Nikola Trišić Triša – Čarapanstvo je DNK komedije

Ja se iskreno nadam, da ćemo smognuti zajedničke snage i ponovo izaći pred publiku sa autorskim pesmama… Sa Lisincem nećemo stati; mogu samo da kažem da spremamo ono što Marko nije doživeo da završi… Svako ko je jednom ili više puta došao u naš grad, rekao je: “Ovaj grad se brzo zavoli”… Kruševljanke imaju neku španjolsku neodoljivu lepotu, a muškarci su uvek sređeni, kao Italijani, i kibicuju uz kratki espreso

Piše: Ivan St. Rizinger

Biće da se, tada goluždrav još, u živote Kruševljana uselio početkom druge decenije ovog veka, kao neodoljivo duhoviti klinac koji repuje o likovima, mestima i dešavanjima sa naše kaldrme. Nedugo zatim kreću i prvi singlovi novopečenog sastava, danas multimedijalne balkanske atrakcije znane Kruševac Geto, u kom se Triša udružuje sa „bratom po humoru“, još jednim Nikolom… Milenkovićem Čamijem. Tad vožnja počinje. Nakon muzičkog zaleta postaju uticajni YouTube komičari, čije su skečeve proteklih godina, sa velikim zadovoljstvom, gledali milioni korisnika, pune hale i dvorane kako im se prohte, Triša uz Marka Živića igra u predstavi „Čekajući Godoa“… sve dok se konačno nisu uhvatili još jednog Kruševljanina, reditelja Zorana Lisinca te nastade veoma gledana serija „Popadija“. Zoran voli jutjubere. U njegovom prvom američkom filmu „Pored puta“ igra ih nekoliko globalno slavnih, a i umetničku karijeru otpočeo je kao rep izvođač, što znači da lanac je stvoren… A Triša i Čami odleteše upravo na svoju prvu američku turneju.

Pre petnaestak godina na javnoj sceni si se pojavio kao klinac formiranog izraza. Mogli bismo ustvrditi da si, zahvaljujući doslednom korišćenju kruševačkog naglaska, postao i globalni čarapanski brend, kao prednost upotrebio to naše do skora prezreno „razvlačenje“…

Nikola: Definitivno je naša grupa, u poslednjoj dekadi, jedna od prvih asocijacija za Kruševac. Nema mesta, grada, gde, kada se pomene grad Kruševac, neko uzvikne “aaa Kruševac Geto”…

Mi smo, u tom nekom umetničkom smislu, zidali temelje u vreme kad je grad imao mnogo mladih neafirmisanih rokenrol bendova, koji su se predstavljali publici autorski… Svaki bend je imao nešto svoje. Mi se u to vreme nismo takmičili ko će bolje da obradi pesmu Van Goga, Metalike, Riblje Čorbe, ne, nego ko je bolje napisao, iskomponovao neku svoju stvar – lični trag i pečat. Prva naša pesma “Kruševac Geto”, koja kasnije prerasta i u ime grupe, je upravo to, ono ko smo mi, način i parametar kako ćemo se izraziti.

Ljudi svih zemalja, gradova, sela, varošica,zaseoka, enklava, plemena i slično se identifikuju i raspoznaju po svom dijalektu, govoru, nekim rečima, slengovima, možda čak i nekim rečima, koje su zaboravljene u tragu vremena. To je ono što jednu zajednicu čini: jezik i kulturno nasleđe. To je, u stvari, jedna od najlepših razlika koju ljudi imaju međ’ sobom.

“Kruševac geto” je naša “predaja knjižice” na šalteru za “uzimanje potvrde za dijalekte u Srbiji”. Da, dobili smo tu potvrdu nakon dugog čekanja u tom redu… Po meni, ne postoji zvanični dijalekat, već nezvaničan primitivizam kao potreba za prilagođavanjem većini. Nerviralo me je kada odemo negde van, pa akcentujem po čarapanski, a oni se kao prave da nisu razumeli?! Ne verujem da je tako. Stičem utisak da je nekada kao, bilo malo blam da u Beogradu pričaš onako kako pričaš… Znam ljude koji su otišli tamo i promenili akcenat.
Naše “razvlačenje” se ni malo ne razlikuje od smederevskog ili lalinskog… Slatkoća baš i jeste u tome, da smo u demografsko – kulturološkom smislu različiti, a da se pri tom opet svi razumemo – istovetnost u različitostima, je definitivno jezik i bogatsvo dijalekata na tako malom mestu.

Zato i nikada nismo promenili izraz. Držimo i dalje da nigde ne možeš ništa uspeti ako nisi ono što zapravo jesi.

Nerviralo me je kada odemo negde van, pa akcentujem po čarapanski, a oni se kao prave da nisu razumeli?! Ne verujem da je tako

Na početku ste snimili dosta pesama, uz prateće video spotove koji su baš dobro zabavili ovu našu neobičnu varoš, snimili čak i konceptualni album, navežbali kako sve to uživo zvuči sa ozbiljnim bendom… a onda vas je, imam utisak, prosto pokupio tajfun popularnosti i odleteste na suprotnu stranu. Ima li nade da i ta vaša, izuzetno simpatična, muzička strana medalje ponovo zasija u javnosti?

Nikola: Jeste, muzika je “porodila” Geto i zapečatila naš pravac i žanr. Muzika je ono od čega smo krenuli i ono što nas neprestano inspiriše.
Ne izlazimo sa bendom, ili sa di-džejem, ne zato što nas je zapljusnuo taj takozvani „talas popularnosti” već zato što ne možemo radite dve stvari istovremeno. Fokusirali smo se na naše autorske predstave, na pisanje scenarija za tv serije… Naravno, nedostaje nam ta vrsta energije kada je u pitanju svirka. Ne kažem da nećemo više nastupati kao muzički sastav, eto, nedavno smo na Velikogradištanskoj gitarijadi nastupali kao bend, i bilo je fenomenalno… Bend koji nas prati su ljudi iz Crvenog Kartona, pod palicom Steve “Pankera”, ali to su ljudi koji imaju svoje obaveze, posao, porodice… i ne mogu baš uvek da se usklade sa našim ritmom rada, kao što ni mi ne možemo sa njihovim. Razlog je prakrične prirode. Drugo, to je bend koji je među najboljima u Kruševcu, i uvek nam je drago i veliko zadovoljstvo da sarađujemo sa njima. Ja se iskreno nadam, da ćemo smognuti zajedničke snage, i ponovo izaći pred publiku sa autorskim pesmama. Mi to volimo i nikada nećemo prestati da razmišljamo o tome.

Koristimo muziku takođe i kroz video skečeve, gde ti klipovi postaju viralni na društvenim mrežama, tako da je muzika, ono što će uvek da ide rame uz rame u našem radu, jer to je ono sa čim smo počeli i što nas je obeležilo..
Svaka voda se filtrira i dolazi do mnogih, ali mora poteći sa izvora…

Kad smo već kod toga – obojica ste potekli sa istog mlaza, onog što je svetu doneo i Čkalju, Taška, Radu, Đuzu… U međuvremenu proslavilo se još nekoliko generacija sjajnih glumaca, ali smo s komičarima ostajali kratki (uz izuzetak Katarine Marković), pa se nadam da je vama dato da popunite tu prazninu u čarapanskoj istoriografiji! Ko tu, od vas dvojice, koga više zasmejava?

Nikola: Nas dvojica se smejemo uglavnom istim stvarima, imamo sličan smisao za humor tako da nam je i ukus isti. Uvek nam laska kada se kaže da smo korelacija na ova legendarna imena, zaista. Često se pitamo da li smo toga dostojni. Ne bih se složio da manjka komičara, naprotiv. Gore pomenuta imena, Čkalja, Taško, Đuza su bili sami po sebi komični, iako njihovim ulogama ponekad nije bio zadatak da budu smešni, i da ne “odnesu šou” – ta “kruševačko-komična žiška” i te kako je izbijala iz njih i bacala varnice.
Kruševac jeste rasadnik umetnika, glumaca… ali verujem i da je rasadnik komičara.

Gledajući “Risku”, “Jareta”, “ Peru Mitica”, ne možemo ostati imuni na komiku u tim karakterima. To je ta žiška, ta naša komičarska.
Pokojni Marko Živić,opisujući ovdašnji mentalitet i humor, rekao je: – Kruševljani ne vole da te zeznu, nego da te zafrkavaju.
Modelitet je isti i kod nas, a zadatak nam je da tu “žišku” i dalje održavamo u životu i predamo je nekom drugom… Čarapanstvo je DNK komedije.

Naša Knez Mihajlova je bivša Zakićeva, naš Tajm Skver je bleja ispred Grizlija, naš Stounhendž je sunce na Slobodištu, naš Central Park je Bagdala

Markova želja je bila da napravi kruševačku seriju, vi ste se uz Lisinca potrudili da stvorite „Popadiju“… Da li ona može da se svrsta u tu baš čarapansku kategoriju?

Nikola: Pa po mom viđenju – ne. “Popadija” je samo obojena čarapanijom, a i nije pravljena da bude čisto čarapanska. Ali, sa Lisincem tu nećemo stati; mogu samo da kažem da spremamo ono što Marko nije doživeo da završi.
Trudimo se da približimo ljudima Kruševac i njegov duh. Takođe, nastojimo da duh svih naših glumaca i dalje obitava i da Kruševac postane i zvanično centar dobrog humora i centar umetnosti u celini.

Za samo nekoliko godina uspeli ste da pređete put od YouTube zvezda, preko pozorišta i Stand up komedije do TV ekrana… Koji vam „format“ najviše leži?

Nikola: Iskreno, najviše nam leži pozorište. Nekako, tu možemo sve da damo, i muziku i glumu. Naša nova predstava “Tašta ne prašta” je pravi primer za to. Nedavno smo imali premijeru u Kruševačkom pozoristu, i utisci su fantastični. Ali, koji god format da je u pitanju, mi se nekako, uvek snađemo i vrlo smo ophodljivi u odnosu na zadatak. Držimo da su “daske koje život znače” ipak naša podloga na kojoj se najbolje snalazimo.

I šta sad, „mora li ta Amerika“ dragi Nikola? Kuda sve zapravo idete?

Nikola: Haha, Amerika je u sklopu naše turneje sada, i veoma smo srećni da se, eto, predstavimo i tim našim ljudima koji su daleko od domovine. Zamislite te ljude koji su godinama daleko od doma, pa kad ih neka naša pesma ili skeč koji puste u kamionu ili kancelariji, nebitno, vrati preko bare nazad… Imamo osećaj da vršimo neku vrstu misije, poziva… Idemo tamo gde nas put vodi… Neki kažu: “Možda je to tako i trebalo da bude”.

Gde god bili, radićemo ovo što i sada radimo, i bićemo ono što smo od prvog dana.

Da li je kruševački mentalitet toliko osoben pa nas ljudi iz drugih sredina doživljavaju kao pretenciozne tipove koji, bez zadrške, obožavaju svoj grad? To kod drugih i nije baš česta karakteristika, možda zato i misle da se foliramo…

Nikola: To je istina. Da, Kruševljani obožavaju Kruševac, ali ne samo oni, već svako ko dođe brzo se “asimiluje”… Svako ko je jednom ili više puta došao u naš grad, rekao je: “Ovaj grad se brzo zavoli”.

Kruševljanin ume sebi da napravi ambijent u kome će uživati i ponosan je na to. Voli drugima da pokaže selo svog oca ili dede, gde je najbolja rakija i najzdravija jabuka. Voli da ugosti, da vas odvede na najbolje meso i najbolji provod u gradu. Ponosni smo mi. Kruševljanin,bar po mom nekom viđenju, zna da ima sve u svom gradu što mu treba, i ono što mu stvara GUŠT. Znate ono, kad odemo u drugi grad, pa primetimo neko mesto, neki monument ili slično i kažemo: “Ma ovo ima i kod nas“.

Naša Knez Mihajlova je bivša Zakićeva, naš Tajm Skver je bleja ispred Grizlija, naš Stounhendž je sunce na Slobodištu, naš Central Park je Bagdala i piknik na Jastrepcu za 1.maj, naš kip Slobode je Spomenik kosovskim junacima, naši Alpi su Kopaonik… Ne foliramo se mi, nego smo preponosni. I treba! Imamo sve što treba da se ima: reke, jezero, planine, čist i lep grad, ljude prepunog srca. Tako ga ja doživljavam.

Žimi ti!

Kruševljanke imaju neku španjolsku neodoljivu lepotu, a muškarci su uvek sređeni kao Italijani i kibicuju uz kratki espreso.

Čekamo jedan mini putopis utisaka i fotografija sa američke ture. Za kraj – postoji li još neki novi front sa koga će Kruševac Geto zasijati u dogledno vreme?

Nikola: Naravno, izbacivaćemo slike i video snimke sa putovanja, možda padne i neki skeč.

Pa, to se nikad ne zna, za sada smo na ovom našem glumačkom frontu, ako se ukaže još neki, delovaćemo “punom paljbom”.