Na današnji dan: Kad pade despot Stefan

Stefan Lazarević rođen u Kruševcu 1377. podlegao je povredi kod Kragujevca, 19. jul 1427. godine. U narodu poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara i vladao Srbijom sa titulom kneza (1389/1393—1402), a potom sa zvanjem despota (1402—1427).

Sin kneza Lazara, despot Stefan Lazarević, poznat i kao Visoki Stevan je u vreme kada je to bilo gotovo nemoguće, uspešno balansirao između Osmanlija i Ugara, značajno modernizovao i proširio Srbiju i zbog njene dobrobiti svojim naslednikom proglasio dugogodišnjeg rivala, sestrića Đurđa Brankovića.

Kada je na Kosovu polju 1389. godine poginuo njegov otac i srpski knez, Lazar Hrebeljanović, nejaki dečak Stefan Lazarević imao je tek 12 godina. Sazrevao je znajući da ga čeka presto i zemlja koju žele dva velika carstva, Osmanlijsko i Ugarsko. Iako vrlo mlad, hrabro je pronalazio načine da u najgoroj situaciji za Srbiju, diplomatski, lukavo i kontroverznim postupcima zaštiti narod i njegovu teritoriju koju je čak i proširio.

Vazalski položaj u takvoj situaciji bio je neizbežan, ali nametalo se pitanje čiji vazal postati u uslovima spoljašnjih napada i unutrašnjeg nejedinstva usled borbe sa bratom Vukom i sestrićima Brankovićima.

Kako su se okolnosti na osmanskom prestolu menjale, menjala se i politika koju je vodio Despot. Njegov savremenik Konstantin Filosof pisao je da je o upravljanju državom Stefan najviše učio od sultana Bajazita, svog zeta za kojeg je vojevao mnoge bitke. Međutim, bitka kod Angore je bila presudna i za Bajazita i za Stefana ali i za Srbiju.

Dugo se mislilo da je grob despota Stefana u manastiru Koporin. Nakon DNK analize koja je obavljena na moštima pronađenim u neimenovanom grobu u manastiru Manasiji, njegovoj zadužbini, utvrđeno je da mošti pripadaju osobi koja je u najbližem srodstvu (99,9378%) sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem. Kako je utvrđeno da je mlađi Lazarev sin Vuk sahranjen u Ravanici, nema nikakve sumnje da skelet iz groba u Manasiji pripada jednom od najumnijih vladara Srbije, Stefanu Lazareviću.

Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao Svetog Stefana despota Srpskog, na petstogodišnjicu njegove smrti 19. jula 1927. godine. Slavi se, na dan svoje smrti 1. avgusta (19. jula po starom kalendaru), zajedno sa svojom majkom prepodobnom Evgenijom (knjeginjom Milicom).

Bajazit je bio zarobljen, a Stefan je u povratku iz Angore svratio u Carigrad gde mu je car Jovan VII Paleolog dodelio titulu despota, najveće vladarsko zvanje Istoka posle carskog, a za ženu Đenovljanku Jelenu Gatiluzi, ćerku gospodara Mitilene.

Na Osmanskom prestolu nastale su nesuglasice, pa je Despot uvideo da je to pravi trenutak da se okrene Ugarskoj i vazalstvom prema njoj proširi Srbiju. Tako je od ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog dobio na upravu Mačvu i Beograd, a kasnije i Golubac, Srebrenicu i deo današnje Vojvodine sa Zemunom, Zrenjaninom i Bečejem sve do Apatina.

Despot je za samo nekoliko godina, obnovio zemlju. Gradio je palate, crkve i škole, reformisao vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, mudro raspolagao bogatim rudnicima u Novom Brdu i Srebrenici i učinio Srbiju najvećim proizvođačem srebra i jednom od ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope.

Zajedno sa kraljem Žigmundom i još dvadeset dvojicom evropskih aristokrata, osnovao je Viteški red Zmaja koji je prvobitno bio zadužen za zaštitu kraljevske porodice cara Svetog rimskog carstva- Žigmunda, a kasnije je osnovni zadatak reda bio odbrana krsta od neprijatelja, posebno od Turaka.

Viteški red Zmaja formiran je 12.12.1408. godine, a osnovao ga je ugarski kralj, kasniji rimski car Žigmund Luksemburški. Red je za zaštitnike izabrao svetog Đorđa i svetu Margaretu,  a razlog osnivanja reda je bio zaštita hrišćanske Evrope i hrišćanskih vrednosti koje su bile ugrožene od mlade azijske civilizacije koja je imala ambiciju (nameru) da agresivno nametne svoju veru i kulturu.

Dvadeset četiri najdostojnija evropska viteza tog doba, ličnosti visokih moralnih principa, elita u najširem značenju tog pojma bili su članovi prvog reda Zmaja. Počasno mesto prvog viteza prema osnivačkoj povelji – prvi među jednakima – bio je despot Stefan Lazarević, gospodar Srbije.

Naročito je interesantno da se u gotovo svim starim spisima koje pominju Despota, uočava opis njegove fizičke lepote. Dubrovčani su se obraćali Stefanu Lazareviću kao „gospodaru visokom telesno i umno”, jer Despota opisuju kao vrlo visokog čoveka a njegova duhovna i umna visina bila je obogaćena ljubavlju prema književnosti i lepim umetnostima.

U svojoj zadužbini, Manasiji (Resavi), Stefan je osnovao prepisivačko-prevodilačku Resavsku školu, opremio je izvanrednom bibliotekom i u njoj okupio učene ljude. Lično je prevodio dela sa grčkog i latinskog jezika među kojima i dela Platona, Arstotela i Pitagore. Svom biografu Konstantinu Filosofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatiju kao „Skazanije o pismenih” (Povest o slovima).

Napisao je i jedno od najlepših dela srpske srednjovekovne književnosti „Slovo ljubve“ u kome se obraća neimenovanoj bliskoj osobi sa kojom je u lošim odnosima. Smatra se da je ta osoba njegov brat Vuk koji je kao i Brankovići želeo vlast i borio se protiv Despota na strani Turaka, pa tako i stradao.

Kada ga je stigla bolest, Despot je još jednom dokazao svoju retku vladarsku odgovornost i mudrost. Svestan da će posle njegove smrti nastati raskol, predao je titulu svom dojučerašnjem neprijatelju, sestriću Đurađu Brankovićusa kojim se izmirio pred kraj života posredstvom Đurađeve majke, a njegove sestre, Mare.

Ovakav primer vladavine oslobođene svake sujete i nesebična posvećenost interesu svoje zemlje sasvim je redak. Zbog toga je despot Stefan Lazarević jedan od najcenjenijih srpskih vladara.

Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala 500 godina nakon njegove smrti 19. jula 1927. godine i slavi ga 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru) kao svetog Stefana despota Srpskog.