroz moje stvaralaštvo, tako da me prati kao ljubimac koji je sve vreme sa mnom. Ideja mi je da ona gradi svoj put nezavisno od mene i da se razvija paralelno sa mojim ostalim stvaralaštvom. Ona zapravo sve vreme evoluira te u budućnosti može da preraste u neko drugo biće, u zavisnosti od date inspiracije. Dosta je primenjujem pored svojim drugih radova kao prateći element ili u prirodnim ambijentima gde joj je zapravo mesto. Nekada volim da kažem da je Volt Dizni izmislio Miki Mausa, a Piros Džamutku.

„Jovan Popović“ zapravo krije dosta slojeva mog razvitka kroz uličnu umetnost. Odrastajući dosta sam puta crtao na njegovim zidinama, čak sam i nekoliko puta organizovao skromnije festivale, na kojima sam bio domaćin umetnicima koji nisu iz Kruševca. Radove smo nakon nekog vremena krečili i radili nove. Sada, na žalost, „Jovan“ ne krase radovi niti moji niti drugih umetnika zbog nove fasade, ali se nadam da ću u budućnosti biti prilike da se to promeni. Zapravo, tu školu sam pohađao i ona je poligon na kom sam se razvijao u umetničkom smislu. Takođe, smatram da to jako pozitivno utiče na mlađe generacije, oplemenjuje okruženje i ruši stereotipe da je umetnost namenjena privilegovanima.

Nakon završetka srednje umetničke škole u Nišu upisujem fakultet u Beogradu i dolazim na totalno novu scena koja me motiviše i inspiriše da izađem iz ustaljenog manira u kom sam se našao u srednjoj školi. U tom periodu dolazi do ubrzane evolucije stila i te dane smatram najproduktnivnijim i najplodnijim u domenu ulične umetnosti i grafita.

Takođe se dosta bavim slikanjem, grafikom i počinjem da se interesujem za osnove vajarstva. U period od 2008. do 2010. godine sam se, kao garfiti i strit art umetnik najbrže razvio. Metropola me motivisala da se dodatno potrudim i dala mi novu energiju zbog širokog dijapazona umetnika koje je iznedrila beogradska scena. Imao sam priliku da osvojim i priličan broj nagrada, koje su mi dodatno unapređivale životni standar za vreme studenskih dana.

Tu dobijam želju da se upoznam sa svima sa scene i crtam uz njih. Sam grad mi otvara jedan novi spektar mogućnosti i događaja u kojima mogu da doprinesem svojim radom, otvara mi vrata i postajem deo begradske scene čiji sam i dalje aktivni član.

Takođe paralelno sa tim, pred kraj srednje škole, crtajući na Trgu glumaca, u okviru projekta Edukativnog centra, u Kruševcu slučajno upoznajem dva starija programera koji tada ulaze u gejming industriju (period Ajfona 3 – 2008. godina). Dok sam crtao na platnu prilazi mi čovek, očaran mojim radom, pitajući da li znam to što crtam sprejem da pretvorim u digitalnu formu…

Potvrđujem mu da znam i njih dvojica dobijaju ideju da sarađujemo. Tada polako ulazim u totalno novi svet dizajna igrica i digitalnih ilustracija. Poslednjih šesnaest godina se takođe paralelno i intezivno bavim i time, i to je druga, ne toliko poznata, strana mog stvaralaštva, koja trenutno nema prioritet.

U početku sam radio sa njima manje 2D igrice, da bi se kasnije osamostalio i putem interneta dolazio do poslova i doživeo tada velike uspehe na tom polju i polju dizajna.

Počeo sam da sarađujem sa klijentima od Amerike do Australije. Aplikacija „Slagalica“ se pojavljuje 2012. godine i doživljava neverovatnu ekspanziju u prvih mesec dana. Ekipa iz Srbije, koja je napravila „Slagalicu“ sticajem okolnosti, preko zajedničkih prijatelja, saznaje za mene i dolazi do naše saradnje, koja i dalje traje…

Apostrofirao bih da je ova aplikacija jedna od najpopularnijih na Balkanu zadnjih desetek godina, i trenutno ima nešto manje od devet miliona korisnika. Ja sam i dalje deo te priče i paralelno sa svojim umetničkim opusom bavim se i dizajnom igrica i ilustracija.

I izrastaš u jednog od najcenjenijih umetnika u ovom delu sveta, iako to zvuči pomalo pretenciozno, ali je vrlo istinito zapravo… Tvoje polje delovanja se širi poput požara, te bez problema zaposedaš sve šire teritorije delovanja. 

Piros: Polaskan sam tom konstatacijom, ali bih pre rekao da sam jedan od umetnika sa ovog prostora koji se trudi da svojim radom, ljubavlju, verom i istrajnošću dam doprinos tvrđavi koju nazivamo umetnost i naravno oplemenim svoju zajednicu. Zanimljivo je koliko je moja potreba za stvaranjem kreirala i veštine koje izučavam, vodila me kroz život i dovela do dragocenih poznanstava koja sam ostvarivao. Nekad se osvrnem na privatnu arhivu, koju u celosti čuvam, i dođe mi do svesti da, pored količine radova iz različitih svera koje sam stvarao, postoji dosta velik broj pređenih kilometara i iscrtanih gradova, a rekao bih i država. Nekada ni samom sebi ne poverujem gde sam se sve smucao. Iskreno, nikad mi nije bio prioritet da osvajam teritorije oslikavajući zidove, to se sasvim spontano i prirodno dešavalo. Uvek sam čekao poziv, retko sam se samoincijativno prijavljivao na umetničke konkurse, ali mogu reći da mi u poslednje vreme imponuje pomisao da moje slike putuju i po drugim kontinentima. Imam ambiciju da u budućnosti napravim neku vrstu prezentacije i hronologije dosadašnjeg stvaralaštva, gde bi ljudi mogli da steknu utisak dokle sam sve dobacio i koje sam sve vrhove uspeo da osvojim.

Smatram da u ovom delu sveta postiji toliko kvalitetnih umetnika, iz raznih branši, čiji rad uživam da pratim i vrlo sam srećan što sam savremenik njihovog stvaranja. Dugo sam se bavio pitanjem šta je za mene umetnost, čak mi je dugo trebalo da se nazovem umetnikom, shvatim i prihvatim sebe kao takvog. Zanimljivo je koliko me potreba za stvaranjem i prenošenjem ličnog iskustva, kroz predavanja i radionice, vodi i usmeravala kroz život. Takođe, kakve sam sve ljude upoznavao i upoznajem na tom putu.

Rekao bih da tek 2019. godine konačno shvatam i prihvatam da je to definitivno moj životni poziv. To mi je dosta pomoglo da se oslobodim stega koje sam do tada imao i ograničavao sebe. Pojedini kažu da je umetnost stil života, dok drugi vele da je to finalni prozvod koji nastaje korišćenjem različitih medijuma… Ja imam kredo koji sam sam sebi smislio: „umetnost je sloboda, ja tragam za njom.“

Ovde valja apostrofirati i tvoju umetničko-izlagačku karijeru, kojom se baviš zadnjih godina…

Piros: Posle završenog fakulteta dugo nisam četkicu držao u ruci. Uglavno su to bili sprej i miš, sve dok mi se nije javila ideja da sa prijateljima uđem u mali atelje u čuvenom BIGZ-u davne 2012. godine i pokušam malo da se oslobodim već utegnutih putanja. Tada krećem da eksperimentišem sa serijom radova na platnima i daskama sa kombinovanim tehnikama, tačnije crtam, slikam i farbam moj sinonim kreativnosti – šibicu, i nakon toga uzimam posle dugo vremena četkicu u ruke, ali to nije dugo potrajalo. Sa ove distance vidim da nisam imao dovoljno strpljenja da istrajem i trebalo je još da sazrim da bih došao do trenutne faze.

Nastupilo je poduže zatišje, čak do 2017. kada stidljivo počinjem da radim na seriji crteža “Zodijaka”. Nakon toga 2020. ulazim u svoj drugi atelje u Beogradu, u Resavskoj ulici, sa predivnim pogledom. Želja za novim ateljeom je došla na početku korone i karantina, kada smo moja tadašnja devojka, a današnja supruga, i ja po stanu počeli da preskačemo radove, koji su samo kipeli iz glave. Finalna odluka dolazi nakon moje prve samostalne izložbe koju sam nazvao “Igra ega I alter ega”, u Beogradu. Na njoj sam, pored već poznatog opusa ulične umetnosti, želeo da upoznam publiku i sa svojom slikarskom i kaligrafskom stranom, ali i da prikažem, po prvi put, nekoliko mojih prvih skultura – a sve u zatvorenom prostoru.

Nakon toga ulazim u novu seriju ili moglo bi se reći ciklus radova koje nazivam “Ćirifiti” (ćirilica + grafiti). Naime, osmislio sam, na malim i velikim formatima, celu našu azbuku, u mom stilu. Želeo sam da umrežim tri svoje veštine (grafite, kaligrafiju i slikarstvo) i da napravim seriju radova koja bi na savremeni način prikazala segment naše kulture, kroz moju prizmu. Inspiracija za ovu seriju bilo mi je „Miroslavljevo jevanđelje“. Na ovu seriju sam vrlo ponosan i njena kruna je bila izložba u kruševačkom Narodnom muzeju 2021. godine. Ona je bila specifična i po tome što su prvi put izloženi grafiti u muzeju, čak na prostoru bivše Jugoslavije, i to baš u mom gradu! To je jedan od mojih većih doprinosa uličnoj kulturi, uz još nekoliko ranijih radova iz domena ulične umetnosti, koji su u vlasništvu nekih galerija i jednog Muzeja savremene umetnosti.

Pored ove serije uronio sam u novi ciklus svoje umetničke evolucije i počeo dosta da radim sa uljanim bojama. Taj novi ciklus još nije video svetlost dana, ali se nadam da će u bliskoj budućnosti. Stvarajući, tada sam shvatio da ću ovo raditi do kraja života, ili što bi stariji rekli – dok me ruke služe. E, baš u tom trenutku sam sebe mogao nazvati umetnikom, a umetnost sam definisao kao misao koja vri u glavi i mora kroz neki medijum da bude zabeležena. Ja je zabeležavam na zidu, na ekranu, na papiru, na kartonu, pa sad čak i uljem na platnu.