(Ne)ispričane priče iz crvene kovid zone – dr Nemanja Životić

Postavljeno: 19.09.2021

Doktor Nemanja Životić u crvenoj kovid zoni bio je od prvog dana. Borio se za svakog pacijenta, radovao se sačuvanim životima, tugovao zbog izgubljenih, a među onima koje nije uspeo da spase bio je i njegov otac. I kao da sve to nije bilo dovoljno, Nemanjina supruga izgubila je bebu u devetom mesecu trudnoće. Ipak, ovaj hrabar čovek, koji je i sam imao koronu, nije posustao nijednog trenutka. I onda kada mu se činilo da ne može dalje, znao je da mora. Godinu i po dana kasnije, iz sećanja ne može da izbriše uplašene poglede pacijenata, mnogo ravnih linija na monitoru i lavovsku borbu svojih kolega da sačuvaju svaki život

– Pamtim svoje prvo dežurstvo u kovid zoni. U bolničkim sobama sve ono što nisam očekivao- ljudi srednje životne dobi koji do tada nisu imali neke ozbiljnije zdravstvene probleme, a sada su u teškom stanju. Klinička slika i tok bolesti ni nalik kao kod sezonskog gripa. Suočili smo se sa nepoznatim, ni na fakultetu ni ono što smo naučili kroz dugogodišnju praksu nije bilo primenljivo, ali je situacija bila takva da vremena nije bilo za strah. Pratili smo protokole, učili u hodu i znali da moramo biti kao jedan. A kao rezultat svega toga – nikada veće zajedništvo i nikada veća požrvovanost svih, od spremačica do lekara – počinje svoju priču internista Nemanja Životić koji je na subspecijalizaciji iz pulmologije.

Pošto mu je supruga tada bila u drugom stanju, doktor Nemanja se od prvog dana rada u kovid zoni odvojio od porodice.

Koliko kod se trudili da se ne zarazite, uvek je bilo šansi da virus donesete kući i zato sam doneo odluku, pre svega zbog supruge koje je bila trudna, da se posle posla ne vraćam kući. Međutim, stres koji je moja porodica imala zbog celokupne situacije, verovatno je uticao da moja supruga izgubi bebu u devetom mesecu trudnoće. Otac sam dvoje dece, da je bilo sreće sada bih imao troje – sa tugom govori naš sagovornik.

Doktoru Nemanji korona je uzela i oca. Lečio ga je u bolnici, dao sve od sebe kao što je to činio i za sve druge pacijente.

Moj otac je pre korone bio relativno zdrav čovek, ali kao što sam već rekao, ova bolest  je nepredvidiva. Nakon što mu je sanirana upala pluća otpušten je iz bolnice, da bi posle samo nekoliko dana ponovo dobio upalu pluća, što je prava retkost. Pre nego što je prebačen u Kovid bolnicu, gde je i preminuo, iscrpljene su sve moguće terapije, predugo je bio i na maksimalnim dozama kiseonika. Da sam izgubio oca javila mi je kolegenica, nije imala hrabrosti da me pozove, napisala mi je samo poruku da ima saznanja da je preminuo – kaže ovaj doktor.

Nakon očeve smrti, na posao se vratio već posle nekoliko dana. Bilo mu je teško ali, kako kaže, bio je potreban i pacijentima i kolegama.

Tako je bilo i kada mi je otac preminuo i kada sam se i sam razboleo od korone. Bio sam odsutan samo toliko koliko je bilo potrebno da budem u samoizolaciji. Nisam se osećao najbolje, ali sam znao koliko je važno da nas je više – kaže on.

O kolegama iz crvene kovid zone doktor Nemanja priča sa divljenjem, kako o onima koji iza sebe imaju dosta radnog staža, tako i o onima kojima je to bio prvi posao.

– Radilo se iznad granica ljudskih mogućnosti, ali bukvalno niko nije rekao ne mogu i neću. Znali smo međusobno jedino da se požalimo jedni drugima da se nikada nismo osećali bespomoćnije, u smislu da tok lečenja ne ide po nama poznatim pravilima medicine. To su naravno bile priče u našim sobama dok se pripremamo za smenu. Dok smo oblačili skafandere, uvek isti dogovor, a to je da su pred pacijentima „zabranjeni“ zabrinuti pogledi. Oni su ionako bili mnogo uplašeni, skoro svakog dana iz sobe po neko premine i onda je jasno kako oni razmišljaju… I tada prevlada strah, zagrcnu se od straha, pa onda još teže dišu. Za njihov oporavak ne beznačajnu ulogu imalo je i psihičko stanje, pa smo uz „zabranu“ zabrinutih pogleda „uveli“ i malo šale sa njima, onoliko koliko nalaže pristojnost u takvim situacijama. Do šale nam naravno nije bilo, ali smo znali da moramo da ih ohrabrimo. Ma, bili smo i psiholozi i internisti i pulmolozi i sve što treba – ističe on.

Da je svaki izgubljeni život doživeo teško, te da će zauvek ostati otvoreno pitanje da li se moglo još nešto učiniti, navodi doktor Životić.

Pitao sam se i za svog oca i za sve ostale da li je moglo biti drugačije. Toliko smo se trudili, nismo odustajali ni onda kada je bilo jasno da je kraj. Mnogo je života izgubljeno na planetarnom nivou i verovatno se i sve naše kolege širom sveta isto pitaju. Ovo je nešto što niko od nas nikada neće moći da zaboravi – kaže on.

Za sav trud koji je uložio zajedno sa svojim kolegama, osećao se nagrađenim svaki put kada otpusti izlečenog pacijenta, a posebno ako je reč o pacijentu koji nije imao baš dobre prognoze.

Imali smo potpuno nepokretnog pacijenta i to je bila otežavajuća okolnost jer smo pacijente koji otežano dišu morali da okrećemo, što kod njega bilo dosta teže. Porodica je bila svesna ozbiljnosti situacije, ali smo bili toliko uporni, okretali smo ga, bodrili, dali sve od sebe. Na kraju, uspeh. I moja velika radost zbog toga – s ponosom ističe dr Nemanja.

A tuga zbog preminulih među kojima je bilo i dosta ljudi koje je ovaj lekar lično poznavao, pa i nekoliko kolega, ostaće zauvek.

Kada smo se opredelili da postanemo lekari, ni sanjali nismo da ćemo doživeti ovako nešto. Veliki teret je pao na nas zdravstvene radnike, sve smo to stoički podneli i zbog toga sam ponosan na svoje kolege. Izdržali smo. Umor koji nisam želeo i nisam smeo sebi da priznam, stigao me je sada. To će naravno da prođe, ali sećanja nikada. Zauvek ću pamtiti uplašene poglede pacijenata, izgubljene bitke, ali i tugu, nemoć i strah u očima iskusnih kolega koji inače slove za vrhunske stručnjake, nepogrešive dijagnostičare, lekare kojima mnogi sugrađani „duguju“ život…. Nadam se da ćemo uskoro pobediti ovu pošast i da se ni slična nikada neće ponoviti – priželjkuje doktor Životić.

Ovaj hrabri čovek, jedan od mnogih koji su bili na prvoj liniji „fronta“, osim u Opštoj bolnici, radio je i u kruševačkoj Kovid bolnici, a zajedno sa kolegom, doktorom Đorđem Miladinovićem, izvesno vreme bio je i u Novom Pazaru, onda kada je tamo bilo najteže. Teški trenuci koje je njemu i njegovoj porodici donela korona, nisu ga zaustavili da nastavi nesebično da pomaže drugima, onako kako i dolikuje njegovoj profesiji.

Danijela Pavlović


Podelite sa nama priče o dobrim ljudima u teškim vremenima

Pandemija korona virusa unela je dramatične promene u život svakog pojedinca i suočila nas sa brojnim problemima, bolom i gubicima. Zbunjenost, nesigurnost, egzistencijalni strahovi, teskoba, usamljenost,  nemoć, preovlađujuća su osećanja sa kojima se borimo skoro godinu i po dana. Ipak, čitavo to do sada nepoznato iskustvo, čini se, pobudilo je solidarnost, brigu o komšijama koje do skoro nismo ni poznavali, ujedinjavanje u zajedničkoj nevolji, pažnju od koje smo se davno odvikli. I to je tema naših priča. Pozivamo i vas da sa nama podelite svoje priče i ukažete nam na pozitivne primere iz svog okruženja, koji bi potom mogli da postanu junaci naših novinskih priča. Svoje predloge možete poslati na mejl naše redkacije: novinegrad@yahoo.com, ili u komentarima na našem sajtu KruševacGrad te na istoimenoj fejsbuk stranici.

Ostale vesti

back-to-top