Olga Stanisavljević – Veličanstvena Rajka, Lazinica, Kaliopa

Još jedna od velikih srpskih i jugoslovenskih glumica Olgica Olga Stanisavljević rođena je u Kruševcu, 8. maja 1930. Bila je prva supruga glumca Vlastimira Đuze Stojiljkovića, njegova muza i partnerka još iz kruševačke Gimnazije, a za večnost će ostaviti svoje nezaboravne likove iz popularnih serija „Ljubav na seoski način“, „Više od igre“, „Pozorište u kući“…

Po odlasku za Beograd, Olga je postala članica Beogradskog dramskog pozorišta i ostala mu verna do kraja karijere. Spekulisalo se da u vreme Olgine mladosti trebalo da se uda za glumca Ljubomira Ljubu Tadića, ali ju je ipak osvojio Đuza, koji je važio za veoma šarmantnog mladića. Ona je svojevremeno u jednom intervjuu priznala da Đuzin i njen brak nije uvek bio skladan, ali je isticala da je njen životni saputnik izvanredan:

— Svađa dođe kao lek. Da se nismo svađuckali, zar bi smo izdržali toliko godina zajedno? Đuza je, inače, izvanredan suprug, a ja sam od onih žena koje shvataju da muškarac mora i treba da bude prvi u kući. Žena za nijansu niže. Taman toliko da ima sreće. Neko je jednom rekao: „Mudra je ona žena koja se ponekad napravi da je glupa“.

Za vreme svog relativno kratkog života uspela je da odigra veliki broj antologijskih pozorišnih, televizijskih i filmskih uloga, a za večnost će ostaviti svoje nezaboravne likove iz popularnih serija „Ljubav na seoski način“, „Više od igre“, „Pozorište u kući“… Jedna je od članica čudesne generacije kruševačkih glumaca, rođenih ’30-tih godina prošlog veka, izraslih ispod čika Borinog (Mihajlović) kaputa, koju su činili – Čkalja, Rada Savićević, Taško, Milan Puzić, Đuza, Bata Paskaljević…

Filmski opus Olge Stanisavljević bio je bogat i raznovrstan: 1959. Tri Ane, 1961. Leto je krivo za sve, 1961. Sreća u torbi, 1963. Mikrofon je vaš, 1964. Na mesto, građanine Pokorni!, 1964. Izgubljeni raj, 1967. Materijalno obezbeđenje u pravom smislu te reči, 1968. Dama s kamelijama 1968. Maksim našeg doba, 1969. Pokojnik, 1970. Engleski onakav kakav se govori, 1970. Čkalja, 1970. Rođaci, 1970. Ljubav na seoski način (strina Lazinica), 1970. Milorade, kam bek (Lazinica), 1971. Don Kihot i Sančo Pansa, 1971. S vanglom u svet, 1971. Diplomci (Mabel Mitrović), 1973. Milojeva smrt (Vida Plavša), 1973. Ličnost kojoj se divim, 1972. – 1973. Pozorište u kući (Rajka Mungos), 1973. – 1974. Pozorište u kući 2 (Rajka Mungos), 1974. Priče o psima, 1975. Pozorište u kući 3 (Rajka Mungos), 1976. Dva drugara (Tijanina majka), 1977. Više od igre (Kaliopa Ilić), 1978. Siroče , 1978. Ulje na vatru, 1979. Kakav dan, 1979. Osma ofanziva (Cvećarka), 1980. Bilo, pa prošlo, 1980. Pripovedanja Radoja Domanovića, 1981. Laf u srcu i 1981. Pozorište u kući 4 (Rajka Mungos).

O svojoj Olgici Đuza je jednom izjavio: – Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav.

Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu 14. decembra 1987.

Mali Kruševac

Zanimljivo je da su Đuza i Olgica stanovali preko puta Čkalje, prozor je gledao u prozor iako je Čkalja stanovao u ulici Sime Miloševića, a oni u Maršala Tolbuhina. Dvosoban stan su dugo čekali, a uloga podstanara im je bila utoliko lakša jer su stanovali kod Bate Paskaljevića.

I. R.