Na zahtev čitalaca: Razgovor sa Ljubišom Velimirovićem, dugogodišnjim borcem za prava radnika

Svoja prava radnici su nekada tražili na protestima, kao jedini efikasan način da se poslodavac natera da uradi nešto. Godinama već toga nema. Da li to znači da je danas svima sve potaman, ne znam. Znam samo da se većina sindikata nekada iskreno borila za socijalnu pravdu, a da je danas ta podrška uglavnom deklarativna- kaže Ljubiša Velimirović, nekadašnji predsednik Samostalnog sindikata IMK „14.oktobar“

Kruševac se seća da je Velimirović na proteste svojevremeno izvodio i do hiljadu radnika, a da se nije dogodila nijedna incidentna situacija. Protestovalo se tada zbog neisplaćenih zarada, neoverenih zdravstvenih knjižica…

–Kada povedete dosta ljudi na protest, uvek se u toj masi nađe neko čiji motiv nije socijalna pravda. Dolazili su na proteste i politički ostrašćeni, zajedljivi, sa ciljem da provociraju, da naprave neki incident. Zato smo uvek angažovali i snimatelja koji je snimao protest od početka do kraja, kako bismo bili sigurni da u redovima nema onih koji nose neprimerene transparente, motke, palice i slično, nedozvoljene supstance. Svesni da se sve snima, ti koji su dolazili iz drugih pobuda a ne da se bore za socijalnu pravdu, nisu se usuđivali da prave incidente– objašnjava Velimirović.

I radnici i novinari koji su te proteste pratili, sećaju se i to da je Velimirović uvek imao prave reči, u pravom trenutku.

–Nije suština da vi onoga od koga tražite zadovoljenje neke pravde vređate najstrašnije, da jurnete na njega kad se pojavi ispred vas. Time se ništa ne rešava. Sa situacijom zbog koje se protest i organizuje naravno da je upoznat i onaj ko može i treba taj problem da reši. Ako je već izašao pred radnike, saslušao naše zahteve i eventualno obećao neko rešenje, treba ostaviti prostora i vremena, a ako se i nakon određenog vremena ništa ne reši, onda slede novi protesti– kaže on.

Dodaje da su najavu svakog protesta pratile razne kontrole.

–Stresovi su to. Svaki put kada je protest, imali smo razne kontrole, vlast nam je slala inspekciju rada, poresku policiju…To je bila neka vrsta pritiska, pokušaj da nas uplaše, ali nismo odustajali. Znate, poslodavac ima svu moguću logistiku, a mi samo ljude i jedini način da se izborimo za svoja prava je da izađemo na proteste – ističe naš sagovornik.

Na čelu samostalnog sindikata Velimirović je bio punih 15 godina, a koliko je borba za radnička prava težak i mučan posao ako zaista radite u interesu radnika, kroz šalu navodi da mu je kao uspomena na taj period života, ostao povišen pritisak i dijabetes. Od fabrike nije uzeo ni stan niti bilo kakav kredit.

– Uvek sam išao na tajno glasanje i sa više protivkandidata i uvek sam dobijao ubedljivo. Čak sam i Miću Rajića, prethodnog predsednika sindikata, mog sindikalnog učitelja i nekadašnjeg generalnog direktora fabrike, čoveka koji je u to vreme važio za veličinu, pobedio ubedljivo. Mislim da sam to poverenje stekao zato što nisam pričao neke megalomanske priče, veće plate i slično, moj posao je bio da radnik bude zaštićen, da se poštuju njegova prava- navodi naš sagovornik.

Velimirović kaže da se tokom deceniju i po, koliko je bio na čelu sindikata, nikada nijedan radnik nije izgubio posao zato što se obratio sindikatu zbog ugroženih prava.

–Dešavalo se, na primer, da radnik traži izlaznicu, ali da je ne dobije. Onda se ja obratim njegovom šefu čije je obašnjenje da je on loš radnik i da mu zato ne da izlaznicu. To ne može tako. Ne možete nekome ograničiti slobodu kretanja, to je njegovo pravo, a ako ne radi svoj posao kako treba, postoji Zakon o radu i zna se kako se to rešava. Bilo je i više situacija omalovažavanja radnika, različitih vrsta mobinga. I to smo rešavali. Kako je javnost bitan element sindikalnog delovanja, onda kad nema načina da problem rešimo, pozivali smo se na to da ćemo o svemu obavestiti javnost. Na ovaj ili onaj način probleme smo rešavali i ono na šta sam posebno ponosan je to što niko nikada nije dobio otkaz zato što se za pomoć obratio sindikatu- navodi on.   

Kako kaže, tokom njegovog mandata, bilo je i nekoliko otkaza, ali iz drugih razloga.

–Bila su dva ili tri otkaza, ne sećam se tačno, ali je razlog bila krađa. Dolazili su ti ljudi kod mene tvrdeći da nisu ništa ukrali, ali je na kraju dokazano da ipak jesu i tu sindikat ništa ne može, niti treba da uradi– kaže on.

Kao važno navodi i sindikalno delovanje kod proglašenja tehnoloških viškova.

–Bilo je nekoliko takvih situacija tokom mog mandata. U sastavu komisije za utvrđivanje viška zaposlenih, uvek je bio i predstavnik sindikata, a kao pravnik uglavnom sam to bio ja. Po merilima sindikata, otkaz nije mogao da dobije neko ko je socijalno ugrožen, poput samohranih majki, ljudi iz socijalno ugroženih porodica koji bi teško ili skoro nikako mogli da nađu drugi posao….Taj socijalni aspekt i jeste posao sindikata- navodi bivši sindikalac.

Govoreći o sindikalnom delovanju nekad i sad, Velimirović kaže je činjenica da odavno nema ni protesta ni štrajkova radnika.

–Da li to znači da je sada svima sve potaman, ne znam. Povukao sam se 2014. godine, sigurno je da imam mišljenje, ali ne bih detaljisao o tome. Vreme mog mandata obeležili su brojni protesti radnika, borio sam se za njihova prava i unutar fabrike, radnici su tada imali hrabrosti i volje i da mi se obrate ali i da izađu na ulicu, da podrže proteste. Tako je bilo bez obzira koja stranka je bila na vlasti, a bilo ih je više tokom tih 15 godina. Danas toga nema, čini mi se da postoji pritajena namera države i poslodavaca da postojeći sindikati ne funkcionišu, da se ne formiraju novi, jer na taj način poslodavac sam odlučuje o svemu, nema ko da mu sugeriše, nema bojazni od obustave rada, protesta, a radnik nema kome da se obrati ukoliko su mu prava ugrožena– ističe on.

O saradnji sa Milenkom Mihajlovićem, dugogodišnjim predsednikom Veća saveza samostalnih sindikata Srbije u Kruševcu, koji je nakon tri decenije na toj funkciji, u penziju otišao pre četiri godine, Velimirović kaže:

–Bilo je i ovako i onako. Mi smo uvek glasali protiv njega, smatrali smo da na tom mestu treba da bude čovek iz industrije, bilo koje, a ne čovek koji nema veze sa tom pričom. Ipak, pobeđivao je svaki put i tako 30 godina. Ne mogu da kažem da nije bilo saradnje, uvek kada smo tražili prijem kod predstavnika države, on napiše pismo, zatraži prijem, ali je ipak balansirao tako da se ne zameri nikome– kaže on.

O IMK „14.oktobar“, fabrici čiji je i sam bio radnik, Velimirović kaže da je bilo načina da se toj fabrici pomogne, ali da nije bilo volje.

–Sve ove fabrike koje su u međuvremenu došle u Kruševac, većinom strane, dobile su određene subvencije države, ne tako male. Da je „14. oktobru“ od svih tih para dato samo dva do tri miliona evra i da je postavljen odgovarajući rukovodeći kadar, fabrika bi stala na noge. Podsetiću vas da je „14.oktobar“ prozvodio mnogo toga što se ni dan danas ne prozvodi u Srbiji ni šire, balistička vozila, građevinsku mehanizaciju širokog spektra…Ova fabrika mogla je da proizvede sve, od ograda do utovarivača, što je proizvod koji i danas radi u celoj Evropi, dobar je jer može da uđe u vodu i do dva metra a da mu ništa ne fali, što mnogo znači kad su, na primer, neke poplave. Mi jesmo možda bili tehnički zastareli, ali smo pored jedinstvenih proizvoda, imali i izuzetne majstore i inžinjere, a dokaz da je tako je taj što su ti ljudi kasnije vrlo lako našli  posao u struci– mišljenja je bivši sindikalac te fabrike.

Velimirović smatra da su potencijali IMK „14.oktobar“ bili ogromni ali da je fabriku  uništila politika. Od 8.600 radnika, koliko je nekada ovaj gigant zapošljavao, danas u privatizovanom delu ove fabrike radi manje od 200 ljudi. Onima koji su do kraja ostali radnici „14.oktobra“ , još uvek se duguju 24 plate. Slika kako nakon radnog vremena reka ljudi izlazi iz fabrike, sećanje je na neka bolja vremena kada je ova fabrika imala dobre plate i osim u Kruševcu, zapošljavala ljude i u Varvarinu, Ćićevcu, Brusu i Ražnju, gde je takođe imala svoje pogone.  D.P.