Nakon tri godine borbe protiv virusa: Da li smo iz pandemije korone prešli u pandemiju mentalnih bolesti?

Iako znamo da je u Kruševcu i Rasinskom okrugu od početka pandemije zvanično potvrđeno 65.512 slučajeva korone, da je 62.393 izlečeno, posledice koje je ona ostavila na psihofizičko zdravlje, još uvek se ne mogu sagledati. Struka kaže da pandemija uveliko uzima danak na nivou mentalnog zdravlja. U prve dve godine korone u tom Okrugu desilo se 47 samoubistava, uglavnom u mlađoj populaciji, a za preko 40 odsto je više psihijatrijskih dijagnoza. Međutim, analize i studije će se tek raditi, a prave posledice uticaja pandemije na psihičko zdravlje sagledavaće se u mesecima i godinama koje dolaze

Značajan porast obolelih od depresije, učestala anksioznost, napadi panike, nesanica, sindrom izgaranja na poslu, emocionalna distanciranost, zloupotreba alkohola i kokaina, te povećan broj samoubistava u mlađoj populaciji, slika je treće godine epidemije korona virusa u Rasinskom okrugu.

Specijalista psihijatrije u kruševačkoj Opštoj bolnici, doktorka Ljiljana Čukuranović, navodi da nam je pandemija, pored poljuljanog mentalnog zdravlja, „donela“ i potpunu devalvaciju moralnih i kulturnih vrednosti.

-Godine koje su iza nas ostavile su teške posledice po mentalno zdravlje društva, i porodice kao njene osnovne ćelije. Suočeni smo sa manjkom tolerancije i nedostatkom empatije. Brigu vezanu za svakodnevno preživljavanje, zamenio je strah od razboljevanja, smrti. U svemu tome zaboravili smo na sve ono što nam je nekada pričinjavalo radost, spokoj, na druženje, smeh, brigu za druge i za svoju životnu okolinu. Svoje potomke smo ,,prepustili“ ulici i društvenim mrežama da ih vaspitavaju  i preko istih stiču znanja o svetu. Otuđenje  je postala naša normalnost – navodi doktorka Čukuranović, opisujući opšte stanje nacije od početka pandemije do danas.

Podseća da smo tokom prethodne tri decenije mnogo toga preživeli, da su rat, sankcije i nestabilna ekonomska situacija negativno uticali i na mentalno zdravlje, te da je sve kulminiralo u trenutku kada nam se u živote „uselila“ korona.

– Izolacija, nedostatak i/ili nedovoljno proverenih informacija, unele su paniku među stanovništvo, što se reflektovalo i na način kako treba da se ponašamo…Sve ono što se skupljalo decenijama, tokom korone je isplivalo,  tako da smo izgubili zdrave mehanizme i načine za borbu protiv stresa. Jednom rečju, mi smo sve svoje adaptivne potencijale istrošili i dozvolili da potonemo u malodušnost, nezainteresovanost, izuzev za površna zadovoljstva koja nam se serviraju preko medija – ocenjuje naša sagovornica. 

Ispit koji nismo položili 

Period izolacije, kako objašnjava, životni je ispit na kome smo, manje-više, svi pali.

-Bili smo prepušteni svojim mislima, strahovima, od toga da li ćemo imati sutra šta da jedemo, do toga da li ćemo preživeti. I umesto da nas to kasnije osnaži, da nam da krila da se menjamo nabolje, mi smo se dodatno povukli u sebe – kaže doktorka Čukuranović.

Kako navodi, nesanica, neraspoloženje, bezvoljnost sa kojom se mnogi suočavaju, takođe je posledica kontinuiranog stresa:

-U stanju kontinuiranog stresa, organizam je u stalnoj alerntnosti ,stanju uzbuđenja, koje nije ,,normalno” i koje dovodi do niza mentalnih poremećaja , kao i mnogih drugih somatskih oboljenja.

U periodu izolacije povećano je i nasilje u porodici, pre svega partnersko. Takođe, porastao je broj konzumetana psihoaktivnih supstanci i alkohola.

-U porastu je broj, što otkrivenih što neotkrivenih, zavisnika od psihoaktivnih supstanci, dominantno kokaina. Takođe je uočen porast prekomerne i povećane konzumacije alkohola, među mlađom i ženskom populacijom- navodi doktorka Čukuranović.

Pandemija mentalnih oboljenja

Prema rečima dr Čukuranović, za čak 40 odsto je i više pacijenata sa dijagnostikovanom depresijom:

–U prošloj godini bilo je blizu 16.000 ambulantnih pregleda, ali je realno taj broj mnogo veći, jer su mnogi tokom korone pomoć potražili u privatnoj praksi. Značajno je povećan broj prvih pregleda, u porastu je broj pacijenata sa poremećajem raspoloženja, anksioznošću, bolestima zavisnosti. Kod većine, ovakva stanja se vezuju za period pandemije, gde je nakon svih uznemirujućih stvari koje smo prošli, došlo do razvoja takve psihopatologije koja se nije mogla prevazići bez pomoći psihijatra. 

Mnogi su, dodaje, pre odlaska psihijatru, pomoć tražili kod drugih specijalista:

-Kao narod imamo malo znanja o značaju mentalnog zdravlja. Drugi problem je stigmatizacija, strah da ćemo, ukoliko posetimo psihijatra, doživeti osudu, da ćemo biti predmet izrugivanja. Iz neznanja ili zbog straha od stigme, mnogi pacijenti traže pomoć lekara drugih specijalnosti. Mentalna oboljenja nisu stanje i ne mogu spontanu da nestanu ili prođu, već se moraju ozbiljno i profesionalno sagledati. Na osnovu toga, uključuje se odgovarajući farmakoterapijski i psihoterapijski protokol. 

Ona ističe da je porastao broj samoubistava, kod mladih od 19 do 25 godina:

–Ranije se sporadično dešavalo, sada nažalost, poprima skoro pa karakteristike epidemije, kako pokušaja tako i realizovanih suicida. Okidač su uglavnom narušeni porodični odnosi, osećaj otuđenosti, nerazumevanja, nemogućnosti prilagođavanja trenutnoj situaciji.

Posledica pandemije je, kako navodi ova doktorka, i hospitalizacija pacijenata koji su dugo bili stabilni te, uz terapiju, bili na ambulantnom, vanbolničkom lečenju. Oni su u jeku pandemije konstantno bili izloženi uznemirujućim informacijama i slikama, plasiranim u medijima, na društvenim mrežama…

Istovremeno, sve je više pacijenata koji se javljaju zbog simptomatologije koja se povezuje sa takozvanim ,,sindromom izgaranja na radnom mestu“:

-Ljudi se žale na maltretman od strane poslodavaca, loše uslove rada, manjak odmora, narušene kolegijalne odnose, strah da se ne izgubi ,,izvor prihoda”, sve to učinilo je da sve veći procenat radno sposobnog stanovništva želi da napusti zemlju  ili da se ,,skloni” sa radnog mesta, tražeći bolovanje, neplaćena odsustva…

Demencija nema veze sa koronom 

Upitana da prokomentariše to što je povećanje broja dementnih osoba prepoznato kao jedna od posledica korone, dr Čukuranović ističe da ne postoje medicinski i naučni dokazi koji bi to potvrdili.

–Napretkom medicine omogućena je dugovečnost, leče se kardiovaskularna i mnoga druga oboljenja, ali medicina, nažalost, još uvek nije pronašla lek za revitalizaciju mozga. Porast demencije nije vezan za koronu, već za to što smo staro stanovništvo – tvrdi ona. 

Pored stručne pomoći, kada je to potrebno, savet je da se svi okrenemo prirodi te da pokažemo malo više razumevanja i da shvatimo da, pomažući drugima, pomažemo sebi da se bolje osećamo. 

-Savet je i da naučimo da budemo zahvalni, da nam ne bude teško da kažemo hvala, molim, izvini…Da svaki dan priredimo sebi makar jedno malo zadovoljstvo, da shvatimo da je život dar, a ne kazna. Nekima će to biti dovoljno, kako bi se polako vratili starom životu, a neki će, ipak, morati da potraže stručnu pomoć. Ako je to potrebno, ne postoji nijedan opravdan razlog da se ne učini – savetuje doktorka Čukuranović.

Korona „udara na duge staze“ 

Psihološka podrška pacijentima koji se bore za život, i te kako je važna. Neizvestan ishod i okruženje, u kome je u momentima pikova epidemije, smrt svakodnevno bila prisutna, izazivali su dodatni strah.

Doktorka Dragana Zanfirović, specijalista kardiolog, koja radi u kruševačkoj Kovid bolnici, spasila je mnoge živote, za koje se danonoćno borila zajedno sa kolegama. Nažalost, bila je svedok mnogih izgubljenih bitaka.

Danas ova bolnica ima manje pacijenata, uglavnom starijih, sa komorbiditetima. Deo onih koji su ranije pobedili koronu, sada se bori sa posledicama.

–Korona nije bolest respiratornog sistema, već sistemska bolest koja oštećuje unutrašnjost krvnih sudova, kardiovaskularni i nervni sistem. Može se javiti i poremećaj u radu štitne žlezde, oštećenje bubrega, akutno ili trajno. Kod određenog broja pacijenata, dijagnostikuje se i fibroza pluća. Spektar manifestacija je zaista širok, pa tako i depresija, anksioznost, poremećaj spavanja, loša koncentracija, poremećaj pažnje i vrtoglavica, kako se pokazalo, mogu biti posledica korone – kaže doktorka Dragana Zanfirović, na osnovu iskustva u radu sa pacijentima koji su preležali koronu.

Prema njenim rečima, lečenje komplikacija sprovodi se po standardnim protokolima, a opšta preporuka za sve koji su preležali koronu je, pre svega, odmor.

–Praktikovanje zdravih stilova života, a ako za to postoje uslovi, i odlazak u banju ili na planinu – savetuje ona.

Medicinari: Strah i iscrpljenost uzeli danak

-Plašili smo se svi, samo neki to ne žele da priznaju. Borite se sa nevidljivim neprijateljem, ne znate šta sledeće možete da očekujete, ali znate da uvek postoji mogućnost da virus „ponesete“ kući. A kući imate porodicu. I tako svaki dan. Ipak, dajete sve od sebe da pomognete pacijentima, da ih ohrabrite. Radite iznad svojih mogućnosti. I zarazite se u jednom trenutku. I prođe i to. I mislite, u redu, sve je prošlo, a vi zapravo uveče više ne možete da zaspite bez tableta – svedoči medicinska sestra, koja je na početku bila angažovana u jednoj od crvenih zona.

Slična iskustva nose lekari, a o strahovima ni oni ne žele da govore javno.

-Odjednom, sve što ste učili na fakultetu nije od velike pomoći. Ništa nije onako kako bi trebalo da bude. Uđete u bolesničku sobu, sa virusom se izborilo staro lice sa više hroničnih bolesti, a bitku gubi mlad i do tada zdrav čovek. Ništa vam nije jasno, uplašeni ste, ali pred pacijente izlazite „spremni“, dajete sve od sebe, trudite se da im ulijete optimizam. I onda se desi da zbog korone izgubite člana porodice. Ne odustajete ni tada, jer ste potrebni drugim pacijentima. I na kraju, kada je sve prošlo, shvatite da vam treba psihološka podrška, da ne možete i ne umete sami da se oslobodite teskobe u grudima sa kojom ležete i budite se…

Crvena zona: posledice traumatičnih iskustava 

U Kovid bolnici u Kruševcu zaposleni su u pikovima epidemije radili prekovremeno, pod skafanderima, negujući pacijente sa najtežim kliničkim slikama.

U martu 2021. i drugoj polovini iste godine, pa sve do januara naredne, ova zdravstvena ustanova je duži vremenski period imala i do 480 pacijenata i teške kliničke slike. Među njima su neretko bili roditelji, bake, deke zaposlenih koji su, nažalost, pred njihovim očima, gubili bitku sa koronom.

Marija Živadinović, psihološkinja u toj bolnici, kaže da su svi oblici rada u jednoj takvoj zdravstvenoj ustanovi bili novina, te da se u hodu obavljalo stručno usavršavanje koje se može primeniti na kovid okolnosti.

I pored svih mera zaštite, zaposleni su bili svesni da mogu da se zaraze i da virus prenesu bližnjima. Taj strah, kako kaže, obično je bio prisutan prilikom oblačenja skafandera, a prestajao na ulasku u crvenu zonu, gde se vodila borba za život.

–Prijem u našu ustanovu, tercijarnu, značio je da prethodno lečenje nije dovelo do oporavka, što je kod pacijenata izazivalo dodatni strah. Kroz dalji boravak u bolnici, javljao se osećaj nemoći, zabrinutosti, tuge, manjka samopoštovanja, neizvesnost, koje su oni želeli da podele, tako što su tražili kontakt sa zaposlenima. Kako su posete zabranjene, 24-časovna posvećenost lekara im je ulivala nadu i sigurnost, saosećanje i ohrabrenje koje su dobijali od njih pomoglo im je da se ne osećaju usamljeno i bespomoćno. Istovremeno, medicinske sestre bile su produžena ruka za ličnu higijenu, hranjenje, okretanje u krevetu– kaže naša sagovornica.

Kad vam ljudi umiru pred očima…

Prema rečima Živadinovićke, za većinu pacijenata boravak u Kovid bolnici je traumatično iskustvo koje je ostavilo posledice:

–Bolnica je izgrađena za smeštaj velikog broja pacijenata sa teškim kliničkim slikama, sobe su višekrevetne kako bi bili pod stalnim nadzorom, a neki su bili hospitalizovani i preko mesec dana. Zato su pacijenti često bili svedoci reanimacija ili izgubljenih bitaka. Međutim, nisu samo ova iskustva traumatična, već i saznanje o bolesti, o pogoršanju bolesti, traumatična je borba sa bolešću. Način na koji se kasnije to može ispoljiti je individualan, a neki od primera su doživljaj teskobe, nezadovoljstva, problemi sa spavanjem, problemi u međuljudskim odnosima, doživljaj iscrpljenosti, neefikasnosti.

Pacijenti hospitalizovani u Kovid bolnici imaju potrebu da govore o svojim strahovima, zabrinutosti, o svojoj porodici, neostvarenim planovima i svojoj tuzi:

-Psihološke intervencije se prilagođavaju aktuelnim potrebama i opštem stanju pacijenta. Ne treba bežati od neprijatnih osećanja kao što su tuga i ljutnja, već ih treba osvestiti, ali pojava stida i nelagodnosti u bolničkim uslovima ( zbog nemogućnosti da danima ili nedeljama ustanu iz kreveta, kreću se, kako bi obavili svoje fiziološke potrebe u privatnosti…), dovode do doživljaja gubitka samopoštovanja – kaže se ova psihološkinja.

Kao pozitivan navodi primer pacijenta od 26 godina koji je primljen komatozan zbog šećerne bolesti, koju su dodatno pogoršali kovid i sepsa. Trideset dana je lečen u jedinici intenzivne nege gde su smešteni najteži pacijenti, a sve vreme je imao sarađujući stav i optimizam.

I lekari „žrtve“ korone  

Uz napomenu da je prilikom otvaranja Kovid bolnice osmišljena posebna organizacija rada, sa multidisciplinarnim pristupom i saradnjom više specijalista, psihološkinja Marija Živadinović kaže da je, jedna od lekcija koju nas je kovid naučio da postoji stalna potreba za prilagođavanjem, stručnim usavršavanjem i za saradnjom.

Prema njenim rečima, prisustvom traumatskim događajima zaposleni doživljavaju traumatizaciju (sekundarnu):

–Zbog borbe sa raznim problemima koji vode do telesne i mentalne iscrpljenosti, zdravstveni radnici koji rade u kovid sistemu, u velikom su riziku od pojave sindroma izgaranja. Za njih su već dugo na snazi vanredne okolnosti koje zahtevaju angažovanje psiholoških kapaciteta koji se inače angažuju u krizama i katastrofama. Iz tih razloga, zaposlenima je na raspolaganju individualna psihološka podrška, a od sredine prošle godine imamo i iskustvene grupe, u kojima oni dele iskustva i dileme, nakon čega se osećaju bolje jer tim iskustvima daju smisao i dele ih sa nekim ko ih razume.

Naša sagovornica smatra da smo iz pandemija mogli mnogo da naučimo.

-Svaka kriza i svako traumatsko iskustvo su prilike da osvestimo i shvatimo neke stvari koje sa sobom možemo poneti u budućnost i čine prilike za rast i razvoj.  Zbog toga ćemo sigurno biti otporniji na buduće krize. Život je dobar kad ljudi svoje doživljaje osveste, integrišu i daju im smisao, ali samo kad su u prisustvu drugih ljudi sa kojima svoja osećanja i misli dele. Razgovarajte o onome kroz šta prolazite i podelite svoje iskustvo sa drugima. Neke reakcije su normalne u nenormalnim okolnostima. Ukoliko se produženo osećate loše i imate doživljaj bespomoćnosti, potpuno je u redu da potražite pomoć stručnjaka – savetuje psihološkinja Marija Živadinović.

Na početku je svaka podrška bila dragocena

U trenutku kada je proglašena vanredna situacija i uvedena izolacija, pored zdravstvene, značila je svaka vrsta pomoći i podrške, posebno za stara lica, roditelje sa teškom bolesnom decom, invalide…Grad Kruševac je iz tog razloga formirao kol centar, gde su građani 24 sata dnevno mogli da se obrate za pomoć tokom vanredne situacije i ograničenog kretanja.

-Telefoni su zvonili danonoćno, dešavalo se da imamo i preko 2.000 poziva dnevno. Nekima je bila potrebna konkretna pomoć, a neki su samo želeli da popričaju, da podele svoje strahove sa nama. I jedno i drugo je bilo važno, pa smo tako i postupali, posvećujući svima dovoljno vremena – kaže Milena Đorđević, tada operaterka u kol centru.

Kod većine koji su zvali, kako navodi ova operaterka, u glasu osećao neopisiv strah. Bojali su se, pre svega, da neće moći da dođu do lekova, da odu kod lekara, plašili su se smrti, samoće, osećaja da im niko neće zakucati na vrata…

-Zvao nas je sugrađanin koji ima ozbiljno bolesno dete, koje ne može da izvede u šetnju zbog zabrane kretanja, a pokvario mu se televizor koji je u tom trenutku bio jedina „zamena“ za šetnju. Otišli smo do njega, dao nam je novac i kupili smo mu nov televizor – priseća se Đorđevićka.

Navodi i to da su u saradnji sa volonterima, pronalazili rešenje za ljude koji su zbog prirode bolesti morali da odrade laboratorijske analize u tačno određenom roku, pomagali im da dođu do lekara onda kada imaju zakazanu kontrolu, nabavljali namirnice i ostale potrepštine, plaćali račune…

Mnogo je volontera tada bilo uključeno i može se reći da je Kruševac tada položio ispit ljudskosti. Niko nije ostao bez hrane i lekova, što je ljude u tom trenutku najviše plašilo.

Gde smo sada?

Nepune tri godine kasnije, nakon svega preživljenog, posle preležane bolesti, gubitka bliskih ljudi, izolacije, života pod maskama, zastrašujućih i zbunjujućih vesti u medijima i na društvenim mrežama, stiče se utisak da smo se umorili od svega, pa danas sa dozom rezerve, ali i ravnodušnosti slušamo vesti o mogućim novim, možda i opasnijim sojevima virusa. Da li je to zato što smo postali jači? Verovatno nije. Pre će biti da sve ima granicu, pa i preterana briga i strah. Neki su se u međuvremenu stabilizovali uz pomoć lekova, drugi će to tek učiniti a ima i onih koji su potvrdili da „sve što te ne ubije, to te ojača“.

Na kraju, jedino je sigurno- svet posle pandemije korona virusa više nikada neće biti isti.

Danijela Pavlović

Kome se obratiti za pomoć ako ste depresivni?

Ukoliko osećate da vam je pomoć potrebna, vama ili bliskoj osobi, uvek možete da se obratite izabranom lekaru koji će vas uputiti stručnjaku za mentalno zdravlje, a što je prvi korak ka izlečenju.

Naše sagovornice upozoravaju da se neke psihopatologije ne mogu prevazići bez pomoći psihijatra, da mentalna oboljenja ne mogu da nestanu ili prođu, bez odgovarajuće farmako i psiho terapije.

Ukoliko iz nekih razloga ipak niste u mogućnosti da se odmah obratite svom izabranom lekaru, u međuvremenu prvu pomoć možete potražiti pozivanjem besplatnog servisa za zaštitu mentalnog zdravlja Ministrastva zdravlja i Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”. Broj ovog servisa je  0800309309.