Манастир Милентија – Храм Светог Првомученика и Архиђакона Стефана

– Чувајмо оно што нас је сачувало, обновимо оно што нас је одржало –

Остаци зидина светиње, манастира Милентије, налазе се у подножју Копаоника, у горњем делу слива реке Расине, недалеко од пута Брус- Јошаничка бања, у близини средњовековног града Козника. Неки истраживачи сматрају да је манастир настао крајем 14. и почетком 15. века, пре Каленића, а након Раванице и Лазарице. Други пак сматрају да је манастир подигнут највероватније око 1430. године

На основу пронађених остатака сматра се да је у питању задужбина моћног великаша- великог челника Радича Поступовића. Он је био највећи ктитор међу властелом.

Поуздано се зна да је у време деспота Стефана Лазаревића припадао кругу његових најужих сарадника, а на почетку владавине Ђурађа Бранковића био је, после чланова владарске породице, најважнија личност у Деспотовини. Према писању Константина Филозофа „муж најхрабрији који са мало речи много свршаваше“. Овај знаменити витез припадао је кругу властеле коју је уздигао деспот Стефан Лазаревић, руководећи се саветом султана Бајазита I да за сараднике узима себи најверније, без обзира на углед и богатство.

По предању, његов отац је био војвода Милутин, који је погинуо у Косовском боју. Изузетну храброст и неустрашивост показао је у одлучујућој бици принца Мехмеда против брата Мусе код села Чаморлу 1413, у којој је предводио одреде деспота Стефана.

У време међувлашћа, које је у Османском царству наступило после битке код Ангоре 1402, а трајало до ступања Мехмеда I на престо 1413, беснео је рат међу Бајазитовим синовима- Исом, Сулејманом, Мусом и Мехмедом, који су сви били претенденти на престо Османског царства. Пред последњи окршај Мусе и Мехмеда, деспоту Стефану ће припасти још истакнутија улога. Мусино пустошење Србије почетком 1413. године, коначно је Србију сврстало на Мехмедову страну.

Тада се одиграла и битка на Врбници између војски султана Мусе и деспота Стефана. То место се највероватније налазило у близини Лаћиследа, недалеко од реке Пепељуше. Султан Муса је тада са својом војском, након разарања Сталаћа и делимичног страдања Крушевца, кренуо уз реку Пепељушу, најкраћим путем који је водио ка утврђењу Козник, саграђеном на стрмом брду високо изнад долине реке Расине.

Деспотова војска, приспела из Новог Брда и Козника, дочекала је Турке на стратешки добро одабраном положају, неколико километара западно од Врбнице (данашњег Лаћиследа) али је била разбијена. Султан Муса након победе није наставио свој поход ка утврђењу Козник и богатим копаоничким рудницима, већ је кренуо ка југоистоку ка тврђави Копријан, коју је заузео.

Да је Крушевац након битке на Врбници остао у српским рукама, сведочи окупљање војски Мусиних противника, деспота Стефана Лазаревића, босанског војводе Сандаља Хранића, мачванског бана Јована Моровића и принца Мехмеда под овим градом, почетком лета 1413. године.

Када је Мехмед I дошао на власт, како пише Константин Филозоф, он је деспоту Стефану послао драгоцене дарове и поклисаре који су предали град Копријан, Знепоље и „друга пространства“. Лаоник Халкокондил бележи да је нови султан владару Трибала „дао многу земљу која му је била суседна“.

Деспот Стефан се 1412. измирио са сестрићем Ђурaђем Бранковићем, чиме је отклоњена могућност избијања сукоба у Србији. Тако су се стекли услови да, након 1413, у Србији отпочне један нови, мирни и просперитетни али нажалост краткотрајни период, који ће довести до последњег полета и успона српске државе, која је преживљавала последње тренутке свог постојања у средњем веку, окончаног падом Смедерева 1459. године.

Велики челник је током ових бурних времена, верно служио кнеза Лазара, деспота Стефана и Ђурађа Бранковића. Радич је имао поседе на подручју Браничева, Кучева, Мачве, Лепенице, Горње Мораве, Беласице, Некудима, Рудника и у околини Крушевца. Подигао је и помагао бројне манастире у Србији и на Светој Гори: Враћевшницу, Лепенац, светогорски манастир Светог Павла, манастир Констамонит и Ватопед. Могуће је да је био и ктитор цркве у Лаћиследу. Поседовао је велике баштинске поседе, који су му потврђени повељом деспота Ђурђа из 1428/9.

Западно од Радичеве баштине, налазио се посед манастира Дренче, посвећеног Богородичином Ваведењу, задужбина монаха Доротеја, бившег великог деспота и његовог сина, потоњег патријарха српског Данила III. Северозападно од Радичеве баштине налазило се, у првој половини 15. века, властелинство ризничара Вукашина и његове супруге Видосаве, који су на том простору подигли своју задужбину- манастир Руденицу, посвећену Светом пророку Илији. Радичев посед се граничио и са метохом светогорског манастира Светог Пантелејмона, манастиром Велуће, задужбином непознате властелинске породице.

Сви наведени подаци упућују нас на закључак да је читав овај простор током средњег века био битан економски, стратешки и војни центар српске државе.
Значајно средиште био је и тврди град Козник, чије се најстарије утврђење везује за период од 4. до 6. века. О томе сведочи остатак античког бедема који је, у укупној дужини око 200 метара, формирао утврђење лепезасте основе, са просторним целинама горњег града и подграђа. Пронађени су и слабо очувани остаци бедема из 12. века, што сведочи о континуитету постојања овог утврђеног и тада веома развијеног града.

У писаним документима град Козник се први пут помиње 1381. у повељи кнеза Лазара Лаври Светог Атанасија на Светој Гори. Кнегиња Милица, септембра 1405. „на Расини“ (како се звала област око Козника), издаје два документа, „када се господин деспот жењаше“, а октобра исте године документ са Козника издаје и сам деспот Стефан. Деспот Ђурађ Бранковић повељом потврђује великом челнику Радичу хрисовуљу деспота Стефана о подизању цркве Благовештења на речици Грабовничици, којој је подарио пет села у области Расине и Крушевца, међу којима и „село Будиловину и Милентију на Расини…“

Управо обај податак наводи нас на претпоставку да је господар града био управо Радич Поступовић, војвода и велики челник деспота Стефана, у народној песми опеван као „Облачић Раде“ и „Рајко од Расине“. О његовом угледу и моћи сведоче велики поседи широм Србије, све до Купиника у тадашњој Угарској. Радич Поступовић се пре 1439. године замонашио у манастиру Констамонит на Светој Гори, чији је био други ктитор, добивши име Роман. Ту је и сахрањен.

Од некада велелепног сакралног здања манастира Милентије, остале су само рушевине. Кнез Лазар, кнегиња Милица и њихов син Стефан Лазаревић, штитили су интересе српске цркве, као што су то својевремно чинили владари из династије Немањића. Потпомагали су старе и угледне манастире, подизали нове, указујући истовремено посебну пажњу светогорским манастирима. Деспот Стефан Лазаревић и његови блиски сарадници, захтевали су техничку зрелост мајстора и лепоту обрађених фасада.

Већи триконхоси који потичи из година између 1402. и 1427. сведоче о брзом успону властеле. Остаци злата на фрескама које су само у одломцима сачуване, љубичастог мермера на подним плочама и изванредног преплета са фасада у Милентији (данас у Народном музеју у Београду), сведоче о некада сјајном изгледу ове цркве.

Милентија је посвећена Светом Првомученику и Архиђакону Стефану. У основи је триконхос сажетог типа, грађена у Моравском стилу. Њени зидови су данас очувани до висине од око два метра, а судећи према очуваним остацима, фасада храма била је украшена изузетном каменом декоративном пластиком. Сачувана је и велика розета, на којој је представљена стилизована воловска глава (грб кнеза Лазара). Још једна специфичност милентијске пластике огледа се и у доминацији флоралних орнамената, коришћењу зооморфних мотива и неуобичајеној дубини клесања. Западно од храма откривени су и фрагменти фресака.

Испред западног портала пронађена су 23 фрагмента розете. Реконструкција је урађена у Народном музеју у Београду. Недалеко од источне фасаде, откривене су две плоче са представом лава- грб породице Бранковић. Најлепши детаљ на цркви је велика розета, која је данас део сталне поставке Народног музеја у Београду. По лепоти чувена милентијска розета обрела се на изложби Метрополитен музеја у Њујорку, као један од најважнијих споменика византијске уметности. Реплика овог експоната се данас налази у центру Бруса.

Најближе аналогије за милентијски храм су црква Лазарица, чија се основа по дужини сасвим поклапа са милентијском, и манастир Каленић, који јој је близак по начину обраде фасада, односно умећу клесања декоративне камене пластике.

На основу архитектонских и стилских анализа Моравских споменика и на основу могућих реконструкција појединих декоративних архитектонских елемата отркривених у Милентији, стручњаци из Завода за заштиту споменика културе Краљево, дошли су до закључка да је могућа обнова манастирске цркве.

Милан Ђ. Милићевић 1876, први помиње стару, порушену цркву недалеко од Будиловине, у својој књизи „Кнежевина Србија“. Светињу је истраживао и архитекта Александар Дероко, који је изнео мишљење да је посреди значајан средњовековни споменик. Архитектонске украсе манастира Милентије описала је Надежда Катанић у књизи „Декоративна камена пластика моравске школе“.

Археолошка ископавања су на овом месту започета 1960, када је извршено испитивање терена. Каснија ископавања вршена су у три наврата, као и делимична конзервација. У ширем окружењу манастира, 1969. године, пронађено је више профаних зграда.

Претпоставља се да је у питању манастирски конак и велелепно украшена трпезарија, што се види у нижим зонама ископине, где су пронађени фрагменти фресака изузетне лепоте. Она је имала и култни карактер, будући да се након Литургије у самој цркви, молитва настављала и за трпезом, сходно начелима типика.

Откривање манастирског конака добија на значају због тога што је мало сиситематски истражених манастирских здања с краја 14. и почетка 15. века, тако да су просторије за становање и рад монаха недовољно познате. Извесне податке у том смислу пружају једино манастир Светог Николе у Павловцима на Космају и манастир Светог Ђорђа у Кастаљану.

Оно што ова два манастира спаја са Милентијом и Дренчом је особеност манастирског конака у архитектонском решењу.
Истраживања су настављена 2010. године, полазећи од потребе да се Милентија као споменик културе, категорисан као непокретно културно добро од великог значаја за Републику Србију, заштити, презентује и ревитализује.

Завод за заштиту споменика културе Краљево започео је два значајна посла. Један се односио на даља археолошка истраживања комплекса, а други на снимање целокупне камене пластике, која броји преко 500 фрагмената.
Неколико ранијих покушаја да се покрене обнова Милентије остало је без успеха.

Последњих десетак година, захваљујући синхронизованом деловању Одбора за обнову Милентије, на чијем је челу Љубиша Бата Ђидић, Завода за заштиту споменика културе Краљево, општине Брус, Епархије крушевачке и Епископа крушевачког господина Давида и уз финансијску подршку Министарства културе, приступило се реализацији пројекта „Обнова Милентије“. Идејно решење храма израдио је архитекта проф. др Мирко Ковачевић. Након идејног решења, израђен је и Главни пројекат, са жељом да се, на тај начин, допринесе што скоријем почетку радова на обнови. Главни пројектанти су архитекте проф. др Мирко Ковачевић и Марко Петровић и археолог Гордана Гаврић, директорка Завода за заштиту споменика културе у Краљеву.

Како бележи Љубиша Ђидић у својој књизи о Милентији: „Негдашња Милентија је идентична кнежевој Лазарици, а по лепоти камене пластике налик је Каленићу.

Милентија, разбацана и расејана у камењу које треба вратити у њену матицу, као све што је у расејању, тражи да се врати својој мајци. Србија тражи да се, кроз Милентију, разбацану и разједињену, врати у своје гнездо, у своју јединствену целину. Јер су ове светиње- наше мајке“.

Манастир Милентија припрада Епархији крушевачкој, споменик је културе од великог значаја. Када буде обновљен, биће један од најлепших драгуља Моравске школе- синтеза цркве Лазарице и манастира Каленић.

Огњен Милићевић