Nebojša Lapčević o svom najnovijem delu – romanu „Sejač“

Poznati kruševački i srpski književnik Nebojša Lapčević je, u izdanju „Agore“ iz Zrenjanina, nedavno objavio roman „Sejač“. Višestruko nagrađivanog pisca i predsednika Književnog kluba „Bagdala“ zamolili smo da nam predstavi svoje najnovije delo.

– Roman „Sejač“ pojavio se na  Sajmu  knjiga, u izdanju Agore, nakon moje prethodne knjige „Filatelist“, koja je prošle godine bila ovenčana nagradom „Meša Selimović“, u formi svojevrsnog putopisa u stihovima sa poštanskim markicama kao podsticaj. „Sejač“ je lirska proza, epskog zamaha, u prepletu nekoliko pripovednih tokova u dvadeset četiri poglavlja koja slojevito govori o umetnosti, sopstvu, o čulima strasti, o telu i duši, o legendama Tromoravlja, o vaskrsloj prirodi… Pred kompozitorom Adamom Dedincem, koji je glavni lik pripovesti, glavna pitanja su o smrti, ljubavi, umetnosti… Inicijalna priča počinje izazovom – tapijom iz 1833. iz Jankove klisure, od čukundede Đorđija i libreta za operu od venecijanskog libretiste Anonima… Pisanje opere, svog životnog dela, otežava stanje teško bolesne supruge Evgenije, umetnost, ljubav i smrt vode dramatični polilog… Metafora je Terra incognita, čista priroda, gde čeka rajska muzika… Kojoj se uzvišenosti prepustiti?

Sa kojom idejom ste započeli pisanje romana?

– U pripremi građe za roman, pre svega, težio sam da to bude priča o umetnosti, čiji su protagonisti u liku Biničkog, Angel Tice, Save Vladislavića, Vivaldija, Lazara Čolaka Antića, Suslova, Koste Pamjatnike, Kulturnika, mlade Petre… Svoje prisustvo Adam Dedinac projavljuje u odsustvu od savremenih tokova civilizacije, s druge polovine kraja dvadesetog veka. Tu je vidljiva neusklađenost sa civilizacijskom vrevom… Pitanje ličnosti, u stvari, otkriva tragičnu nesposobnost današnjice, o čemu govore i biblijski elementi… Upravo, u  Priči o Sejaču, koja je univerzalna. Pomenuću citat iz osamnaeste glave romana: „Granica je nevidljiva, kao što smo mi jedan drugom nevidljivi, vidljivo je mastilo, mastilo… Pisati dok krv mastiljava teče! Kako odoleti?“

Glavni junak romana je upućen na nasledstvo Zakos livade, da li je tako?

– Glavni junak u Sejaču upućen je na nasledstvo Zakos livade, koja može biti u trouglu moravskih i rasinskih tokova, Ćelijskog jezera, koje čitalac može sagledati sa visina… Kopaonik je sveti hram… Poruka se očitava u pitanju: Ko je sejač? Ko vazda u pesmi seje, u pesmi žanje? Na koricama je slika Vinsenta Van Goga „Sejač“ iz  1850. Dakle, Sejač je upućen nasledstvo Zakos livade, koja je upravo na prostoru moravskih i rasinskih tokova. Možda je to Zakos livada: „U toj oazi livada pije svoj dažd…“

Knjiga je štampana baš uoči Sajma knjiga, kod renomirane Izdavačke kuće „Agora“, čiji je recenzent Nenada Šaponja. 

– Izazov i podsticaj je u tome da moj rukopis postao novi izdavački poduhvat kuće „Agore“ po preporuci recenzenta Nenada Šaponje, u ediciji Kalendar.  Iz preporuke izdavača sa zadnje korice knjige izdavajam: „Gde čuti nebesku kompoziciju kad je pozorište zaključano, gde naći Terra incognita, svet koji je svakome prostran, svet koji vraća prostor Tromoravlja u srpsku književnost.“

Roman odslikava i osećaj zavičajnosti, ali i pitanje da li čovek čitav život treba da posveti umetnosti. Koje još poruke šalje i u čemu je smisao života?

– U meni je težnja za potrebama svedočenja o vremenu u kojem živimo, ali i stvaranju izmaštanih, paralelni tokova sveta kakvog jedino može biti u literaturi. Naravno, tu je i osećaj zavičajnosti, posebno što sam iz prestonog Lazarevog grada. Kao vodilja u pisanju romana sa ovom tematikom je i izvođenje opere „Lazarevo obretenije“, za koju sam pisao libreto, a kompozitor Miroljub Aranđelović Rasinski. U februaru ove godine je bilo koncertno izvođenje opere u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu, u izvođenju Simfonijskog orkestra RTS, dirigent A. Kojić, u ulozi kneza Lazara je bio svetski priznati baritom Željko Lučić, lik kneginje Milice tumačila je Snežana Savičić Sekulić… Opera „Lazarevo obretenije“, kao kapitalno delo, emitovana je na nacionalnoj televiziji.

Pomenuću još i rečenicu iz poslednjeg poglavlja, mlade Petra Ribnik: „Da li čovek čitav život traba da posveti umetnosti?“ U epilogu romana Angel – tići uče da odvoje žito od kukolja, dobro od zla, tamu od svetlosti… Sito je simbol pravde… Možda je u tome smisao? Papirno ogledalo naših dela je naš život!

Nebojša Lapčević (1966, Kruševac) savremeni je srpski književnik. Piše poeziju, prozu, kao i libreta i dramske tekstove. Za svoje književno stvaralaštvo ovenčan je sa više književnih priznanja, poput nagrada: „Meša Selimović“, „Radoje Domanović“, „Srboljub Mitić“, „Đura Jakšić“ i dr.

Razgovarao: Živomir Milenković