Nastavljene aktivnosti na projektu „Pregovori Beograd Priština iz ženske perspektive“ – javna diskusija u Kosovskoj Mitrovici

U organizaciji Udruženja žena Kosovske Mitrovice za ljudska prava, krajem decembra u tom gradu održana je javna diskusija o rodnoj dimenziji pregovora Beograd – Priština, u okviru projekta, koji realizuju Udruženje žena Kosovske Mitrovice i Udruženje žena Peščanik iz Kruševca. U diskusiji učestvovala i nekadašnja šefica Pregovaračkog tima Kosova i donedavno ministarka za dijalog u Vladi Kosova, Edita Tahiri.

Aktivistkinje dve organizacije, Vetone Veliu i Snežana Jakovljević su u uvodnom delu istakle da je projekat „Pregovori Beograda i Prištine iz ženske perspektive“ rezultat njihovog susreta i saradnje prilikom zagovaranja za unapređenje položaja i veću uključenost žena u proces Evropskih integracija na Balkanu, koji je za aktivistkinje ženskih prava u više navrata u Briselu organizovala Kvinna  till Kvinna, švedska donatorska organizacija.

Predstavnica Fondacije Kvinna till Kvinna na Kosovu, Yilka Soba, pozdravila je učesnice skupa, rekavši da Kvinna till Kvinna od samog osnivanja i dolaska na Balkan devedesetih godina, podržava mirovne inicijative i učešće žena u mirovnim procesima.  

Gošća javne diskusije, nekadašnja šefica pregovaračkog tima i ministarka u Vladi Kosova, Edita Tahiri je, osvrnuvši se na ućešće žena u mirovnim procesima u svetu, kazala da je samo 4% žena učestvovalo u mirovnim pregovorima, a samo 2% su bile potpisnice mirovnih sporazuma. To se mora promeniti, jer žene su, po njoj, snaga 21. veka. Balkanu su se dogodila tri rata i žene imaju mnogo toga da kažu kada je reč o izgradnji mira i to se mora uzeti u obzir, rekla je Edita Tahiri pozdravljajući  inicijativu žena Mitrovice i Kruševca jer i to je dijalog, neformalni i nezvanični, ali takođe važan.

Govoreći o Briselskom dijalogu i potpisanom sporazumu između Beograda i Prištine, Edita Tahiri je kazala da je reč o mirovnom projektu, čiji je osnovni cilj izgradnja mira. Drugi cilj je da „ne ostavimo problem generacijama koje dolaze“, a treći je ispuniti uslove za ulazak u Evropsku Uniju. Tahiri je navela reči evropskog komesara za pregovore o pridruživanju i susedsku politiku, Johanesa Hana, nedavno u Atini, da je EU prihvatila jednu zemlju sa problemima – Kipar i da to više ne želi. Da bi se sagledali konkretni rezultati sporazuma do sada, potrebno je biti informisana o stanju pre nego što je on potpisan, kazala je Edita Tahiri. Na severu Kosova su postojale paralelne institucije. U međuvremenu su policija, carina i sudstvo integrisani u kosovski sistem, ostalo je da se to uradi i sa zdravstvom i obrazovanjem. Od 400 miliona evra prihoda kosovskog budžeta, 11 miliona je, prema rečima Edite Tahiri, izdvojeno za 4 opštine na severu Kosova. Povećana je zaposlenost stanovništva. Od 2013. kada su pregovori počeli nije bilo težih incidenata. Na pragu smo treće faze dijaloga, kazala je Edita Tahiri i u toj fazi realno postoji veća mogućnost za veće uključivanje žena u proces, jer će se, između ostalog,  razgovarati i o naknadama za žene, koje su silovane tokom rata. Nakon treće faze, trebalo bi da ostavimo rat iza sebe i okrenemo se budućnosti, zaključila je Edita Tahiri.

Marija Stanković iz organizacije „Aktiv“ u Severnoj Mitrovici,  govorila je o problemima sa kojima se susreće srpska zajednica i svoje izlaganje potkrepila podacima iz istraživanja o bezbednosti koje je sprovedeno na Severu Kosova. Najvažniji nalazi govore o tome da je Mitrovica i dalje duboko podeljen grad i da među stanovništvom srpske nacionalnosti i dalje postoji veliki strah koji ih sprečava da normalno žive  – Srbi i Srpkinje na severu Kosova ne veruju da će se njihova bezbednost u budućnosti unaprediti.  Osnovna zamerka na pregovore je da njih niko u pregovorima ne zastupa. Marija Stanković je navela i velike probleme sa dokumentima. Naime, kosovska administracija ne priznaje dokumenta koja je izdala srpska vlada, što otežava kretanje ljudi. Do nedavno sa srpskom vozačkom dozvolom nije se moglo u južni deo Kosova, sada može i promena te isprave ne podrazumeva ponovno polaganje vozačkog ispita nego samo apliciranje za kosovski dokument. Međutim, pristup institucijama je, takođe, problematičan, jer ljudi sa severu ne odlaze u Prištinu tako da im nisu dostupne sve administrativne usluge.  

Marija Stanković je istakla i da postoje razlike u stavovima stanovništva rođenog u nekadašnjoj Jugoslaviji i onih posle njenog raspada u smislu da prvi bolje razumeju kontekst i znaju šta se dogodilo. Integracija je urađena u velikoj meri, složila se Marija Stanković sa Editom Tahiri, ali ne potpuno. Po njoj, utisak je da je pomak veoma spor i da se prilikom pregovora i sporazuma nije vodilo dovoljno računa o svakodnevnom životu i potrebama ljudi i da zato i dalje ima puno prepreka. Osvrćući se na izjavu Edite Tahiri da od 2013. ima manje incidenta, kazala je da je naprotiv, broj incidenata povećan iako je, sa druge strane tačno da da je reč o incidentima manjeg, odnosno slabijeg intenziteta nego ranije. Marija Stanković je navela i loše prevođenja zakona i dokumenata, naprimer, Zakon o rodnoj ravnopravnosti preveden je kao Zakon o polnoj ravnopravnosti.

Istraživanje na severu Kosova, o kojem je govorila Marija Stanković nije imalo rodnu dimenziju, ali je veoma očigledno, kazala je ona, da na severu Kosova vlada duboki partrijarhat i to se vidi na svakom koraku – grad okićen srpskim zastavama, sa dva spomenika vojskovođama u centru jasno govori o karakteru društva.  

U diskusiji, koja je usledila, postavljeno je nekoliko pitanja: Šta je sa nestalim licima? Da li se prilikom pregovora ikada razgovaralo o žrtvama seksualnih zločina, šta se dešava sa istorijom koja se uči u školama, odnosno mogu li udžbenici biti napisani bez da se pripadnici određene nacije etiketiraju (naveden je primer „srpski četnici“).

Odgovarajući na pitanja, Edita Tahiri je kazala da su tokom sedam godina pregovaranja rešene relevantne stvari. Na pitanje zašto nema predstavnika Srba i Srpkinja sa Kosova u pregovaračkim timovima, odgovorila je da je reč o međudržavnim, a ne međuetničkim pregovorima te da u timovima nema ni predstavnika i predstavnica albanske zajednice iz Preševske doline, naprimer. Ponovo je spomenula značaj integrisanja srpske zajednice u kosovske institucije. Integrisana policija, sudstvo i carina znači da više niko, ni najviši srpski zvaničnici ne mogu na Kosovo bez dozvole kosovske vlade.

Most preko Ibra koji spaja dva dela grada je revitaliziran, kaže Edita Tahiri iako je istina da još nije otvoren. Očekuje se da će i zdravstvo i obrazovanje u dogledno vreme biti integrisani u kosovski sistem. Biće osnovana i asocijacija srpskih opština i treba znati da to neće biti nikakva institucija, dakle neće imati izvršne ingerencije, iako će, na primer, predsednici opština moći da predlažu komandira policije prilikom izbora na tu funkciju.

U vezi sa nastavnim programom i predmetom istorije, Edita Tahiri je kazala da je bitno navoditi i koristiti činjenice ali i da moramo biti svesni i svesne da one mogu imati drugačije značenje za pripadnike/ce različitih zajednica. Ona smatra da izučavanje različitih istorija u obrazovanju može biti problem ništa manje nego što bi to bilo izučavanje uniformne istorije. Kao jednu od opcija o kojoj bi se moglo razmisliti, navela je „alternativnu“ istoriju koja podrazumeva više perspektiva i tački gledišta.

Kada je reč o dokumentima, Kosovo kasni sa tim i to je pitanje trebalo biti detaljnije prepoznato u dijalogu i sporazumu. Sa druge strane, Srbija kasni sa otvaranjem i upotrebom mosta i pitanjem elektrodistribucije. Građani i građanke na severu ne plaćaju struju i to treba rešiti. Nakon završetka pregovora trebalo bi da svi građani i građanke na Kosovu imaju kosovske pasoše, a ko želi i dvojno državljanstvo, jer ga Kosovo priznaje. Srpski jezik je takođe zvanični jezik na Kosovu i kosovska vlada prihvatila je postojanje univerziteta na srskom jeziku (doduše, kazala je Edita Thairi, sadašnji je zapravo ilegalni, ali je predviđeno osnivanje zvaničnog univerziteta na srpskom jeziku).    

Kada je reč o nestalim licima, Edita Tahiri je kazala da se to politizuje i da se između ostalog, i zato kasni sa rešavanjem tog pitanja. Podsetila je da se ranije govorilo o 8000 ljudi, ali je pravi broj 1600 osoba, što je takođe ogromna cifra iako brojke nisu ni važne jer je važna svaka nestala osoba i potrebno ih je sve evidentirati bez obzira na etnicitet.  Nestala lica, inače, biće tema razgovora u trećoj fazi dijaloga.  

Složila se da ima puno propusta sa dokumentima, uključujući i prevođenje zakona i odluka na srpski jezik obrazloživši to nedostatakom prevodilaca u početku i kazala da je to svakako nešto čemu se mora pokloniti značajnija pažnja nego do sada.

Na komentare i diskusije da mnogi Srbi i Srpkinje sa severa Kosova misle da je situacija sada gora nego što je bila i da postoje veliki pritisci od strane države Srbije na stanovništvo, Edita Tahiri je odgovorila da je „velika slika“ znatno bolja nego što je bila i da treba sačekati da se to konkretno odrazi na živote ljudi. Potrebni su vreme i strpljenje, kao i permanentni rad na podizanju svesti svih građana i građanki na Kosovu.