Milan Lazarević, novinar: “Da savladamo ovu pošast”

– Protekla nam je godina zbog kovida 19 bila među najtežima u novijoj istoriji. Zbog toga prosto mi nikako ne ide da, povodom ove Nove godine, kao novinar, koji mora promišljati stvari dublje i iskrenije, napišem neku banalnu čestitku, kako se to moglo (i činilo) ranijih godina.

Ništa se, naravno, u težini patnji i umiranja ne može porediti s 90-im i ratovima (u kojima, navodno, nismo učestvovali). No, mi koji smo prešli prag starosti (potpisnik ovih redova napunio je 71. godinu avgusta ove tj stare godine) tek sada smo se, prvi put otkad smo rođeni, masovno našli u stvarno ozbiljnoj životnoj opasnosti. Biću sasvim iskren – ostali, tojest mlađi, prema ovoj pandemiji odnose se kao prema gripu (što ona objektivno za njih to i jeste). A nas stare ovaj virus u znatnom, reklo bi se čak, velikom procentu ubija!

Prema kredibilnim procenama, kod nas i svetu, preko 90 posto mrtvih od kovida 19 čine stariji od 70 godina. No tu ima još nešto, čak frapantnije. Ukratko, prema podacima koje je nedavno objavio upravo KruševacGrad, dosad je u Rasinskom okrugu od kovida 19 umrlo ukupno 159 ljudi – 44 žene i 115 muškaraca, dakle čak 2,6 puta više muškaraca nego žena! (Kakav smo to mi jadan „jači pol“!!!) A reći ću vam i iz sopstvenog iskustva – znam lično ili po čuvenju nekoliko desetina umrlih od korona virusa u našoj državi. Ali, ne znam i ne poznajem među umrlima ni jednu ženu! Postaje sve jasnije da smo mi stari muškarci zaista od svih drugih kategorija stanovništva u daleko najvećoj životnoj opasnosti.

Kao novinar Tanjuga bio sam 1991. i 1992. na ratištima u Hrvatskoj i Bosni. Više puta je bio pogođen redakcijski auto u kome sam bio, srećom niko od nas nije stradao, za malo u Vukovaru u dva navrata nisam nastradao od mine… Bio sam mlad i nisam se baš mnogo uplašio. Sada sam star i mnogo se više plašim, što i ne krijem.

Oprostićete mi drage koleginice iz „KruševacGrada“ na možda preteranoj dozi iskrenosti, jednostavno ne umem, kad se radi o ozbiljnim stvarima, da budem banalan i prelazim preko onog što me tišti i što zaista mislim o nekoj stvari. Dixi et salvavi animam meam, stara je latinska poslovica odnosno „Rekoh i olakšah dušu svoju“.

A na kraju, svima vama u redakciji, kao i dragim rođacima, drugovima, prijateljima i svim građanima mog Kruševca, u koji sam se vratio da posle više od 50 godina provedenih u Beogradu, Alžiru i Pragu, provedem svoje penzionerske i staračke dane, želim srećnu Novu godinu. Kao i da u njoj, što je svakako najvažnije, savladamo ovu ogromnu pošast koja nas je zadesila.